Kanabe kod Slobe

U DRUGOJ polovini 1992. godine sve više su dolazili do izražaja započeti negativni procesi i suprotnosti u svemu onome što čini kompleks društvenih, političkih, ekonomskih i bezbednosnih pitanja. Kako je jesen odmicala, sa svim onim što je sa sobom donosila kao godišnje doba, tako su se i ti svakodnevni događaji po težini sa njom poklapali. U tom sumornom i teškom vremenu nije se nazirao ni tračak nade koji bi bar za trenutak stvorio iluziju da dolaze bolja vremena i da sve to treba izdržati. U okruženju kakvo je bilo, novostvorena država je sve teže funkcionisala. Sredstva javnog informisanja svakodnevno su pratila premijera Milana Panića sa ekipom, a on je preduzimao neobične korake, koji nisu imali podršku naroda i onih na vlasti. Problem je bio utoliko teži što su Ustavna ovlašćenja premijera bila dosta velika. Pored toga, razlike u gledanjima na neka ključna pitanja, između rukovodstava republika, bile su takve, da je to bilo i javnosti poznato. Iznad svih tih višeslojnih teškoća i suprotnosti, nalazio se predsednik SRJ koji je imao svoju viziju demokratskog preobražaja društva i puteva izlaska iz nastale krize. Kako je imao reprezentativnu i protokolarnu funkciju, prirodno, da su njegove stvarne mogućnosti da bitnije utiče na sve to bile relativno male.

NEOBIČNO A - OBIČNO
KAKO je predsednik Slobodan Milošević u tim događajima imao ključnu ulogu, nije moguće o svemu tome govoriti, a ne spomenuti i kontakte s njim. To u nekim drugim uslovima i vremenu ne bi predstavljalo poseban problem, jer se to tako i radi. Međutim, danas u uslovima totalne blokade i borbe za opstanak i kada postoje mnogobrojni problemi u odnosima između aktuelne vlasti i opozicije, sve što se kaže tumači se na pojednostavljen način: da li je neko za ili protiv?
U toku rata kao dete doživeo sam progon sa Kosova, a posle rata sam bio svedok velikih patnji i progona svog naroda. Zbog svega što je Slobodan Milošević tada uradio za Kosovo, u njemu sam video pravog državnika. On je to, u stvari, tada i bio.
Poslovi koji su bili sastavni deo funkcije na kojoj sam se nalazio i problemi u Vojsci nisu se mogli uspešno rešavati bez podrške predsednika. Tako sam početkom 1992. godine, sa još dvojicom generala prvi put bio primljen kod predsednika. Sve je izgledalo krajnje jednostavno: ogromne i nenamenske prostorije, nefunkcionalan stari nameštaj (čak i stojeći kancelarijski čiviluci), a samo na zidovima su se nalazile slike poznatih majstora. Predsednik je sa strankama razgovarao za onižim okruglim stolom. Sa njegove jedne strane nalazile su se tri ogromne fotelje za stranke, a sa druge isto takva izdvojena za njega. U tom jednostavnom ambijentu padale su u oči nestandardne cigarete i neobičan časovnik okrenut predsedniku. Razgovori su bili vrlo korektni, neposredni i prijatni. Izlaganja su mu bila kratka i jasna. Ostavljao je znatno povoljniji utisak od predstave koju je o njemu stvorila televizija: izgledao je nešto mlađi, neposredniji i prirodniji. Nakon tih prvih razgovora, opšti utisak bio je povoljan, ali bez onih “dubokih” i trajnih impresija, o kojima su neki skloni da govore. Bilo mi je čak i neobično što sam se osećao vrlo obično. Možda su na takav utisak o prvom susretu uticale moje godine, vreme u kojem smo živeli, ali pre će biti da je to zbog činjenice da su na mene snažan i dubok prvi utisak mogli da ostave samo proizvodi ljudskog uma i duha, nešto konkretno i stvarno.

