Hitleru puč - izdaja!

Piše: Miodrag JANKOVIĆ
NOĆ, koja je zadugo imala da ostane u Srbiji, beše poodmakla kada je knez Pavle, posle vojničkog pozdrava umesto rukovanja, zakoračio u izgnanstvo neizvesno i bolno kao zaborav. Izlazio je iz Belog dvora. Belo je transcedentno savršenstvo. Belo je lepo za one koji su bili posvećeni, obasjani znanjem. Belo je blaženost, svetost, izbavljenje. Kao da je, izlazeći iz omiljenog krajolika mitske Arkadije na slikama Nikole Pusena, tih remek-dela što i danas samuju u Belom dvoru, knez Pavle zakoračio u pejzaž Domenikosa Teotokopulosa zvanog El Greko. U onaj pejzaž plameteći kao molitva velikih mistika odevenih u belo, božjih ugodnika koji govore o beloj svetlosti, onoj preko koje su dolazili u vezu sa višnjim svetom. U svoju sliku, kao u legendu, u El Grekovog “Laokaona” koji se sa sinovima protiv zmija bori, činilo se, u beloj paradnoj uniformi, da tiho i dostojanstveno ulazi blagorodni srpski knez. Maloletni kralj Petar je ostao u rukama pučista. Reč grob, tako često izgovarana toga dana, kovitlala se i kružila ka noćnom nebu Beograda kao zloguk.
U Berlinu, kako je to kasnije zapisao, đeneralštabni pukovnik Vladimir Vauhnik okončavao je najžalosniji dan u svom životu. Za udes drage mu otadžbine okrivljavao je svoja dva druga iz vojske.
Toga sudbonosnog dana, čim je primio vesti o puču, Hitler je odlučio da napadne i razori Jugoslaviju. Sazvao je svoj ratni tim. Evo kako je to izgledalo: “Firer se pojavio u sobi za konferenciju i pokazao nam telegram, planuvši spontano da on ne namerava da to trpi; sada će on da smoždi Jugoslaviju zauvek; bez obzira šta bi mogla nova jugoslovenska vlada da mu kaže, njega su ponižavajući izdali i njihova deklaracija o lojalnosti bi bila jedna obmana, jedna zavera da se dobije u vremenu.” Posle toga Hitler je odložio početak napada na SSSR.

KAKO LAŽE RADIO
KRALJU Petru Drugom odmah je dodeljen novi ministar dvora - Radoje Knežević umesto Milana Antića. U noći, dok je specijalni voz kneza Pavla i njegovu porodicu odvozio u Grčku, engleski radio je javljao da su “pobegli u Nemačku”.
Po svoj prilici, knez Pavle i Slobodan Jovanović su se samo jedanput sreli - 20. marta 1941. godine. Profesor Jovanović je bio protivnik potpisivanja Trojnog pakta. Svome prijatelju prezimenjaku Dragoljubu, posle susreta rekao je da je knez Pavle “kabinetski čovek”. “Mnogo puši, potamneo je u licu, ali je na izgled miran. Govori drukčije nego svi ljudi naše sredine. Kod nas svi govore temperamentno. On govori o svemu ujednačeno... On je zatvoren čovek, malo opštljiv. Nikome se ne otvara. Ja ga pomalo žalim. Usamljen je, izolovan. Nema kome da se poveri”, rekao je Slobodan Jovanović. Svrstao je kneza Pavla u političare “filozofe”, a prednost je davao drugom tipu političara - “intuitivcu”.
Puč su 27. marta 1941. godine izveli “intuitivci”, dakle oni kojima je prednost davao Slobodan Jovanović, ljudi “koji ne znaju detalje i nemaju opšti pregled, ali imaju osećanje za ono što može i ne može biti”. Spisak “intuitivaca” bi bio dugačak, ali najznačajniji među njima bili su: generali Bora Mirković i Dušan Simović, Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova u vladi Dragiše Cvetkovića, Milan Gavrilović, ambasador u Moskvi, profesori Univerziteta u Beogradu Slobodan Jovanović, Božidar - Boža Marković, Mirko Kosić, bivši ministri Milan Grol, Miša Trifunović, Krsta Miletić, Petar Živković i Bogoljub Jevtić, zatim Dragiša Vasić, advokat i književnik, Radoje Knežević, profesor, Miloš Tupanjanin, prvak zemljoradničke stranke, kao i dva aktivna ministra u vladi Cvetković-Maček Srđan Budisavljević i Mihailo Konstantinović.

