Paniću dve fotelje

Piše: dr Milorad Dragojević

U TIM razmišljanjima teško je bilo odvojiti simpatije i dužno poštovanje prema velikom piscu i humanisti od njegove javne funkcije. Svako njegovo književno delo, od prvih, koje sam pročitao kao student, pa do poslednjih, na mene je ostavljalo dubok utisak i poseban doživljaj. U svemu tome **Vreme smrti** je pravo remekdelo. Neadekvatne ocene nekih kritičara o njegovom opusu nisu bile u pravom smislu književne kritike, nego naručene za dnevne političke potrebe.
Nama, koji potičemo iz južne srpske pokrajine, ostalo je u trajnom sećanju istupanje tog mudrog i poštenog čoveka na plenumu srpskih komunista. Izneo je samo deo onoga šta se događalo srpskom narodu, ali i to je bilo dovoljno da nestane sa političke scene i da postane **narodni neprijatelj**.
Koliko je sve to bilo licemerno i van osnovnih normi morala, da se za izgovorenu istinu ljudi doživotno progone, može se videti iz činjenice da je maršal koju godinu kasnije, prilikom posete toj pokrajini, iz straha da mu se nešto ne dogodi, prenoćio u **plavom vozu** na otvorenoj pruzi u okolini Prištine. Ostaće, međutim, tajna da li je ta naša živa legenda u neudobnom vozu na otvorenoj pruzi razmišljala o nastaloj situaciji čiji je on bio vrhovni kreator. Da li je, bar, pomislio, kada on nije siguran da zanoći sa tolikom oružanom pratnjom, kako je tek bilo jadnim Srbima. Da li je bar u trenucima slabosti i opuštenosti, u dubokoj starosti, bar, pomislio, da je stvar upropastio do kraja. A ta dobro čuvena **tajna** kada je pukla u obliku oružane pobune, prodrmala je državu, probudila dremljivce i ugrozila mnoge položaje.

PREMIJER I - MINISTAR
NEŠTO duže je trajala neizvesnost da li će SAD dati saglasnost Milanu Paniću, poznatom biznismenu našeg porekla, da bude predsednik vlade. U zemlji je bio gotovo nepoznat sve dok kompanija koju vodi nije otkupila značajan deo kapitala fabrike **Galenika**. Odlaganjem vlade SAD da mu odmah dozvoli da bude premijer, bila je stvorena neobična atmosfera, da nas samo ta ličnost može izvući iz krize i sankcija. Međutim, kada je došao u svoju bivšu domovinu doneo je nešto što mnogi nisu očekivali, pa ni oni koji su ga predložili.
Na zasedanju Savezne skupštine, najpre se predsednik Dobrica Ćosić obratio poslanicima ukazujući na preku potrebu preobražaja vojske u neideološku, modernu i efikasnu vojsku, o obavezama koje proizlaze iz rezolucije Saveta bezbednosti i o situaciji u Bosni. Prvi put je izneo podatke o količinama naoružanja koje su ostale muslimansko-hrvatskoj koaliciji i Vojsci Republike Srpske.
Zatim je premijer Milan Panić izneo program svoje vlade i listu kabineta. Javnost je bila iznenađena listom kabineta i činjenicom da je premijer zadržao za sebe i resor ministra odbrane. Nakon dolaska iz SAD postavio je takve uslove da se iz njih moglo zaključiti da je u pitanju ucena. Od samog početka se znalo s kim se ima posla, ali je odlučeno da je bolje i to da se prihati, nego moguće posledice od neprihvatanja te ličnosti. Bilo je čudnovato da oni koji su ga predlagali nisu imali u vidu to da će mu ta velika zemlja, kao svom državljaninu, dati saglasnost da bude premijer pod određenim uslovima?

PONOVO SA ĆOSIĆEM
KAKO su pri formiranju vlade nastupili i neki novi momenti koji su bili od uticaja na vojsku, a s obzirom na to da je pitanje bilo vrlo osetljivo, predsednik Ćosić je već sledećeg dana, 15. jula, imao susret sa vojnim vrhom, u istom sastavu i na istom mestu, kao i prethodni put. Najpre, želeo je da čuje mišljenje o vladi. Jednostavno je rekao da kažemo sve što smatramo da nije u redu. Ono što je nakon toga rečeno govorilo je o iznenađenju listom kabineta, posebno da je neprihvatljivo da premijer Panić bude i ministar.
Kako je došlo do toga da premijer izađe sa takvim stavom? Bilo je govora o bezbednosti na prostoru države i drugim pitanjima iz tog delokruga. Kao odgovor na postavljena pitanja predsednik je na kraju rekao da na svojim licima nosimo posledice poraza, ali da su okolnosti takve da će biti i gore. Govorio je da nemamo državu, nacionalnu politiku, stanje je teže nego što ga vidimo, država je amorfna, Crna Gora je pod uticajem centrifugalnih sila, srpska opozicija je separatistička, a Kosovo je centralno nacionalno pitanje.
Očigledno da postoje razlike između stavova predsednika i premijera, ali će on nastojati da se to sredi tako da ne budu u pitanju dve politike. Moramo imati više varijanti rešenja za svaki program. Prevlaka je veoma teško pitanje, koje se mora rešiti. Razmišlja da formira državni savet, kao savetodavno telo predsednika Republike. Zatim je postavio više konkretnih zadataka u svojstvu vrhovnog komandanta. Sticao se utisak da je u tom kratkom vremenskom peridu, od kada je na toj funkciji, naišao i na probleme za koje nije očekivao da će biti toliko teški. Posebno je bio razočaran novom državom i nedostatkom nacionalne politike. Za početak, mnogo.

