Krvava cena poraza

SUKOB NATO saveza i SRJ započeo je masovnim bombardovanjem SRJ 24. marta 1999. i trajao je punih 78 dana, a završen je 10. juna iste godine potpisivanjem od NATO diktiranog vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu. Bombardovanjem SRJ, počela je nova faza konflikta na Kosmetu. U ovom periodu su snage bezbednosti SRJ krenule u “konačni obračun” s albanskim pobunjenicima. Iako je jedan deo Albanaca samovoljno napustio Pokrajinu u strahu od represalija, a i podstican od zapadnih prijatelja i saveznika da bi se stvorio što negativniji utisak o “humanitarnoj katastrofi”, dobar deo Albanaca - oko 700.000 izbeglica je napustilo Pokrajinu, po statistikama UNHCR, do juna 1999. godine isteran je od državne policije i vojske.
Ovu akciju pratilo je i nasilje, ubistva, pljačke i uništavanje albanske imovine. Crkva je preko svojih parohijskih sveštenika činila sve što je mogla da to spreči, pozivajući sve na civilizovano i dostojanstveno ponašanje. U toku Velikog posta 1999. episkop Kosova i Metohije Artemije izdao je Javno saopštenje, upućeno svim parohijama i manastirima, kojim je pozvao narod na uzdržanje i pokajanje i najoštrije osudio dela pljački i nasilja. Neki naši manastiri, kao što su Dečani, organizovali su humanitarnu pomoć za albanske stradalnike, kao što su to činili u prethodnom periodu i za Srbe izbegle ispred UČK. U toku zime 1998/99. manastir Dečani je, sa pravoslavnom međunarodnom humanitarnom organizacijom IOSS iz SAD, organizovano delio pomoć svim unesrećenim dečanskog kraja, ponajviše samim Albancima.

MONAŠTVO ZA PRIMER
SLIČNE aktivnosti organizovale su i ostale parohije širom Kosovsko-metohijske eparhije, posebno za postradale Srbe i srpske izbeglice iz Krajine, naseljene u Pokrajini. U vreme najvećeg stradanja, manastir Visoki Dečani primio je oko 200 albanskih žena i dece iz Dečana, čiji su život bili u opasnosti zbog ratnih zbivanja.
Kada je Vlada iz Beograda konačno prihvatila plan međunarodne zajednice o razmeštanju KFOR-a, i povlačenja snaga VJ i MUP, potpisivanjem tzv. vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu, među srpskim narodom u Pokrajini zavladale su prava pometnja i panika. U toku nekoliko dana povlačenja jugoslovenske vojske, zajedno sa snagama bezbednosti, Kosmet je napustio i znatan broj naših ljudi, po svemu sudeći u prvom talasu blizu 30.000. To se dogodilo pri dolaženju KFOR-a i povratku Albanaca. Sveštenstvo i monaštvo su apelovali na narod da ostane u svojim domovima gde god je to moguće, i davalo je nesebičan primer ostajući na svojim parohijama i u svojim manastirima.
U našim manastirima ostalo je celokupno monaštvo, dok je preko radio-veze održavana neposredna veza sa eparhijom u Prizrenu. U periodu neposredno pred dolazak KFOR-a, treba spomenuti vrlo negativno ponašanje nekih predstavnika dotadašnjih režimskih struktura, koji su prvi pobegli iz svojih kuća sa kamionima punim robe, neretko opljačkane od Albanaca, a neki od njih su aktivno propagirali da Srbi treba da odu sa Kosova i Metohije, dok se na državnim medijima od fanfara “pobede” (!) jedva čuo glas o sve većim talasima izbeglica iz naše južne pokrajine. Za Srbe na Kosmetu postalo je sve jasnije da je reč o kapitulaciji i strašnom porazu za koji će narednih meseci krvavu cenu plaćati Srbi, koji su odlučili da ostanu u svojim domovima.
Snage KFOR-a počele su da ulaze na područje Pokrajine od 10. juna iz pravca Skoplja i albanskog grada Kukeša, nedaleko od Prizrena. Dok su jedinice KFOR-a birale pogodne lokacije za izgradnju svojih baza, Pokrajinom se, naročito u većim gradovima, širio talas nezapamćenih zločina, pljački, ubistava i otmica, čije su žrtve bili preostali Srbi, Romi, Goranci i muslimani - Bošnjaci. Već 12. juna, petorica Srba su kidnapovana na ulicama Prištine, dok su pristizale vesti o teroru nad Romima.