PISMO BIVŠEM PREMIJERU
OSAM godina kasnije, idejni tvorac, “intuitivac” i glavni izvršilac puča general Bora Mirković napisao je jedno značajno pismo nikom drugom, nego upravo svrgnutom premijeru Dragiši Cvetkoviću. Bio je uveliko engleski penzioner kada je svoje pismo od 18. aprila 1948. godine započeo sa “Dragi Dragiša, prijatelju i rođače!” I između ostalog, kaže: “Predugačko bi trajalo da ti ovim putem dajem detaljnija razjašnjenja o svim događajima i njihovih konsekvencama, ovim putem kažem, nemoguće mi je, jer je suviše dugačko trajala moja odiseja. Ipak ću pokušati u najkraćim potezima. Nije zlo ‘kairska’ afera, već ‘londonska’, jer su je iz Londona provocirala fatalna braća Kneževići, koji behu vrć čvrsto zajašili krunu i metuzalemsku vladu. Jedan kao ministar dvora raspućinskom snagom vođaše mladost kraljevu, a drugi, major, u svojstvu šefa Vojnog kabineta pri predsedništvu, istom snagom, zaularenog i uškopljenog Slobodana, vodio je poput ordinarnog pravoslavnog sivonje. Jer, ovom majoru, jednom uredbom, koju donese ta jadna vlada, po vrhovnom naređenju Radojevom, dadoše prava kontrolne vlasti i nije bio potčinjen predsedniku, uškopljenom Slobodanu već neposredno kralju.
I tako vladaše, ali suvereno, dva bolesna brata i tako dođosmo u ove dane... Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima, da dođem do tebe, i u prijateljstvu, koje je već vladalo među nama, potražimo zajednički izlaz iz stvorene situacije. I pokolebam se u poslednjem momentu, kad sam se već bio spremio da tražim prijem i sastanak s tobom. Sve je ovo bila jedna istorijska nužda, i kao da je sve s neba dolazilo, a radi grehova počinjenih na svima stranama državnog i društvenog života, došla je i kazna... Dakle Dragiša da završim. Nemaš razloga da se ljutiš na mene, tvoga prijatelja onda i sada. Ja sam te onda cenio i sada te cenim, i kao čoveka i kao prijatelja i kao političara, i državnika. Prevario si se jedanputa, ali kako rekoh, ja tebe ne teretim, ja te i sada branim, a što se sve pak onako desi, kako ti napred rekoh: ‘Božja promisao. Nije se moglo izbeći i sa tim završimo naše objašnjenje’.”
Pedeset godina posle puča, iz engleskih arhiva počeli su da stižu dokazi o umešanosti Velike Britanije u događaje koji su kulminirali 27. marta 1941. godine. Iz poverljivog pisma agenta SOE (Uprava za specijalne operacije) Hju Daltona upućenog predsedniku britanske vlade Vinstonu Čerčilu 28. marta 1941. godine, doznalo se koliko je novca utrošeno na kupovinu zaverenika, ponajviše iz redova Zemljoradničke stranke Miloša Tupanjanina. “Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je uglavnom otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja. Blagodareći ovom novcu, naši agenti su bili u mogućnsoti da održavaju prijateljske odnose sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv sila Osovine, a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da pruži otpor.”
Jedan od učesnika puča Mirko Kosić, autor knjige “Da li je 27. mart 1941. plaćen?”, izneo niz dokaza da je britanska SOE platila za puč i to, po najsmelijim procenama - pola miliona funti sterlinga.

