Hrvati protiv Kraljevine

Piše: Miodrag Janković
ZA stotine hiljada seljaka u Srbiji, u ovo vreme i cigareta je bila luksuz, a kupovina gasa za osvetljenje - čitav događaj u porodici. Do 1930. godine u Srbiji je 3.045 firmi otišlo na doboš, to jest pod stečaj, u Hrvatskoj i Slavoniji samo 472, a u Sloveniji i Dalmaciji 436. Industrijalizacija je u Srbiji isto bila zakočena. Zbog toga je od politike forsiranja industrije Srbija imala najmanje koristi, samo su Slovenija i Hrvatska profitirale jer su cene njihovih industrijskih proizvoda bile visoke i stalno održavane na štetu poljoprivrednog proizvoda srpskog seljaka.
Samo letimičan pregled cene koju je Srbija platila kako bi se ostvarili proklamovani ratni ciljevi iz 1914. godine iz nesretne Niške deklaracije (**Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje, iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi.**) dovoljno govori koliko je tek započeta jugoslovenska avantura bila pogubna. I još pride. Srbija je morala da podnosi svirepe optužbe za pljačku ostalih jugoslovenskih zemalja koje su stizale iz Slovenije i Hrvatske, optužbe neosnovane i uvek zlonamerne.

ŠTA TRAŽE ARBANASI?
OD 1921. godine do 1929. sedamnaest puta su padale vlade a razlog je bio taj što su sve pokušavale (bezuspešno) da načine sporazum sa Hrvatima. Još početkom 1919. godine Radićeva Hrvatska seljačka stranka je proklamovala: **Hrvatski građani ne priznaju tzv. Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pod dinastijom Karađorđevića, jer je ova kraljevina proglašena izvan Hrvatskoga sabora i bez svakog mandata hrvatskog naroda.** Posle zbora u Zagrebu 1920. godine, na zahtev Mačeka zatražena je **neutralna seljačka republika**. Sa godinama broj Radićevih pristalica je rastao pa su se povećavale tenzije, razmirice, to jest, sve više je izlazila na videlo nemogućnost uspostavljanja normalnog državnog života u zajednici sa Hrvatima.
Za to vreme, kralj i vlada, iako mahom sastavljena od srpskih političara, gotovo su digli ruke od Srbije i njenih problema, usredsređujući svu svoju pažnju i sva svoja htenja na zapadni deo zemlje, kom su se i grdnim parama i svakojakim popuštanjima i uslugama nalazili pri ruci. Pojavila se silna korupcija, kojom su se ministri i njihovo okruženje beskrajno bogatili, na čelu sa Milanom Stojadinovićem (pomoću obveznica ratne štete), Veljom Vukićevićem, Lazicom Markovićem, Božom Maksimovićem, Velizarom Jankovićem, Radomirom sinom Nikole Pašića, pa i samim Pašićem.
Teškoj unutrašnjoj situaciji treba dodati i pobunu Arbanasa, kao nastavak Prizrenske lige, osnivanje 1918. Komiteta za narodnu odbranu Kosova u Skadru. Prvi uspeh ove terorističke organizacije biće ubistvo Esad-paše, poznatog pobornika saradnje i prijateljstva Albanije i Srbije. Italija je naoružavala Šiptare, šaljući im čak i svoje vojne instruktore. Među arbanaškim vođama posebno su se isticali Avni Rustemi, Hasan-beg Priština i Azem Bejta. Po naredbi Kominterne od 1924. godine, jugoslovenski komunisti su davali podršku arbanaškom separatizmu koji je trebalo da bude ostvaren uz pomoć terora nad srpskim življem. **Ustaša** - hrvatski oslobodilački pokret, od osnivanja 1919. u Gracu, pod tutorstvom madžarske revanšističke politike, aktivno je sarađivao sa Kosovskim komitetom i makedonskom VMRO, koja je uz pomoć terorizma težila pripajanju Makedonije Bugarskoj.

ZABRANJEN RAD KOMUNISTA
U TOKU noći 29. decembra 1920. godine objavljena je **Obznana** sa potpisom predsednika vlade dr Milenka Vesnića i svih ministara. Time je zabranjen rad Komunističkoj stranci. Na prvim skupštinskim izborima 28. novembra 1920. Komunistička stranka je dobila 58 poslaničkih mesta i kao treća partija po broju mesta ušla u Ustavotvornu skupštinu. U **Obznani** stoji: **Do rešenja Ustava zabranjuje se svaka komunistička i druga razorna propaganda...** Odgovor je bio individualni teror kao sredstvo borbe: dva atentata na regenta Aleksandra i ubistvo ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića. Zbog toga je donesen 1. avgusta 1921. godine Zakon o zaštiti države.
Smrt Nikole Pašića, 10. decembra 1926. godine, bacila je još jednu senku na kralja Aleksandra. On se stalno mešao u rad stranaka i uspelo mu je da izazove sukobe i frakcije u Pašićevoj Radikalnoj stranci. Pošto je Nikola Pašić u aprilu morao da ustupi vladu miljeniku kralja Aleksandra radikalu Nikoli Uzunoviću, njemu je ipak uspelo da pred kraj godine, 9. decembra dobije od radikala podršku za sebe i u audijenciji kod kralja zatraži sastavljanje nove vlade. Kralj je odbio da mu udovolji želji, jer je Pašić odlukom Narodne skupštine stavljen pod istragu njene Anketne komisije, a povodom korupcionaške afere, u koju je, kao i u tolikim drugim, bio umešan njegov sin Radomir. Pašiću je iste večeri pozlilo. Došao je ministar dvora i izvinio se starom državniku za psovke kojima ga je obasuo kralj i rekao mu: **Kralj povlači svoje reči, ali ne i - odluku.** Nikola Pašić je sutradan, u 8.30 izdahnuo.
U dvorcu Elizabete od Jorka, u krilu kuće Vajtlodž, 13. avgusta 1924. godine, kneginja Olga je donela na svet dečaka koji je kršten kao Aleksandar, po svome kumu kralju Aleksandru.