MANASTIRI U PLAMENU
SRPSKO stanovništvo sela Zočišta blizu Orahovca izbeglo je iz sela 14. juna, dok su njihove kuće, kao i manastir Svetih vrača Kuzme i Damjana (14. vek), narednih dana zapalili albanski ekstremisti i UČK. Manastirska crkva će nešto kasnije biti potpuno minirana. Prethodnog dana, opljačkan je, zapaljen i miniran manastir Svete Trojice u Mušutištu (14. vek). Sestrinstvo manastira je jedva spaslo živu glavu.
Istog dana, nemačke snage KFOR ušle su u Prizren. Na ulicama Prizrena 16.juna 1999. kidnapovan je monah Hariton Lukić, iz manastira Sv. Arhangela kraj Prizrena, koga su naoružani pripadnici tzv. vojne policije UČK presreli i odveli u nepoznatom pravcu. Nakon više od godinu dana, njegovo telo nađeno je blizu Prizrena, izmasakrirano, bez glave, sa tragovima svirepog mučenja. Otac Hariton je, po blagoslovu episkopa Artemija, tek bio evakuisao monahinje manastira Sv. Trojice kod Suve Reke (14. vek), a evakuisani su i monasi manastira Sv. Arhangela kod Prizrena, koji su privremeno utočište, zajedno sa prognanim monasima iz Zočišta, našli u Gračanici.
Episkop raško-prizenski i kosovo-metohijski već prvih dana uspostavio je kontakt sa nemačkim vojnim vlastima u Prizrenu, apelujući na njih da zaštite preostale Srbe, ali oni to nisu učinili, nego su tek 15. juna u 23.00 časova zaštitili samo opkoljeni Saborni hram i episkopiju, oko koje je šiptarska rulja već bila srušila sve spomenike. Bilo je sasvim jasno da talas sistematskih odmazdi i terora od strane Albanaca KFOR nije mogao, a izgleda ni želeo, da zaustavi. Jedino što je bilo preostalo, jeste evakuacija ostataka srpskog stanovništva Prizrena, što je učinjeno zahvaljujući episkopu zahumsko-hercegovačkom Atanasiju, koji je sa pet autobusa iz Vranja stigao u Prizren da pomogne, i zajedno sa vladikom Artemijem izveo iz grada u pravcu Gračanice nekoliko stotina Srba (u pet autobusa za njima je krenulo i oko 40 porodičnih vozila).
U Bogosloviji u Prirzenu je pod nemačkom stražom ostalo oko 200 Srba, Roma i muslimana, kao i nekoliko Albanaca kojima su zbog druženja sa Srbima njihovi sunarodnici pretili ubistvom. O njima je brinuo jedan naš sveštenik. Drugi sveštenik u Prizrenu ostao je u vojskom NATO čuvanoj episkopiji. I do danas je episkopski dvor i Saborna crkva u Prizrenu pod jakom oklopnom stražom nemačkog KFOR-a.

