Pravila nove vojske

Piše: dr Milorad Dragojević
PROGLAŠENJEM Ustava Savezne Republike Jugoslavije, 27. aprila 1992. godine, na zajedničkoj sednici Skupštine SFRJ, Narodne Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Crne Gore, stvorena je nova država, kako su je nazvali “treća” Jugoslavija. Time je stavljena tačka na jedan mukotrpan i težak posao da se u vremenskom tesnacu, pod strašnim pritiskom spolja i uz neslaganje oko postupka donošenja Ustava iznutra, konačno stvori država.
Kada se govori o tome koliko je bilo moguće uključiti tako šarenu opoziciju u proceduru oko stvaranja nove države, mora se voditi računa o sledećem: da su postojala vremenska ograničenja, da je tek formirana opozicija imala međusobno dijametralno suprotne stavove, mnoge stvari su bile nasleđene, kao one o suverenitetu, pa se moralo ići na kompromise između republika, da su u nastaloj situaciji partije na vlasti morale preuzeti rizik da se kroz međusobni dogovor i po hitnom postupku stvori država itd. Ne treba se mnogo baviti time i dokazivati da je osnovni nacionalni interes bio stvoriti što pre državu.

DRŽAVA REKLA SVOJE
DEKLARACIJOM o proglašenju novog ustava eksplicitno su definisani odnosi nove države prema svim spornim pitanjima nastalim na prostoru prethodne Jugoslavije. Posebno je naglašeno da nova država nema pretenzija prema ostalom delu zemlje i da je za mirno rešenje krize. Time je konačno nova država rekla šta ima da kaže, ali nije trebalo preterano gajiti iluzije u to da će to svet prihvatiti kao put za rešenje krize.
Izjave učesnika posle te svečanosti bile su iznijansirane, kao na primer: ovim se potvrđuje želja ogromne većine građana izneta još pre 70 godina pri stvaranju Jugoslavije; nema prevelikog radovanja jer su mnogi pod utiskom onog što se desilo; položaj vojske je jasno definisan u novom Ustavu, sada treba pristupiti građenju novog sistema u novoj državi, a najviše je bilo onih koji su izražavali zadovoljstvo i sreću što će živeti u novoj državi.
Usvajanjem Ustava i Ustavnog zakona za njegovo sprovođenje, unete su i neke suštinske izmene u pogledu položaja, života i rada JNA. Predviđeno je da se najznačajniji zakoni iz oblasti odbrane moraju uskladiti sa novim Ustavom do kraja 1992. godine, a do tada, dok se ne donese zakon o Vojsci Jugoslavije, važiće postojeći. Predsedništvo će u prelaznom periodu obavljati i dalje svoju funkciju.
Međutim, odmah na snagu stupaju odredbe kojima se nalaže da pripadnici vojske ne mogu biti članovi političkih partija i stranaka, niti se angažovati na toj osnovi kako u radnom, tako i u vanrednom vremenu. U Ustavu se vrlo malo govori o vojsci, pa je to neke navodilo na zaključak da zbog toga, kasnije, prilikom izrade zakona može biti problema.
Odlukom Predsedništva Savezne Republike Jugoslavije o preimenovanju i transformaciji JNA u Vojsku Jugoslavije, od 20. maja 1992. godine, pored ostalog, regulisano je da se JNA transformiše u Vojsku Jugoslavije, a Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO) u Ministarstvo odbrane i Generalštab Vojske Jugoslavije. Naredbom Predsedništva od 15. juna uveden je nov način oslovljavanja u vojsci: gospodine, gospođo, gospođice.

ĆOSIĆ NOVI PREDSEDNIK
PREMA članu 135. Ustava SRJ: “Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane. Vrhovni savet odbrane sačinjavaju predsednik Republike i predsednici republika članica. Predsednik Republike je predsednik Vrhovnog saveta odbrane.” A dalje se u članu 136. govori da unapređuje i razrešava oficire Vojske Jugoslavije određene saveznim zakonom, postavlja i razrešava predsednika, sudije i sudije porotnike vojnih sudova i vojne tužioce.
Dakle, predsednik komanduje Vojskom Jugoslavije u skladu sa dogovorom na Vrhovnom savetu odbrane. Koliko su morala da budu primenjena takva pragmatična rešenja za neki “prelazni” period u demokratsko društvo, a koliko je to “dogovaranje” izum prošlosti, ostaje da se vidi. Tek, mnogi su kasnije gubili iz vida stvarne nadležnosti predsednika u odnosu na vojsku.
Izbor akademika Dobrice Ćosića za predsednika SRJ praćen je u skladu sa tragičnom situacijom u kojoj su se našli država i srpski narod na još uvek aktivnom ratištu. Uz nasleđene ideološke predrasude, pokazala se i naša sklonost da od izgnanika i “neprijatelja” za tili čas stvorimo srpskog spasitelja.
Sa nestrpljenjem se očekivao njegov pristanak na tu funkciju. Možda se može donekle shvatiti neslaganje sa tim izborom onih koji su decenijama bili na vlasti. Za njih je pominjanje tog imena bilo sinonim za neprijatelja, odnosno za ugrožavanje sistema i ličnih interesa. Ali da su sa tolikom netolerancijom i zluradošću izbor propratili njegovi dojučerašnji istomišljenici, to se, ipak, nije očekivalo.

