Vojska poslednja briga

ZBOG činjenice da smo išli na konkurentne cene, radi prodora na određena tržišta, nije se moglo govoriti o nekoj velikoj dobiti, kao čistom izvoru sredstava, koji bi se mogao koristiti i za finansiranje vojske. Da je to nemoguće, za takve programe, najbolje potvrđuje činjenica da tim putem nigde u svetu se ne obezbeđuju sredstva za neka značajnija finansiranja. Ostalo je da mu dostavimo još neke elemente u informaciji pa će on to da sredi i da nam kaže kako to da realizujemo?
Milan Panić je govorio o međunarodnoj situaciji, detaljima iz tih razgovora, a da pri tome nije dobio ni osnovnu informaciju o Ministarstvu odbrane. Rekao je, doduše, da će morati da nađe i za to vremena, da ga čak i oni iz SAD kritikuju da se malo pojavljuje u sredstvima informisanja sa tim svojim generalima? Nada se da će današnji susret biti samo početak u jednom dobrom marketingu i da će biti propraćen na adekvatan način u svim sredstvima informisanja. I bi tako.
Posle prvog razgovora izgubili smo svaku iluziju da će nam ministar biti od pomoći. Nije postojala druga mogućnost, nego da se s njim povremeno viđamo, a da samostalno radimo onako kako smatramo da je najbolje. To nije bilo tako jednostavno zbog značajnih poslova koje je ministar trebalo da obavi u vladi, Skupštini. Nažalost, tu su nastali veliki i nepremostivi problemi u narodu poznati kao “alajbegova slama”.

A PARA - NEMA
U RADU Ministarstva odbrane postojale su mnogobrojne teškoće. Osnovne su bile u obezbeđenju finansijskih sredstava za potrebe vojske. Materijalne mogućnosti društva bile su izuzetno skromne tako da se nisu mogla obezbediti ni sredstva za svakodnevni život pripadnika vojske. Nije bilo sredstava za isplatu ugovorenih obaveza, nabavku naručene opreme, dokompletiranje postojećih kapaciteta, adaptaciju stanova za izbeglice, za završene stanove itd.
Mnogo teži problemi za vojsku proizlazili su iz nepoštovanja zakonskih propisa. Kada se ne poštuju propisi, naređenja, nadležnosti, i kada se dozvoljava samovolja - nastaje haotično stanje koje vojsku više pogađa nego bilo koju instituciju u društvu. To u jednom širem kontekstu dovodi do pada morala, apatije i rasula.
Teške posledice nepoštovanja zakona, propisa i nadležnosti, u jednom takvom fluidnom stanju, nisu mogle da ne izbiju u javnost, što je još više komplikovalo i onako tešku situaciju. Iznošenje tih propusta u javnost najmanje je moglo da koristi samoj vojsci, ali nije postojao efikasan način da se uzroci tih pojava spreče i onemoguće. Jer, zakon nisu poštovali ni oni najodgovorniji.
Kada se govori o nepoštovanju zakona van konteksta ovih događaja, može se reći da na osnovu mnogobrojnih pisanih dokumenata i zapisa, nezavisno od vremena i struke, proizlazi da u slučajevima kada nije postojao definisan zakon, kada se ljudima pružala mogućnost da proizvoljno tumače zakon, ili kada nije postojala kontrola i onih koji sprovode zakon, nezavisno od funkcija, moralo je da dolazi do manjih ili većih deformacija i kriminalnih radnji. Drugim rečima tada ne funkcioniše pravna država.
Pre nego što je 27. aprila 1992. proglašena SRJ i formirani odvojeno Generalštab i Ministarstvo odbrane, sastancima organizacionih jedinica koje su u bivšem SSNO činile te celine rukovodio je načelnik, koji je po nekim funkcijama zastupao i ministra. Sa takvom praksom je nastavljeno i kada su te dve ustanove posle usvajanja nove organizacije i smeštaja u odvojene zgrade, bile faktički potpuno odvojene. Najpre, čekalo se da bude naimenovan ministar, a kada zbog obaveza nije više bio u stanju da vodi ministarstvo, do septembra su održavane zajedničke sednice. Načelnik general Života Panić je smatrao da dalje nema smisla da zajednički održavamo sednice kolegijuma, jer se radilo o različitim zadacima, tako da je samo određen broj ljudi odlazio jednom nedeljno u Operativni centar radi analize tekuće situacije.

