Čuvajte mi Jugoslaviju!

Piše: Miodrag Janković
STRAŠNA vest iz Marselja već je prostrujala celom zemljom i 10. oktobra 1934. godine sva štampa u Jugoslaviji na prvoj strani je donela čitulju sa kraljevom fotografijom, saopštnjem vlade i aktom o nasleđu prestola. U proglasu Kraljevske vlade kaže se Jugoslovenskom narodu:
- Naš veliki Kralj Aleksandar I pao je kao žrtva mučkog atentanta 9. oktobra u četiri časa po podne u Marselju. Svojom krvlju Kralj-Mučenik zapečatio je delo mira radi koga je i krenuo na put u savezničku Francusku. Na presto kraljevine Jugoslavije, a prema čl. 36 Ustava, stupio je NJegov prvorođeni sin, NJegovo Veličanstvo Kralj Petar II. Kraljevska vlada, vojska i mornarica, položili su zakletvu vernosti NJegovom Veličanstvu Kralju Petru II. Vlada Kraljevine Jugoslavije, vršeći privremeno kraljevsku vlast na osnovu čl. 45 Ustava, sazvala je narodno predstavništvo u zajedničko zasedanje za jedanaesti oktobar, radi polaganja zakletve u smislu čl. 59. i 42. Ustava. Poslednjim Svojim rečima, koje je jedino stigao da izgovori umirući Blaženoupokojeni Kralj u Svome neizmernom rodoljublju ostavio je narodu amanet: **Čuvajte Jugoslaviju!** Kraljevska vlada poziva celokupan jugoslovenski narod, da ovaj sveti amanet ispuni verno i dostojanstveno. Slede imena predsednika Ministarskog Saveta Nikole T. Uzunovića i svih ministara.
Prethodnog dana, 9. oktobra, u Dvoru na Dedinju, u 20 sati, obavljeno je otvaranje testamenta pokojnog kralja Aleksandra. Predsednik Ministarskog saveta Uzunović pročitao je poslednju kraljevu volju pisanu na Bledu, 5. januara 1934. godine. Za namesnike svome maloletnom sinu odredio je 1. NJKV kneza Pavla Karađorđevića, 2. g. Radenka Stankovića, senatora i Ministra prosvete i 3. g. dr Ivana Perovića, bana Savske banovine. I tako, dok za života kralja Aleksandra nije imao nikakvu ulogu, knez Pavle se u jednom tragičnom danu za porodicu i narod našao na čelu komplikovane Kraljevine Jugoslavije. Imao je 41 godinu i bio je u punom naponu svojih životnih i umnih snaga.

