Parlament kao - krčma

Piše dr Milorad Dragojević
NAČELNIK general Panić je smatrao da je za Vojsku korisno ako se premijeru ukazuje odgovarajuća pažnja, pa su mu uručeni određeni pokloni, revolver, sašivene su po meri tri generalske uniforme za tri vida vojske (bez oznaka činova), a zatim ga je načelnik pozvao da poseti **Crvenu zastavu** u Kragujevcu.
Shodno funkciji pomoćnika, po postojećem protokolu morao sam da prisustvujem toj poseti. U pratnji premijera bili su: načelnik Generalštaba, jedan savezni ministar, komandant 1. vojne oblasti, komandant korpusa i
još neka vojna lica.
U toku posete sve je bilo u okviru onoga već viđenog u takvim prilikama: doček, razgovor sa rukovodstvima fabrike i grada, a zatim je premijer obišao
više pogona, narod ga je pozdravljao, govornici su isticali postignute rezultate i poznati prodor na američko tržište, a premijer je na uobičajen način govorio o putevima da se dođe do mira.

SASTANAK KOD SLOBE
SREDSTVA informisanja tom događaju poklonila su odgovarajuću pažnju, a posebno TV Beograd. Kratko posle toga Života Panić, načelnik Generalštaba, napomenuo je da je predsednik Srbije nezadovoljan tom posetom i da je rekao: **Izgleda da ti tvoji generali vole da se slikaju sa premijerom**. S obzirom na to da je načelnik pozvao premijera, organizovao posetu, a da se time daje primedba i na moje prisustvo, rekao sam da ću tražiti prijem kod predsednika da vidim o čemu se radi. Načelnik je insistirao da zajedno pođemo.
Na sastanku kod predsednika Miloševića istakao sam da mi je rečeno za njegovu primedbu oko posete premijera vojnoj proizvodnji. Nisam na taj položaj doveo premijera, nisam ga ni pozvao da poseti tu fabriku, morao sam da ga pratim, ministar ne obavlja svoje normalne poslove, nalazim se u teškoj situaciji, a načelnik i njegovi ljudi sistematski rasturaju Ministarstvo i svojim postupcima ometaju njegov rad. Naveo sam da želim da mi se kaže šta je to što nisam dobro uradio na poslovima iz svoje nadležnosti.
Predsednik nije prihvatio obrazloženja koja je tom prilikom izneo načelnik, navodeći konkretne primedbe i objašnjavajući kako bi trebalo raditi. U nastavku tog nešto dužeg razgovora predložio sam predsedniku da poseti Vojno-tehnički institut. Obrazlažući taj predlog izneo sam da se radi o velikoj i značajnoj ustanovi, da bi to bilo u skladu sa funkcijom člana Vrhovnog saveta odbrane, da bi dobio više informacija o značaju te ustanove za privredu republike i da bi za ljude u toj kući to značilo mnogo. Načelnik je to podržao, navodeći:
**Predsedniče, to zaista treba videti. Ja sam bio prijatno iznenađen onim što sam video.** Predsednik je na sve to odgovorio neodređeno: **Videćemo**.
Posle nekoliko dana javljeno je da je predsednik prihvatio poziv da poseti Institut, da se ta poseta obavi 21. oktobra 1992. i da planiramo vreme onoliko koliko smatramo da je neophodno. Kako je i za delimični uvid u razvoj najbitnijih sistema naoružanja trebalo obići tri lokacije na kojima su se nalazili, moralo se računati sa vremenom od pet-šest časova. U predsednikovoj pratnji nalazili su se potpredsednik vlade i ministri unutrašnjih poslova i industrije. Načelnik je smatrao da kao domaćin treba da budem sve vreme uz predsednika.