REKE IZBEGLICA
SVAKODNEVNO su stizale vesti o otmicama i pojedinačnim ubistvima Srba, i to iz svih krajeva Pokrajine. Treba samo pogledati nedeljne i mesečne izveštaje sveštenika i crkveno-narodnih odbora kao što su izveštaji iz Gnjilana, Vitine, Lipljana, Uroševca, Prizrena, Orahovca i Peći, pa videti kakvi su sve svakodnevne zločine Šiptari vršili nad Srbima, njihovim domovima, imovinom, crkvama i uopšte nad svim što je srpsko. Sečeni su i paljeni, čak, i srpski stoletni hrastovi i viševekovni borovi kraj crkava i manastira, kao što je bilo u Petriću kod Peći, Nerodimlju kod Uroševca, u manastiru Binču. Za kratko vreme, bilo je već uništeno 50 crkava i manastira i još više groblja, a opljačkanih, zapaljenih i miniranih srpskih domova i zgrada, tačan broj se ni do danas ne zna.
Jednostavno rečeno, Albanci su krenuli u sistematsko zatiranje svega srpskog, svih tragova srpskog bića i bivstvovanja na Kosovu i Metohiji. Ništa nisu pomogli česti usmeni i pismeni apeli, protesti, izveštaji, molbe i preklinjanja, koje su upućivali komandi NATO i međunarodnoj zajednici episkop Artemije, a uz njega i patrijarh srpski, i mitropolit crnogorsko-primorski, i episkop-hercegovački, koji su često boravili na Kosmetu.
U Orahovcu je samo između 14. i 16. juna oko 600 Srba iz raznih delova grada pobeglo u srpsku četvrt oko crkve, gde se narod organizovao spreman da se, u slučaju potrebe, odupre Albancima, koji su oduzimali srpsku imovinu i palili srpske kuće. Ovo, međutim, nije imalo mnogo uspeha, jer je u Orahovcu, od preko 6.000 Srba, uskoro ostalo jedva 2.000. Situacija je iz dana u dan bila sve teža i u drugim delovima pokrajine. Tako je 17. juna oko 5.000 Srba napustilo Uroševac i okolinu, uz oružanu pratnju KFOR. Oko 500 Srba još je bilo ostalo na železničkoj stanici, odakle su teškom mukom evakuisani 18. juna. Po izveštajima UNHCR, istovremeno su hiljade Albanca ulazile sa svih strana u Pokrajinu.
Samo za pet dana u Pokrajinu je ušlo oko 50.000 ljudi, dok je po izveštaju Međunarodnog crvenog krsta ukupno 50.000 - 60.000 Srba napustilo Kosovo i Metohiju. Situacija je postajala sve teža u gnjilanskoj oblasti gde je prvih dana zabeleženo nekoliko napada, ubistava i kidnapovanja Srba, mada u Gnjilanu i čitavom kosovskom Pomoravlju nije pre toga bilo progona Albanaca, niti pljačke i rušenja njihovih kuća.

POGREŠNA PROCENA
NAKON brutalne reakcije policije u selu Prekaz kod Srbice, februara 1999. godine, kad je pored nekoliko poznatih albanskih ekstremista predvođenih Ademom Jašarijem ubijeno i nekoliko civila (žena i dece) iz njegove šire porodice, Milošević je mislio da su Albanci dovoljno zaplašeni da nastave sa daljom pobunom. Efekat je bio sasvim surpotan. Ustanak se samo za nekoliko meseci kao plamen proširio celom Drenicom i Metohijskom dolinom, naročito u zaleđu državne granice prema Albaniji i brdskom području Mališeva. Već mesecima pre toga ogromne količine naoružanja bile su donesene iz Albanije i već je bila formirana čitava strategija pobune. Lokalni albanski fisovi, sa članovima obučenim za terorističke aktivnosti i gerilsku borbu u posebnim kampovima u Albaniji i u Evropi, organizuju prve jedinice tzv. UČK, koja je samo u periodu februar-maj 1998. godine sa oko 200 aktivnih članova porasla na nekoliko hiljada naoružanih ljudi.

ISPRAŽNJENI GRADOVI
SVE molbe i sva apelovanja nisu dali nikakve razultate, jer su zločini nastavljeni i umnožavani: ubistva, kidnapovanja, pljačke, paljenja, progoni Srba iz svih javnih ustanova - bolnica, domova zdravlja, škola, pošta, fabrika, radnih mesta... Niko od kidnapovanih Srba od tada do danas nije pronađen, niko od proteranih nije vraćen u svoj dom, ili na svoje radno mesto, niko od zločinaca nije uhvaćen, a i kad je kasnije poneki albanski terorista uhvaćen, bivao je brzo oslobađan, navodno zbog “nedostatka dokaza”.
Utisak je bio očigledan: da su odgovorni u NATO i drugim međunarodnim forumima jednostavno prepustili Šiptarima da izvrše svoju osvetu, a i da proteraju što više Srba da bi se tako došlo do “etnički čistog Kosova”, tj. do smanjenog broja srpskog i drugog nealbanskog stanovništva, te se tako prejudiciralo buduće “rešenje” kosovskog pitanja u smeru apsolutno preovladavanja i majorizacije Albanaca. U sve prisustvo NATO i UNMIK-a ispražnjeni su od Srba gradovi: Prizren, Peć, Klina, Uroševac, Gnjilane, Vitina, skoro cela Metohija i mnoga dotada mešovita naselja na Kosmetu.
(Nastavlja se)