KANDILO PRED KRALJEVOM SLIKOM
U UNIFORMI gardijskog konjičkog potpukovnika sa Karađorđevom zvezdom na grudima i crnim florom oko ruke, knez Pavle je sa drugom dvojicom kraljevskih namesnika, 11. oktobra 1934. godine položio narodnom predstavništvu ovu zakletvu:
**Ja Pavle Karađorđević zaklinjem se da ću vladajućem Kralju Petru II biti veran, da ću čuvati iznad svega jedinstvo naroda, nezavisnost države i celinu dražvne oblasti, da ću vladati po Ustavu i zemaljskim zakonima i da ću dobro naroda vazda pred očima imati - tako mi Bog pomogao.** Pre potpisivanja zakletve, iz svih grla skupštinom odjekuje **Živela dinastija Krađorđevića!** Posle potpisa i čestitanja, u velikoj tišini, knez Pavle je rekao:
**Hvala vam, gospodo, na izrazima poverenja. Ja ću se starati da zaslužim to poverenje. Ja mislim da se nećete prevariti u meni.**
U četvrtak, 18. oktobra, Beograd i Šumadija su se oprostili od kralja Aleksandra, **prvog jugoslovenskog Kralja koji će se, odlukom Narodnog Predstavništva zvati viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj**. U glavnom naslovu **Politike** od 19. oktobra, Beograd je **prestonica i duša Jugoslavije!** U istom broju, potresan dopis izveštača iz Mladenovca pod naslovom **Svog velikog Sina, Voždovog praunuka dočekala je Šumadija na kolenima**. **U Koraćici i Međulužju, na putu zasutom cvećem, masa sveta, klečeći, sa zapaljenim voštanicama očekuje povorku. Na poslednjoj strani crnog slavoluka gori kandilo sa Kraljevom slikom, a iznad slike je odgovor na Kraljev amanet: **Čuvaćemo Jugoslaviju.** Svuda je isto, na drugom jednom slavoluku naroda sreza orašačkog piše: **Na tvoj poklič *Čuvajte mi Jugoslaviju* - naš otklič: Stvarali smo je, čuvaćemo je!** Dok je jesenje sunce zlatilo vrh Oplenca, oko koga su kružili mngobrojni avioni, čula se tutnjava topova. U crkvi su počinjale poslednje molitve.
U razgovoru koji je 1. juna 1917. godine, u atinskom predgrađu Kastela, na morskoj obali, vodio sa dr Arčibaldom Rajsom, ostareli kralj Petar I izrekao je jednu svoju veliku zabrinutost: **Jadna Srbija**, rekao je. **Koliko će još ostati stanovnika posle ovog strašnog rata? Srbija će se podići, razume se, ali neće biti više njenih starih, onih od dobre šumadijske rase**. Rajs je zapisao: **Plakao je bez stida, kao da je oplakivao sudbinu naroda i svoju.**
I veliki srpski vožd Karađorđe prolivao je svoje suze u Feneku 1813. godine posle propasti ustanka. **Siroma Verhzovni Vožd, sve jednako jecajući i držeći ruku na očima, na stolici sedi**, zapisao je prota Mateja Nenadović. Karađorđe je, kao mnogo godina kasnije njegov unuk - kralj Petar, oplakivao sudbinu naroda i svoju. Na sprovodu kralja Aleksandra 1934. godine, one slavne Šumadije još je malo bilo ostalo, ali je dvostruko bila na kolenima: zbog iskrene žalosti za Voždovim praunukom i zbog Jugoslavije na grbači. Teško je i danas još teže gledati požutele novinske fotografije na kojima je Srbija na kolenima. Ta mila lica **dobre šumadijske rase** ni slutili nisu mogla šta čeka **jadnu Srbiju** u narednoj deceniji.

SRBIN - RATNIK I PESNIK
ODMAH po naimenovanju kneza Pavla za namesnika, Pol Moran, slavni francuski književnik i ambasador, objavio je u **Figaru** napis o ličnosti kneza Pavla.
**Postoje dve crte u srpskom karakteru**, piše Pol Moran. **Po jednoj, Srbin je srčan, slobodoljubiv i ratnik, po drugoj je poetičan i osetljiv. Narod je hrabar, a njegov jezik je rascvetan, u njemu ima posebnih reči koje označavaju dubine pećina i žubore vode. Kralj Aleksandar vojnik i upravljač, simbolizovao je prvo lice nacionalnog temperamenta; Knez Pavle je izraz drugog. On je oličenje blagosti života u ovoj zemlji. Na surovom i gordom temelju srpske legende, na granitnim i golim vrhovima ove zemlje sazdane u sili i surovosti lepa figura Kneza dobija kao kontrast jednu posebnu vrednosti, duhovnu i telesnu eleganciju prisnu nama. Fine rase, stegnutih usta i osetljivih usana, živog i umnog pogleda, lica najčistijih linija, sa izrazom rezervisane blagosti i paževske mladosti, mladi Regent je od svih prinčeva Evrope zaista najzavodljiviji. I jedan od najpopularnijih, sa Galskim princom i njegovim budućim pašenogom, princom Đorđem. London i Pariz su, sem Beograda, dva sentimentalna pola života Kneza Pavla, života punog melanholične radoznalosti... I u koliko je Prinčev duh sazrevao i njegova kultura produbljivala se, dopunjujući njegovu prirodnu prefinjenost, on je u toliko više upoznavao našu književnost i našu umetnost. NJegov živahni duh voleo je slobodne ideje sa toliko isto topline, kao što su njegovi srpski preci voleli političke slobode.**
Iz dnevnika kneza Pavla, koji se čuvaju na Kolumbija univerzitetu u SAD, može se zaključiti da je prvih meseci posle preuzimanja odgovornosti prvog namesnika preživljavao teške dane. Već 3. novembra 1934. godine piše svom prijatelju Arčiju Balfuru i moli ga da, u slučaju da se njemu nešto dogodi, povede računa o Olgi i deci i kaže: **Poslednje tri nedelje moj život je pravi pakao i pravo je čudo kako sve to izdržavam.**

