Koren srpskog bića

**Naše Sveto mučeničko Kosovo i Metohija, to je naš Sveti Jerusalim, koje je duša naše duše, koje je naš obraz, koje je koren našeg bića, koje je naša sudbina, bez kojeg mi prestajemo da budemo ono što jesmo, jer smo mi na Kosovu i Metohiji postali zreo istorijski narod i, kroz usta Sv. Velikomučenika Kosovskog Lazara, opredelili se jednom za svagda za Carstvoo Nebesko**
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije


CRKVA Hristova u Srpskom narodu, koja deli sudbinu svoga naroda kroz čitavo njegovo istorijsko, kulturno i duhovno trajanje, pokazuje se i danas kao najpouzdaniji svedok njegovih iskušenja, koja su pogubnija sada možda no ikada. Ta iskušenja su najveća i najtragičnija na Kosovu i Metohiji, toj Svetoj Zemlji Srpskog naroda. Ono što je Jerusalim za Jevrejski narod, to je Kosovo za Srpski narod, a Kosovo, kao i Jerusalim, nije samo geografija, ni demografija. To je pitanje identiteta: narodnog, duhovnog, kulturnog, hrišćanskog i ljudskog, to jest za nas pravoslavne hrišćane - Bogočovečanskog.
Ovim rečima počinje jedna sasvim posebna knjiga pod nazivom **Memorandum o Kosovu i Metohiji**, pisana i štampana u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ne samo kao svedočanstvo tragičnim zbivanjima u južnoj srpskoj pokrajini, već i kao opomena. Reč je o zvaničnom dokumentu Srpske crkve koji analitički i kritički govori o stradanju Srba i srpskih svetinja, odnosu sveta (i nas samih) prema pitanju Kosmeta i o tome u čemu se grešilo.
Memorandum je štampan odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC, a delove iz njega, s dozvolom Sinoda **Novosti** objavljuju ekskluzivno:

APELI BEZ ODJEKA
**SRPSKA pravoslavna crkva u ovom momentu duboko je zabrinuta za sudbinu Kosova i Metohije i svih ljudskih bića koja tamo žive, i svih Svetinja koje tamo postoje. Ovaj Memorandum je, stoga, i nepristrasno podsećanje, po već koji put na punu istinu i pravdu o Kosovu i Metohiji u prošlosti i sadašnjosti, a radi zajedničke budućnosti svih na Kosovu. O tome smo govorili i pisali mnogo puta, zato što predstoji i pitanje **rešavanje statusa Kosova**. Zapadno-evroameričko **robusno** uplitanje u dramu Kosova i Metohije, koje još uvek traje, pri čemu intervencija ne samo da nije dala nikakve bitne rezultate, nego ionako teško stanje još više pogoršava, preti da se završi nebivalom tragedijom, za Srpski narod i njegovu Crkvu na Kosmetu.
I pored sve današnje tragedije Srpskog Kosova i Metohije, za koju su krivi nacisti i fašisti, srpski komunisti i neokomunisti, šiptarski neofašisti i izvesni zapadni neokolonijalisti, o nama i našem srpskom pravoslavnom Kosovu i Metohiji još uvek nedvosmisleno i najpotpunije svedoče naše svete zadužbine - Crkve i Manastiri Kosova i Metohije, koji se na tom prostoru nalaze u neprekidnom kontinuitetu od 12. do 20. veka. Zato je mirne savesti mogao reći Srpski Patrijarh gospodin Pavle evroameričkim političarima i NATO generalima na Kosovu, po njihovom dolasku u ovu srpsku Pokrajinu, 18. juna 1999. godine u Gračanici: **Mi, Srbi smo ovde ono što predstavljaju naše Svetinje.**
Ovo je Patrijarh ponovio više puta tokom strašnog leta 1999. godine, kada je infernalna mržnja šiptarskih hordi krenula u paljenje i rušenje kosovsko-metohijskih Svetinja (do sada su spalili, porušili, oskrnavili i demolirali 112 crkava i manastira, koliko smo mogli da proverimo, a ima ih sigurno još, ali ne možemo da ih posetimo, vidimo i snimimo, jer Srbima na Kosmetu nije slobodno i bezbedno kretanje, a KFOR nije često voljan da da pratnju).
S pravom je rekao Svatjejši Patrijarh Ruski g. Aleksej ove tačne reči o Kosovu i Metohiji: **Za pravoslavne Srbe Kosovo nije samo geografski pojam i objekat na karti, nego - Svetinja otačka; zemlja sa po njoj rasutim drevnim hramovima i manastirima pravoslavnim, koji imaju neprolazno duhovno i kulturno značenje.** Slična pisma protesta protiv nepravde i varvarstva na Kosovu, apele za mir, pravdu i slobodu za sve, i takođe podršku stradalnom Srpskom narodu upućivali su i ostali Pravoslavni Patrijarsi: Carigradski, Aleksandrijski, Arhiepiskop Atinski. I oni su svedočili da je Kosovo za Srpski narod zaista ono što je Jerusalim za Jevrejski narod, a to je nedavno ponovio i potvrdio i jevrejski rabin za Srbiju i Crnu Goru u Beogradu gospodin Isak Asiel.