PREMIJER - PODSTANAR
I PORED činjenice da sam po prirodi dosta zatvoren, da izbegavam susrete i da se konačno, radilo o predsedniku, opterećenom mnogobrojnim državnim problemima, nakon tog sastanka relativno često sam dolazio u kontakt sa njim; bilo da me on poziva na moj zahtev ili u društvu sa komandantima. Moglo bi se reći da je imao puno razumevanja za problematiku kojom sam se bavio. Koliko je nastojao, a koliko je to bila njegova prirodna osobina - da u razgovorima i kontaktima bude neposredan, da vodi otvorene razgovore o običnim svakodnevnim temama - teško je reći, ali da je u tome bio uspešan u to ne bi trebalo sumnjati. Tako je bilo sve dok sam bio na toj funkciji.
Oktobar je bio pretrpan događajima i iznenađenjima u onome što je bilo povezano sa poslovima i nadležnostima Ministarstva, ali i onim što je činilo širi ambijent oko njega. Premijer (ministar) je, ukoliko nije bio na putu van zemlje, nastojao da bar jedanput nedeljno boravi u ministarstvu. Kako se kabinet bivšeg ministra nalazio u zgradi A (poznata zgrada u ulici Kneza Miloša), koji je koristio načelnik Generalštaba, trebalo je u zgradi B, gde se nalazilo Ministarstvo, adaptirati neku od postojećih prostorija za ministrov kabinet. Građevinski radovi oko adaptacije kabineta išli su dosta sporo, pa je premijer Milan Panić za vreme boravka u Ministarstvu koristio moje radne prostorije. Obično se radilo o radnim sastancima, tako da sam sve vreme bio prisutan. Za taj dan se pripreme i prethodno dostave ministru informacije o predmetima razgovora, a zatim se o tome vode rasprave u prisustvu stručnjaka za odgovarajuću oblast. Teme koje smo pokretali bile su toliko teške i problematične da, naravno, nismo očekivali da će biti tako brzo rešene, ali smo premijera morali upoznati sa svim tim. U pitanju je bio budžet. Zakon o vojsci, nedostatak sredstava za penzije, a zatim i više drugih tema, kao što su: zbrinjavanje izbeglica, stambena pitanja, izgradnja novih objekata za vojsku, nekretnine itd.

VELIKI PRTLJAG
PORED onog što je prethodno izneto o premijeru i činjenice da ovu problematiku nije poznavao, treba reći da je bio spreman za saradnju, u ophođenju vrlo komunikativan, neposredan i da u razgovorima sa njim nije bilo problema. Naprotiv, bilo je i neobičnih i interesantnih stvari i kazivanja o svemu onome čime se bavio i kako ih je video. Službene posete obavljao je isključivo u poznatom maršalovom crnom automobilu, sa odgovarajućom pratnjom. Najpre se u prostoriju, gde sam radio, pojavi njegova leteća ekipa koja nosi prtljag, obezbeđuje spoljnu komunikaciju, sekretarske poslove i druge potrebe. Za njima ide uvek raspoložen i nasmejan premijer, nastojeći da kroz neku dosetku (naše viceve još nije znao) omogući prelazak na radni deo razgovora. Uvek ga je pratio, za naše pojmove, neobičan i veliki prtljag. Radilo se o više torbi neobičnog četvrtastog oblika urađenih od neke debele kože upadljive boje. Pita me, onako stojeći: “DŽeneral, da li znate ko je još imao ovakve torbe?” a zatim ne očekujući šta ću na to odgovoriti, jer je pretpostavljao da to ne znam, odgovara: “Tito! Tito!” Zatim se smeška uz istovremene karakteristične pokrete glavom, kao odgovor na moja moguća pitanja. O svakoj temi vode se detaljne rasprave, predlažu putevi rešenja i donose zaključci, ali za sve su bila neophodna značajna finansijska sredstva, kojih tada nije bilo.

MUKE ZBOG “CVEĆARE”
- OD mnogobrojnih nasleđenih problema bivše JNA, svakako je da je “Cvećara” zauzimala visoko mesto. Danima su o tim “kućicama u cveću” namenjenim armijskoj eliti, sredstva informisanja iznosila podatke o nepravilnostima, malverlzacijama, poluistinama, pikanterijama i protestima onih bez stana.
Odluka za taj projekt doneta je van realnog vremena u kome smo živeli, nedaća u kojima smo se nalazili, okvira moralnih normi i postojećih pravnih uzansi i na neprijatan način predstavljala je očigledan dokaz o jednom čudnom vremenu i njegovim ljudima. Dugo su odgovarajuće komisije na tome radile, donosile zaključke i predloge rešenja, ali je sve završeno kako je završeno. Sve je morao da reši neko van vojske. Među stanarima tog naselja mnogo više je bilo onih koji su po kvadraturi dobijenih stanova daleko prešli vojne propise za odgovarajuću kategoriju stana, od onih koji su dobili manji stan nego što im pripada.

(NASTAVLJA SE)

NARUDŽBENICA
KNJIGU “Razvoj našeg naoružanja”, dr Milorada Dragojevića, iz koje objavljujemo najinteresantnije detalje, možete po ceni od 900 dinara naručiti preko izdavača “Zadužbina Andrejević”, Beograd, Držićeva 11. tel. (011) 421-367.