DOBRO REŽIRANA PREDSTAVA
U CENTRALNOJ zgradi u Katanićevoj, direktor Instituta pukovnik Slobodan Lazarević, upoznao je predsednika sa organizacijom, područjima istraživanja, postignutim rezultatima, stvarnim mogućnostima i osnovnim problemima ustanove. Zatim su prikazani filmovi iz razvoja nekoliko najznačajnijih sredstava. Gost je obišao laboratorije i upoznao se sa rezultatima razvoja u oblasti: radarskih sistema i primenjene elektronike, istraživanja i projektovanja oklopnih vozila, materijala i tehnologija, raketnih sistema i aerodinamike.
U razgovoru sa predsednikom prilikom obilaska lokacije na kojima su se nalazili objekti Instituta, on je izneo da je zaista iznenađen svim što je video. Posebno, veličinom tog kompleksa. Izneo sam da to što je video čini samo oko 20 odsto Instituta. Na kraju je rukovodećem sastavu izneo
svoje impresije, na način kako je to obično činio, ukazujući na značaj onoga što je do tada razvijeno i onog što tek treba uraditi, ali ističući i potrebu za što većim angažovanjem Instituta na projektima van Vojske.
U TV Dnevniku je prikazan snimak (u trajanju oko pet-šest minuta) te posete u kome su bili ukomponovani inserti iz razvoja nekih značajnih sredstava naoružanja. Smatralo se da je poseta bila vrlo uspela i da je obavljena u pravo vreme.
Na reakcije suprotne strane, nije trebalo dugo čekati. Već sutradan načelnik general Panić mi je napomenuo da je predsednik SRJ rekao: **Dobro režirana predstava**.
Istog dana održan je sastanak vojnog vrha Vojske, na kome je predsednik Ćosić upoznat sa problemima u Vojsci. Na kraju razgovora predsednik je izneo sledeće:

JEDINA POLITIKA - MIR
**DOŽIVELI smo poraz koji će decenijama da muči naše društvo. U pitanju je istorijski proces koji će trajati veoma dugo. Naša jedina politika treba da bude politika aktivnog mira, a u tome se mora ići i na kompromisna rešenja. Za tu politiku nemam širu podršku osim od pojedinaca. Verujem da vi shvatete da smo kratkovidi i plitkoumni. Ako ostanemo pri takvim uverenjima nemamo izgleda. Kako je moguće da rušimo državu pola godine nakon formiranja. Problem nejedinstva je takav, da se on ispoljava čak i u okviru samih stranaka. Mi smo nejedinstveni zbog težine položaja, na način kako se to događalo, ranije, kroz istoriju.
Izraženo je nejedinstvo između republičkih i savezne vlade. Nisam izdao Srbe i ne vidim u čemu je primedba predsednika Srbije na Deklaraciju koju sam potpisao. Govori Jovića i Šešelja u Skupštini više odgovaraju besedama u zadružnoj krčmi, nego u tom zdanju. Mora postojati jedinstvo u vojsci. Transformacija Vojske ne može se obaviti bez transformacije društva. Zaslugom premijera poboljšali smo našu poziciju u svetu, ali je pri tome napravljeno više značajnih grešaka.**
Od samog početka predsednik se redovno sastajao i vodio razgovore sa vojnim vrhom. Smatrao je da mu to nalaže funkcija vrhovnog komandanta. Želeo je da čuje mišljenje starešina o najbitnijim pitanjima iz života i rada vojske, ali je u svakoj prilici ukazivao na nepremostive probleme u državi i društvu.
Pri svakom susretu pesimizam je bio izraženiji. Smatrao je da bi trebalo da se sastane u zemlji, u delu koji se odnosi na odbranu. U svakoj prilici je apelovao na Vojsku da radi svoj deo posla, isticao je kako joj veruje, ali da je preporod Vojske neposredno povezan sa osnovnim promenama u društvu. Naglašavao je da su nam njegova vrata uvek otvorena i da je spreman o tekućim problemima da porazgovara sa svakim od nas. Polazeći od mnogobrojnih teškoća sa kojima se suočavalo Ministarstvo i procenjujući da će se u narednom periodu te suprotnosti povećati, odlučio sam da o svemu tome upoznam članove Vrhovnog saveta odbrane.

GENERAL I PREMIJER
PRILIKOM sledeće posete, premijer Panić se više nego obično interesovao za tekuće probleme ustanove. Da bismo ga na što očigledniji način o tome informisali pokazani su mu dokumenti o svemu čime je ustanova oštećena, o prekomandovanim ljudima, prodatoj imovini i drugim problemima. On jednostavno nije mogao da poveruje u to da tako nešto može da se radi. Napominje:
**Po kom to zakonu može da se dženeral Panić potpiše u moje ime, a da mene ne pita?** Kažemo: **On za to ne traži saglasnost, sa vama je svakodnevno na teniskim terenima, smatra da kao poznaniku može nešto i da uzme, a da vas ne pita. Konačno, za one poraze na terenu on vam se revanširao punom merom.** Naravno da smo se šalili. Zahtevao je od mene da pravna služba napiše naredbu kojom će se preispitati sve promene nastale u međuvremenu, kao i da ga više ne može zastupati načelnik. Tu naredbu smo odmah skicirali, i dogovorili se da mu je sutradan donesem na potpis.
(NASTAVLJA SE)