KRALJ DRŽI DISTANCU
DESET dana posle ovog događaja knez Pavle je primio pismo od Bernara Berensona, svetski poznatog istoričara umetnosti i priznatog stručnjaka za italijansko renesansno slikarstvo. Berenson je nameravao da se posveti istraživanju srpskih fresaka i nadao se da će mu knez Pavle, kao njegov mlađi kolega, u tome pružiti pomoć. Knez Pavle je, razume se, odmah i sa oduševljenjem prihvatio poziv i preporučio Berensonu neophodnu literaturu.
U tom periodu njegovog života koji je ispunjen zadovoljstvom zbog osnivanja porodice i Olginom srećom, knez Pavle gotovo očajnički pokušava da bude koristan, da dobije posao. Nastojao je da bude koristan svome bratu do strica kralju Aleksandru, ali ga je ovaj jednako držao na udaljenosti od Beograda. Stanovao je u Grasu, blizu Azurne obale, nedaleko od vile Olginih roditelja. Azurna obala je tada bila stecište evropske plemićke elite u kojoj su knez Pavle i kneginja Olga imali svoje visoko mesto. Knez Arsen je jedno vreme živeo u njihovoj blizini i njegov sin se brinuo o njemu. Jedino što ga je mučilo i pogoršalo njegovo zdravlje, morao je da ode u banju Viši zbog toga, bila je očiglednost da on i kneginja Olga nisu imali svoj dom.
Uskoro, odnosi kneza Pavla i njegovog brata od strica su se poboljšali i kralj im je dozvolio da se nasele u vili kraj Bohinjskog jezera. Posle osamnaest meseci stranstvovanja, početkom septembra 1925. godine stigli su u Beograd. Kralj Aleksandar mu je pokazao svoj novi dvor na Dedinju, koji je trada još bio u izgradnji. Nil Blafur je zapisao da su Božić 1925. godine proveli zajedno sa kraljem Aleksandrom i kraljicom Marijom, što je postao običaj u preostalih osam godina života kralja Aleksandra. Kralj Aleksandar je nervirao svoju suprugu ukazivanjem prekomerne pažnje sinu kneza Pavla Aleksandru na uštrb svoga sina asteničnog Petra. Voleo je Aleksandrovo, rano ispoljeno, rudimentarno grubijanstvo, tako blisko njegovom arhaičnom shvatanju srpskog vojničkog duha. Knez Pavle je kasnije, u jednom pismu iz Kenije roditeljima kneginje Olge, izrekao krajnju ocenu svoga prvenca, rekavši da se Aleksandarov karakter razvija na zabrinjavajući način: bez ikakve želje i sposobnosti da sebe usavrši, on je **spreman da poveruje poslednjem sa kojim je razgovarao**.

GALERIJA U KONAKU
ZA BOŽIĆ, kralj Aleksandar je rado pomagao kneginji Olgi prilikom kićenja jelke. **Obedovali su zajedno**, piše Nil Balfur, **a posle ručka i večere Pavle i Aleksandar su sedeli i razgovarali. Pričali su o svemu i svačemu - od dvorske svakodnevice do intriga u vladi i svetske politike... Pavle i Olga su se postepeno svikli na svoj život - sa glavnim boravkom u Beogradu, u Starom dvoru, preko zime, a u Sloveniji leti. Bohinj, sa svojom opuštenom i prijatnom atmosferom, postao je redovno i omiljeno sastajalište za celu širu porodicu. Putovali su na jug Francuske, u Pariz, Firencu, Rim, Veneciju, Minhen, Beč i Lodnon da se vide sa rođacima i idu kod lekara, a i da kupuju šta im treba. Pavle je, razume se, redovno posećivao galeriste, galerije i pozorišta. Ta putovanja, ipak, nisu gotovo nikad trajala duže od mesec dana. Pavle je postepeno naučio da živi s činjenicom - ma koliko razočaravajućom - da njegov rođak, iako ga voli i divi mu se, u stvari nema za njega mesta u sistemu vladavine.**
U januaru 1925. godine knez Pavle je, prilikom jednog susreta sa kraljem Aleksandrom i kraljicom Marijom u Parizu, predložio da se u Beogradu osnuje Muzej moderne umetnosti. Kralj nije verovao da bi tako nešto bilo izvodljivo. Posle nekog vremena rekao je Pavlu da bi trebalo da se obrati ministru finansija, verujući da je time stavio tačku na njegov projekat - neostvariv zbog manjka sredstava.
Knez Pavle, međutim, nije odustajao. Iz jednog pisma Berensonu saznajemo šta je preduzeo: **Predložio sam ministru da ću mu ja garantovati stvaranje jezgra galerije moderne umetnosti. Znači, biće besplatno za državu, oni treba samo da obezbede lepu zgradu. Rečeno - učinjeno. Odavno sam bio bacio oko na izvanredan turski konak iz 18. veka, s lepim amamom - okruglom prostorijom s kupolom i nišama, koje bi bile odlične za statue. Odmah sam počeo s akcijom i pisao velikom broju ljudi.** Pismo je iz januara 1926. godine, a turski konak je Konak kneginje LJubice preko puta Saborne crkve i Patrijaršije.

(NASTAVLJA SE)