SUSRET U SALI “U PROLAZU”
MEĐUTIM, radilo se o nekim netolerantnim opozicionim prvacima i članstvu, koji su u tom činu videli isključivo podršku partiji na vlasti. Za njih je u drugom planu bio interes nacije, države, trenutna situacija, izlaz iz blokade, opstanak Srba van matice i druge nedaće. Bilo je, naravno, i drugačijih očekivanja i reagovanja.
Nismo dugo čekali da nas predsednik poseti, upozna i iznese svoja viđenja državnih i vojnih pitanja. Bilo je to 22. juna, nedelju dana nakon izbora za predsednika. Susret je zakazan u “sali u prolazu” gde su mnogi dolazili i prolazili, ili su u pravom smislu bili samo prolaznici. Razmišljam pre tog susreta kako će mnogima teško pasti kada iz sredstava javnog informisanja budu saznali da je predsednik posetio vojni vrh i da ništa više nije kao nekada, kada su tu instituciju posećivali i vodili je neki veliki, slavni i moćni ljudi.
Čuveni disident, omražena ličnost sistema i “veliki srpski nacionalista”, treba u toj svetinji bivšeg sistema, da širi svoje ideje i komanduje vojskom. Za mnoge će to biti neshvatljivo i poslednje u šta su mogli da poveruju da će se ikada desiti. Suprotno od njih, samo su zanesenjaci i naivni mogli da misle da je to što je do tada bilo, tako jednostavno otišlo u prošlost i da neće biti pokušaja da se ponovo vrati na scenu.

VOJSKA I RASPAD ZEMLJE
PREDSEDNIK u uvodnom delu napominje: da očekuje puno razumevanje na zajedničkom poslu; on je samo rezervni major i pisac; kao patriota je prihvatio dužnost; spreman da sluša naša mišljenja; mi smo ljudi od struke i on veruje u uspešnu saradnju. Zatim je govorio u duhu onoga što je izneo u Skupštini, a to znači mudro, podsticajno i dalekovido. NJegova beseda bila je u svakom pogledu neobična i nestandardna.
Bez uobičajenih beležaka i podsetnika, iznosio je osnovne zamisli vrlo precizno, kratkim rečenicama, bez uobičajenih poštapalica, i upotrebe “izlizanih” svakodnevnih reči. Nije odavao utisak umornog i godinama pritisnutog čoveka. Govorio je o odnosu prema velikim silama i OUN, o potrebi pacifikacije destruktivnih snaga u zemlji, o evolutivnom razvoju demokratskog društva, ideološkoj inerciji, moralno-političkom jedinstvu republika, odnosu prema Srbima van države i o većem broju aktuelnih pitanja.
Govorio je i o tome da niko nije teže od vojske preživeo raspad zemlje i stvaranje nove države; biće izuzetno teško da se povrati njen ugled posle onog što se dešavalo proteklih 40 godina. Razgovor o nacionalnoj strategiji ostavio je za neku drugu priliku. Predlaže da se uzdržavamo od političkih izjava. Ako imamo predlog kandidata za ministra odbrane da mu to što pre dostavimo.
Radeći svakodnevno na tekućim ne mnogo interesantnim poslovima, razmišljao sam o tom prvom susretu i o mogućnostima da takva ličnost u ovom smutnom vremenu, opstane i napravi iskorak u rešavanju ukupnog nacionalnog pitanja. Neke bitne stvari, tada, nisam dovoljno poznavao, ali i ono što mi je bilo dostupno bilo je dovoljno da se na sve stavi veliki znak pitanja. Najpre, bila je velika nepoznanica, koliko će ga (ili bolje rečeno do kada će ga), u toj njegovoj viziji rešavanja nacionalnog pitanja i demokratskog preporoda, podržavati republički predsednici i kako će funkcionisati ta saradnja? Ne manje značajna pitanja bila su kako će se od decenijskog progonstva prilagoditi vođenju države u više nego ratnim uslovima, izdržati napade sa svih mogućih strana, izbeći da podlegne uticaju svojih prijatelja i saradnika i koliko će mu poodmakle godine sve to dopustiti.
(NASTAVLJA SE)