OTISCI STALJINOVIH PRSTIJU
Danas postoji niz nepobitnih dokaza da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. Nil Balfur piše da je na dan puča u britanskom poslanstvu slavljen uspeh uz mnogo šampanjca, uz povike: Uspeli smo!
Vasa Kazimirović piše da je Zemljoradnička stranka dobijala 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, kao “Pravda” 150.000 mesečno. Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića takođe je davan novac, a bakšiš su dobijali Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića i Srpski kulturni klub.
Jasno je danas da je i Staljin imao svoje prste u obaranju Namesništva i uvlačenju Jugoslavije u ratne strahote. Prisustvo Mustafe Golubića i njegove aktivnosti od početka 1941. godine pa sve do polovine juna (uhapšen je dva dana posle eksplozije u Smederevu gde je viđen na dan velike nesreće) još nije istraženo. I Simovićeva veza sa Sovjetima nije dovoljno osvetljena. Za Dragišu Vasića se zna da je sarađivao sa službama u ambasadi Viktora Andrejeviča Plotnjikova. Posebno malo je podataka o Božinu Simiću da bi se odredila njegova uloga. Zna se da je bio stari crnorukac i da je posle Prvog svetskog rata emigrirao i nastanio se u Parizu. Kasnije se vratio i odigrao značajnu ulogu u aktivnostima Srpskog kulturnog kluba. Na predlog Milana Antića knez Pavle ga je 1940. otposlao u Moskvu zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Moskve i Beograda. Božin Simić je dobro poznavao generala Simovića koji je, prema nekim izvorima, bio u vezi sa Mustafom Golubićem. Odmah posle puča Simić i Golubić su otputovali u Moskvu i zajedno sa vojnim atašeom Žarkom Popovićem prisustvovali potpisivanju pakta o prijateljstvu sa SSSR-om dana 6. aprila 1941. godine u času kada su nemački avioni već leteli prema Beogradu.

VALTER MORA DA IDE
POSTOJE dokumentovane tvrdnje da je i famozni Sava Popović bio umešan u pripreme puča. Onaj Sava Anarhista koji je u Drugoj muškoj gimnaziji sedeo u istoj klupi sa knezom Pavlom. Po svoj prilici, Sava je svoju braću Žarka i Uglješu doveo u vezu sa Mustafom Golubićem. Potpukovnik Uglješa Popović je tada bio šef vojne obaveštajne službe i bio je na vreme upoznat sa svim pripremama za puč. On o tome nije obavestio svoje pretpostavljene već je iz senke podržao Mirkovića i Simovića. Početkom juna 1941. posle dostave Rodoljuba Čolakovića (on je Tita obavestio o svom razgovoru sa Mustafom Golubićem u Sarajevu, kada mu je Mustafa poverio da “Valter mora da ode”) jedna žena, supruga vrlo uglednog Beograđanina, u čijoj se kući na Dedinju Tito krio, tada nakon svog dolaska iz Zagreba, potpisala je dostavu namenjenu nemačkim okupacionim vlastima i Mustafa Golubić je odmah bio uhapšen. S jeseni, to isto je doživeo i Sava Popović. Golubić je mučen i kasnije ubijen, pošto nije ništa priznao, mučen je bio i Sava, ali njega su krajem te godine pustili iz zatvora Gestapoa. Umro je aprila 1943. godine u sanatorijumu dr Vračarića, od posledica torture i tuberkuloze.
Sva britanska nadanja da će Simovićeva ekipa pružiti otpor Nemačkoj doživela su razočarenja. Simović je oklevao da objavi opštu mobilizaciju, u vojnim stvarima pokazao se kao neznalica, u političkim takođe. Svu svoju nadu polagao je u Sovjetski Savez! Politika njegove vlade bi se mogla nazvati - kockarskom, jer se oslanjala na “bolje rat nego pakt”.
(NASTAVLJA SE)