Alija moli Murata

Piše: Dr Milorad Dragojević
PO savetu svojih prijatelja iz inostranstva početkom aprila smišljeno je izvršen napad na objekte i jedinice vojske i time je stvoreno teško ratno stanje. Evropska zajednica donosi poznatu odluku 6. aprila, a zatim SAD odlučuje da prizna sve tri otcepljene republike, tako da je time stvorena potpuno nova situacija. Da bi ubrzao priznanje Bosne i od ostalih zemalja i da bi se rešio prisustva JNA, Izetbegović je naredio mobilizaciju i intenzivirao napade na JNA, a paralelno s tim, na njemu svojstven način, vodio je pregovore kako bi se **mirnim putem** konflikt rešio.
Kao odgovor na pismo Alije Izetbegovića, načelnik Generalštaba u odgovoru od 8. aprila ukazuje na te nelogičnosti i činjenicu da pošto se ne oglašava za stradanja srpskog stanovništva, opravdano se postavlja pitanje čiji je on predsednik i koga predstavlja, a navodno se zalaže za građansku državu.

POVLAČENJE JNA
NA zajedničkoj sednici Odbora za narodnu odbranu i Odbora za unutrašnju politiku Savezne skupštine, održanoj 14. aprila 1992, izneti su podaci i procene o stanju u Bosni i merama koje se preduzimaju da bi se situacija smirila. Tom prilikom je rečeno da su napadnuti Bosanski Brod, Mostar, Zemunik, Travnik, Bijeljina, Zvornik, Višegrad, a da se na Kupreškoj visoravni i u dolini reke Neretve borbe i dalje vode. Paravojne formacije SDA su jačine oko 50.000 ljudi, HOS oko 35.000 ljudi i **zengi** oko 12.000 ljudi. Od početka 1992. godine registrovano je 107 slučajeva neprijateljskog delovanja prema JNA.
Svi oni koji pokušaju kasnije, da se na osnovu dokumenata vrate u vreme kada je **Alija stvarao tu svoju ličnu muslimansku državicu**, neće biti u stanju da shvate kako je to tih dana stvarno izgledalo, ako se ne upoznaju i sa cirkusantskim prenosom putem medija razgovora Alije Izetbegovića iz kabineta u Sarajevu i nekog Murata, koji je čučao na vrhu brane kod Višegrada, preteći da će sa nekoliko štapina **vitezita** sve to dići u vazduh i izazvati pravu katastrofu. Alija je u istorijskoj poruci, telefonm, uživo, da ga ceo svet čuje rekao: **Nemoj, Murate, matere ti, do daljeg...** Zaista, samo veliki ljudi imaju tu privilegiju da sa par reči uobliče svoju kompletnu životnu filozofiju i istorijsku misiju.
Na sednici Štaba Vrhovne komande, održanoj 28. aprila, usaglašen je tekst pisma Predsedništva SFRJ, Predsedništvu SR BiH. Postupajući u skladu sa Ustavom SRJ predlaže se da se povedu razgovori o položaju i statusu JNA u toj republici kako bi se što pre došlo do prihvatljivih rešenja. Istog dana u listu **Oslobođenje** doneta je odluka krnjeg Predsedništva BiH o povlačenju JNA sa tih prostora.

ODBIJENE PONUDE
PRE nego što se saopšti odluka o povlačenju JNA i formiranju jedinica teritorijalne odbrane trebalo je na licu mesta objasniti starešinskom sastavu nastalu situaciju. Na sednici Štaba Vrhovne komande, održane 29. aprila, odlučeno je da radi upoznavanja starešina na lice mesta otputuju general-pukovnik Blagoje Adžić u Banjaluku, general pukovnik Života Avramović u Bijeljinu i general pukovnik Života Panić u Hercegovinu. Trebalo je otvoreno starešinskom sastavu reći - da je bilo neminovno da se po hitnom postupku formira nova država, da se u ovom trenutku u odnosima kakvi postoje nije ništa više moglo uraditi od onog što se predlaže, da smo nudili rukovodstvu BiH različite varijatne, ali da zbog podrške Nemačke i SAD ništa nisu hteli da prihvate, da muslimani i Hrvati nameću rešenje koje je za Srbe neprihvatljivo i da će biti upućen poziv građanima Srbije da se povuku. Od komande 2. vojne oblasti formiraće se štab srpske vojske. Tako je počela delikatna operacija stvaranja srpske vojske u Bosni i izvlačenja građana Savezne Republike Jugoslavije.
Na sednici održanoj 4. aprila 1991. zamenik načelnika Generalštaba, general Života Panić, između ostalog, predložio je i sledeće, da se Kupreška visoravan stavi pod kontrolu, da se Čapljina odmah napusti, da se komanda 2. vojne oblasti povuče na ratni položaj i da se vojne škole povuku iz BiH. Bio sam ne malo iznenađen time da u zaključcima koje je načelnik formulisao na kraju sastanka, nijedne reči nije bilo o tim predlozima.
Posle toga razgovarao sam sa zamenikom, napominjući da je morao da bude uporniji ili da na sledećem sastanku ponovi isti predlog, jer sam smatrao da takvim postupcima može da nam se ponovi ono što se dogodilo u Hrvatskoj, ali u novom izdanju. Odgovorio mi je da to ne bi bilo u redu, da se na ovom nivou ne vode rasprave a da načelnik na sebe preuzima odgovornost o odlukama koje donosi.

(NASTAVLJA SE)