SPORNE ODLUKE
SARADNJA sa generalom Panićem iz tog perioda bila je uspešna i krajnje korektna. Možda je poneko imao primedbu na način rukovođenja vojskom. Međutim, za poslove koje sam vodio imao sam puno razumevanje i podršku. Pre svega radilo se o čoveku koji ne samo da se dobro razumeo u probleme trupe i sve ono što je činila, nego je znao šta u tom ratu znači naoružanje, oprema i municija, koliko je raspadom zemlje bio narušen taj sistem i šta sve treba uraditi da bi se došlo do serijske proizvodnje na ovim prostorima.
Bio je spreman da potpiše da se veće količine naoružanja počnu proizvoditi iako nisu bila u potpunosti obezbeđena neophodna finansijska sredstva. Video je i dalje i više od onih oko njega. Naravno, nije se od njega moglo tražiti da shvati neke bitne zakonitosti u pogledu složenosti proizvodnje, ukupnih sredstava i neophodnog vremena za proizvodnju.
Sastanke je vodio sa puno tolerancije i takta, suprotno praksi koja je na tom nivou ranije primenjivana. Zaista se retko povišenim glasom nekome obraćao ili skretao pažnju na moguće posledice. Tvrdio je da je tako radio u trupi i da će tako i ubuduće raditi. Obavljao je više dužnosti, želeo je da ima uvid u razne aktivnosti, ali je bilo problema i poslova nastalih kao posledica stanja u kojem se vojska našla. Bio je zato sve više opterećen i počeo da donosi odluke na osnovu predloga nekih njegovih problematičnih saradnika.
Međutim, odmah treba biti načisto s time da se nije radilo o čoveku koga je bilo jednostavno prevariti. Imao je puno trupnog iskustva u kontaktima sa ljudima, a zlatiborsko poreklo i “moravska životna akademija” (odrastao je u Trsteniku) činili su i ono što nije zavisilo od njega. Oni oko njega govorili su da kroz važnije predloge ima običaj da rešava po dva pitanja (narod kaže “jednim udarcem dve muve”). Nas nekoliko u svakom naređenju ili predlogu tražili smo i ono treće što je želeo da postigne.

U DRUŠTVU JENKIJA
Premijer Milan Panić je u to vreme obilazio svet, davao izjave, nastupao na TV, vodio razgovore sa predstavnicima otcepljenih republika i potpisivao neka problematična dokumenta. Ono što se odnosilo na zarobljenike posebno nas je pogodilo, jer ni formalno za mišljenje nije pitao svoje ministarstvo. Bilo je tu i dosta neprijatnosti: prizna Sloveniju, a da prethodno nije proverio kakve će biti njihove reakcije, ponašanje na Londonskoj konferenciji itd.
Naše ljude, koji su sa njim putovali teško je pogađalo to što je za sve vreme puta bio okružen američkim državljanima na čelu sa bivšim ambasadorom SAD u našoj zemlji. Kažu da se i u avionu i na poslu čuje samo engleski jezik, i da se čovek oseća kao da se nalazi u okupiranoj zemlji. Nije se moglo prihvatiti da u jednoj suverenoj državi glavni savetnik ministru odbrane (i to kao strani državljanin sile koja želi da nas uništi) bude jedan ambasador, kada se zna šta u osnovi ambasador predstavlja. To sam saopštio i na kolegijumu načelniku, napominjući da pod tim uslovima ne želim da radim u ovoj vojsci. Ostali su to takođe prihvatili.

MUKE OKO ALIJE
NA sednici Štaba Vrhovne komande 3. maja, u 9 časova, načelnik je izneo detalje o napadima na pripadnike JNA, kao i da je pri povratku iz Lisabona u kasarni JNA u Lukavici zadržan Alija Izetbegović. Tom prilikom je načelnik rekao da Alija neće biti pušten sve dok se ne oslobode komandant i jedinice 2. vojne oblasti. Bilo je primedbi da to može biti iskorišćeno i kao propaganda da se drži kao talac predsednik krnjeg Predsedništva priznate države i da treba saopštiti da mu je pružana zaštita, a dalje postupke detaljno proučiti. Kako te sugestije nisu prihvaćene, više članova tog sastava, posle sastanka, otišlo je u prostorije zamenika načelnika, da još jedanput vidimo šta bi se, eventualno, moglo uraditi.
Dogovorili smo se da se stupi u kontakt sa komandantom 2. vojne oblasti da mu se sugeriše da daje informacije kao da je Alija u kasarni radi lične bezbednosti, da se vidi u čemu možemo da mu pružimo pomoć u postupku pregovora i da, eventualno, otputuje na lice mesta jedna naša ekipa. U toku uspostavljanja telefonske veze sa Sarajevom u prostoriju je ušao načelnik, shvatio je o čemu se radi, pa je onako stojeći rekao: “Ja sam komandantu izdao naređenje, njemu ne nedostaje hrabrost i siguran sam da će uspešno izvršiti zadatak. Razgovarao sam i sa potpredsednikom Predsedništva telefonom u Crnoj Gori i on se slaže da se Alija ne pušta dok se naši ne oslobode. I nemojte se u to mešati.”
To je rekao i izašao. Svi smo bili ubeđeni da se ta operacija neće dobro završiti. Pokušali smo da pomoću nekih telefona stupimo u kontakt sa članovima Predsedništva ali, kako je bio vikend, u tome nismo uspeli.

(Nastavlja se)