BEZ PLATFORME
U SVOM programskom govoru u Saveznoj skupštini, 14. jula 1992. godine, premijer je izneo svoja viđenja rešenja jugoslovenske krize. I to što je rekao većini se nije dopadalo. Ključne probleme posmatrao je na pojednostavljen način, bez poznavanja njihove suštine i u skladu sa željama onih spolja. NJegovo preterano isticanje da je za mir po svaku cenu, da se narodi na ovim prostorima vole, da će preduzeti mere da prizna postojeće republike, da će predložiti aboliciju i amnestiju, s jedne strane, i prilično velika ovlašćenja koja je imao kao premijer, s druge strane, otvorilo je čitav niz novih problema.
Premijer je posetio armijski vrh 19. juna u istim prostorijama i u istom sastavu, kao i sa predsednikom. Smatralo se da to prvo predstavljanje i kraće razgovore treba obaviti u okviru servirane trpeze, na način kako se to radi u svetu prilikom značajnih poslovnih razgovora. Pokušavao je da kroz neformalni razgovor, dosetke i šale, uspostavi što neposredniju atmosferu, da istakne uspešnost u biznisu, i da će u tom smislu raditi i na državnim poslovima.
Smetalo je loše poznavanje našeg jezika, a mnogo više loše pamćenje istorijskih i društvenih prilika na ovom prostoru. U tim naivnim stavovima nailazio je na suprotna mišljenja prisutnih. Jednostavno nije mogao da iznese jednu ceovitu platformu o kojoj bi se moglo dati određeno mišljenje. Govorio je o nekim parcijalnim viđenjima problema i bez argumenata.
Vrlo kratko je nabrajao tekuće probleme ne ulazeći u bilo kakva obrazloženja težine i načina njihovog rešavanja: za vojsku je novac najveći problem ali on će to rešiti, moramo da napravimo dobar marketing za vojnu industriju, kao što se to radi u svetu, situacija u svetu je danas bolja nego juče, ali još nije dobra, svuda je priman pre svega što je došao iz SAD, idemo u London a da nismo rešili pitanje Bosne, na sebe uzima obavezu da razgovara sa svima (zatim navodi sa kim i kada), smatra da smo delimično odgovorni za ono što se dešava u Bosni, problem Kosova je izmišljen, da prestanemo da volimo Srbe u Bosni, moramo priznati otcepljene republike, da se on lično angažovao da ne bude bombardovanja itd. NJegovo stalno isticanje da po svaku cenu treba održati mir za prisutne nije bilo prihvatljivo.

PRODAJETE TENKOVE?
PREMIJER je bio prezauzet tekućim državničkim poslovima da bi mogao, bar za trenutak, da se posveti i obavezama ministra odbrane. U pratnji svoje leteće ekipe i uz veliki publicitet u sredstvima informisanja, obilazio je države, međunarodne institucije, otcepljene republike i pojedince. Posle nekoliko odlaganja susreo se (18. avgusta) sa članovima Kolegijuma ministra u prisustvu načelnika Generalštaba. Kao što je uobičajeno za takve prilike, bila su pripremljena izlaganja načelnika sektora i samostalnih uprava o organizacijama, zadacima i tekućim problemima. Očekivalo se da ćemo posle više meseci upoznati ministra sa onim što svakodnevno treba da radi, čuti njegovo mišljenje i dogovoriti se o tekućim poslovima.
Nakon predstavljanja, načelnik Generalštaba je rekao samo nekoliko reči, umesto uvoda, zatim je napomenuo da sam ja njegov pomoćnik za vojnoprivrednu delatnost, da trenutno vodim i poslove ministarstva i da sam **tvorac** najboljeg tenka na svetu, pokazujući, njegovu maketu. To je bilo dovoljno da ministar okrene razgovor na temu finansiranja vojske. Uzeo je svoj čuveni blok i olovku i počeo da pravi beleške, pita: **Koliko imate tenkova za prodaju od ovih u eksploataciji**. Kažemo, da te upotrebljavane tenkove T55 neće niko da kupi. Uzima podatke za novi tenk, zatim računa, pa navodi da nam je pronašao izvore finansiranja vojske, sav oduševljen ističe da je novac bio tu, samo ga nismo zapazili.
NASTAVLJA SE