DELO VARVARA
AKO su Srbi **skloni mitomaniji**, kako nas zlobno karakterišu neki zapadni suvi racionalisti, a i neki među Srbima nekritički epigroni, i ako je srpski **mit o Kosovu** nastao samo zato da bi bio stavljen **u funkciju** ne znam kojeg i kako sve nazivanog srpskog **nacionalizma**... kako se može takvom mitomanijom objasniti fakat da na tako malom prostoru kakav je Kosovo i Metohija, geografskih razmera jedva stotonu kilometara unakrst, Srpski Pravoslavni narod i njegova Crkva imaju 1.300, i slovima hiljadu trista crkava i manastira od 12. do 20. veka, podizanih i obnavljanih u kontinuitetu punih osam vekova, bilo u slbodi ili ropstvu, bilo u slavlju ili patnji, u viševekovnom stradanju nepriznatom od hrišćanske Evrope, počev od petovekovnog turskog, do nedavnog poluvekovnog komunističkog i ovog najnovijeg krajvekovnog i krajmilenijumskog šiptarskog natovskog stradanija. Među tim crkvama i manastirima ima, u gradovima i izvan njih, nekoliko desetina impozantnih po svojoj veličini, lepoti svoje arhitekture, i remek-delima svoga živopisa kakvih je malo u Evropi i svetu (Peć, Dečani, Gračanica, LJeviška, Sv. Arhanđela, Crkolez, Budisavci...)
Ove mnogobrojne crkveno-narodne Svetinje na srpskom Kosovu i Metohiji nisu ni **mitologija**, ni **mitomanija**, nego svedočanstvo stečenog i vekovima trajućeg identiteta jednog časnog hrišćanskog naroda, obdarenog i stvaralački, i materijalno i duhovno, kulturno i civilizacijski istorijskog naroda Božjeg, koji nije od juče, ali koji je juče i danas ponižen od nacifašista, komunista i izvesnih ljudi iz krugova Evrope i Amerike, kao nikada do sada u svojoj teškoj, ali slavnoj istoriji.
Treba li da dodamo i posebno naglasimo: da sve ove Božje i narodne Svetinje na Kosovu i Metohiji, zajedno sa svojim kostima i svetim moštima, sa svojim živim narodom oko njih i u njima, niti su bile, niti su danas bilo protiv koga. Zato ih kao takve mogu rušiti i paliti samo varvari i neljudi; a nažalost, ruše ih i pale teroristi pred licem cele kulturne Evrope i sveta, i to na kraju druge i početku treće Hiljadugodišnjice Hrišćanske civilizacije! Malobrojni protesti koji se čuju, i to retko od najpozvanijih, kao što je npr. UNESKO, često su samo formalne, deklaratorske prirode i ne daju nikakve rezultate. Jer do sada, evo za četiri godine pune vlasti Međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji, nijedan šiptarski terorista, ubica i palikuća, nije uhvaćen, ni suđen, ni osuđen!

RUŠENJE SVETINJA
DANAŠNJI Šiptari, sa izdanog i prodanog od dedinjskih komunista Kosova i Metohije, posle dosadašnjeg paljenja, rušenja i uništavanja više do 110 crkava i manastira, hoće da sruše i još preostale kosovsko-metohijske srpske svetinje, te zato i pored tenkovske NATO zaštite, stalno napadaju i Pećku Patrijaršiju i Visoke Dečane, i Gračanicu, tražeći da se NATO straže i oklopnjače povuku od njih - da **ne sramote našu demokratiju**! U poslednje vreme Šiptari u prelaznim organima vlasti na Kosovu i Metohiji traže da Srpske Svetinje **štiti Kosovski zaštitni korpus**, tj. isti oni koji su organizovali i sprovodili terorizam paljenja i rušenja svega što je Srpsko i Pravoslavno na Kosovu.
Šiptari, nažalost u velikom broju, to rade sa takvom patološkom mržnjom protiv svega što je na Kosovu i Metohiji srpsko i slovensko i pravoslavno, da su samo zbog jedne izgovorene slovenske reči na glavnoj ulici u Prištini ubili čak i službenika Ujedinjenih nacija, poreklom Bugarina iz NJujorka! Bestidno lažu kada kažu pred Zapadom: da oni ruše samo **nove crkve, podignute za poslednjih deset godina pod Miloševićem**, jer među ovim spaljenih i porušenih 112 svetinja nalaze se osam uništenih srednjovekovnih manastira iz 13. i 14. veka; 30 crkava građenih od 13. do 16. veka, 20 crkava iz 17. do početka 19. veka, deset crkava iz 20. veka, a samo su desetak novih crkava od kojih su većina prezidane ili obnovljene na starijim temeljima, kao što je slučaj sa katedralom u Đakovici (koju su komunisti i Šiptari srušili licem na Savin dan 1950. godine), ili Saborne crkve Hrista Spasa u Prištini, koja je zavetna crkva prištevskih i kosovskih Srba, podignuta umesto ranijih bivših 12 crkava u Prištini. Da ne pominjemo ovde sve one, u vreme turskog ropstva porušene crkve po Kosovu i Metohiji, namesto kojih ili od čijih materijala su podignute džamije.

CINIZAM
NAŽALOST, i pored svega ovoga, dve svetske velesile, NATO i UNMIK, razmišljaju sada, posle četiri godine **robusnog** prisustva na Kosovu i Metohiji o Srpskim pravoslavnim crkvama i manastirima poput jednog njihovoh besavesnog funkcionera koji kaže: **Da su Srbima dosta i ostala tri preostala manastira** (Peć, Dečani, Gračanica), valjda samo zato da im posluže kao alibi za njihovu nečistu savest... Tako su nedavno predstavnici UNMIK-a izjavili da bi ove Srpske Manastire **trebalo staviti pod ingerenciju Prištine**! To znači onih koji žele da te svetinje što pre nestanu.

(NASTAVLJA SE)