GERING NA POGREBU
U DVORSKI protokol je odmah uneo novinu: zvanice više nisu morale da ga pozdravljaju po turskom - presamićivanjem. Bilo je dovoljno učiniti naklon glavom.
Brzo je došao do uverenja da Italija i Madžarska snose glavnu krivicu za ubistvo kralja Aleksandra. Društvo naroda je sredinom decembra, na predlog Entonija Idna, usvojilo rezoluciju u kojoj se Madžarska samo verbalno osuđuje zbog davanja podrške Pavelićevim ustašama (logori za obuku ustaša nalazili su se nedaleko do Legrada u pustari zvanoj Janka Pusta i u dva druga mesta, u Borgotaru i Visketu), a Italija Benita Musolinija se i ne spominje. U Jugoslaviji je vladalo veliko uzbuđenje i ogorčenje i došlo je do proterivanja Madžara. Knez Pavle je bio dobro razumeo da do poboljšanja unutrašnje situacije ne može doći ako se ne načihi sporazum sa Hrvatima. Zbog toga je rešio da amnestira Mačeka koji je bio osuđen na tri godine zatvora i u istom mahu Slovenca Antuna Korošeca. Kako je Uzunovićeva vlada pala, knez Pavle je mandat za sastav nove vlade poverio Bogoljubu Jevtiću.
Odnosima Jugoslavije i Nemačke, odmah posle sahrane kralja Aleksandra ton je dao lično tada pruski ministar predsednik, izaslanik nemačke vojske na pogrebu Herman Gerin. Na pitanje kakvi su njegovi ustisci o našem narodu, rekao je: **Vrlo, vrlo, vrlo pošten narod. Vaš svet, koji sam dosada tako malo prilike imao da upoznam, oduševio me je i ostaće mi u večnoj uspomeni**... **Mi želimo prijateljstvo Jugoslavije. Nije istina da se naši interesi kose, da mi na Balkanu imamo nekih pretenzija. Sadašnja Nemačka poznaje samo svoje interese i nikada joj se više neće desiti još jedna 1914. godina, kada je morala da za druge vadi kestenje iz vatre**.

JAČA HRVATSKI TERORIZAM
ISTOGA dana kada je Hermin Gering sa zemunskog aerodroma odleteo za Berlin, na Oplencu odigrala se prva poseta grobu kralja Aleksandra. Tu čast imali su, kao piše **Politika**, od 21. oktobra 1934. godine **jugoslovenski, čehoslovački i ruski Sokoli**. Zamenik glavnog starešine Gangel je u ime 25 sokolskih župa položio jedan srebrni venac na kraljev grob. Na kraju ceremonije svi Sokoli su uzviknuli: **Slava kralju Aleksandru! Čuvaćemo Jugoslaviju!**
U prvim mesecima 1935. godine nije došlo do nekog smirivanja situacije u zemlji. U Jugoslaviji jačao je hrvatski terorizam, praštale su bombe na javim mestima i knez namesnik je bio sve više i više zabrinut uprkos znacima da Maček želi da uđe u razgovor sa Jevtićem. Jedina radost za kneza Pavla bila je otvaranje Muzeja koji je i zvanično poneo njegovo ime.

(NASTAVLJA SE)