Masakr u Starom Gacku

SREDINOM jula meseca 1999. osećao se novi pojačani talas nasilja. U noći između 23. i 24. jula, porušen je dinamitom veliki, još nezavršeni saborni hram Svete Trojice u Đakovici, koji je do tada više puta bio skrnavljen paljevinama i unošenjem nečisti. Po svedočenju očevidaca, Albanci u Đakovici su celu noć do zore pirovali oko ruševina ove sigurno nalepše novije sagrađene (ali na starim temeljima) pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. U samom gradu već nije bilo nijednog Srbina, osim pomenutih šest starica u staroj crkvi.
U Gnjilanu je 24. jula srušen spomenik caru Lazaru, dok je šest neidentifikovanih srpskih leševa pronađeno u kontejnerima gnjilanske bolnice. Još 15. juna 1999. srušeni su srpski spomenici kraj Saborne crkve u Prizrenu, a uskoro i svi srpski spomenici širom Pokrajine. Neobjašnjiva je ova šiptarska infernalna mržnja na Srpsku Crkvu, kulturu, istoriju na Kosovu i Metohiji. Takvo ponašanje pokazuju samo nedemokratski skorojevići, uzurpatori i okupatori.

ŽIVOT U ENKLAVAMA
NAJVEĆA tragedija tih prvih nedelja sveopšteg terora i nasilja nad Srbima bio je ipak masakr 14 srpskih seljaka u selu Staro Gacko u opštini Lipljan, 23. jula 1999. god. po podne. Ove ljude su pobili Šiptari, najverovatnije iz susednog sela Stari Alaš, u predvečernjim časovima, dok su žnjeli na svojim poljima, nedaleko od samog sela. Ovaj zločin KFOR nikada nije uspeo da rasvetli, i to je samo još više pokazalo da je međunarodna zajednica, sa svojim neodlučnim stavom prema albanskim ekstremistima, njihov pasivni saučesnik u etničkom čišćenju Pokrajine od Srba, Roma i drugih nealbanskih stanovnika.
U ovom periodu među Srbima bliskim Crkvi sazrevala je svest o potrebi izvesnog političkog organizovanja u cilju bolje zaštite stanovništva, budući da Miloševićev režim, preko svojih preživelih struktura, nije gotovo ništa činio za narod. U javnim medijima su čak i otvoreno prikrivane razmere srpske tragedije na Kosovu i Metohiji. Pod vođstvom episkopa Artemija, u septembru 1999. formirano je Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije kao vanstranačka organizacija koja je trebalo da koordiniše rad Srba u Pokrajini zajedno sa Crkvom, kao jedinom institucijom koja je delovala u svim srpskim krajevima, i koja je, zahvaljujući svom predratnom radu i kontaktima s međunarodnom zajednicom, uživala veliki moralni ugled i uticaj.
U to vreme su već delovali SNV severnog Kosova i Crkveno narodni odbor u Gnjilanu, tako da je prvi zadatak SNV KiM bio da što pre formira odbore i u drugim delovima Pokrajine, koji bi zajedno sa parohijskim centrima omogućavali bolju koordinaciju, sistematsko prikupljanje informacija o stradanju i jedinstven nastup pred UNMIK i KFOR. Predstavnici SNV KiM učestvovali su od samog početka u radu tzv. privremenog administrativnog veća KiM da bi se nakon odluke o transformaciji OVK u **Kosovski zaštitni korpus** povukli iz ovog tela u znak protesta zbog legalizacije i institucionalizacije jedne u suštini terorističke organizacije, koja nosi glavnu odgovornost za ratno i posleratno nasilje nad nealbanskim stanovništvom.
Episkop Artemije, koji je kao duhovni pastir i ličnost od međunarodnog ugleda preuzeo dužnost predsednika SNV KiM, trudio se da ova organizacija nikada ne deluje na stranačkom nivou i da povezuje svoj narod sa Crkvom i patriotskim demokratskim snagama u Srbiji, kako bi se omogućio opstanak i ostanak na vekovnim srpskim prostorima u novonastalim uslovima.
U toku jeseni i zime 1999. kao i prvih meseci 2000. situacija na terenu nije pokazivala znake ikakvog poboljšanja. Iako je znatno smanjen intenzitet i broj napada na Srbe, to nije bila posledica poboljšanja situacije, već proste činjenice da je gotovo celokupno srpsko stanovništvo u Pokrajini bilo u enklavama pod vojnom zaštitom KFOR ili se već iselilo. Slobode kretanja nije bilo - Srbi su praktično bili sasvim izolovani u svojim enklavama. U takvim uslovima Albanci nisu ni mogli lako da napadaju Srbe iako su incidenti nastavljani, najčešće u slučajevima popuštanja opreza, pažnje i to kada bi se pojedini Srbi odlučili putovati bez vojne pratnje.

NAPADI NA KONVOJE
ONO što je primetno u ovom periodu jeste početak oružanih napada i na organizovane civilne konvoje pod pratnjom KFOR. Napadi na srpski konvoj kod Mitrovice i u Peći, kao i raketni napad na autobus UNHCR između Mitrovice i sela Banje kod Rudnika, 2. februara 2002. godine, kad je reakcija KFOR bila veoma mlaka i neodlučna, potvrdili su da se mogu nekažnjeno napadati i civilna vozila pod vojnom pratnjom i da KFOR nije sasvim spreman da punom silom odgovori na ove napade.
Reakcije zapadnih mirotvoraca većinom bi se ograničavale na evakuaciju napadnutih, dok su napadači u svim slučajevima nekažnjeno napustili mesto napada. Kamenovanja civilnih srpskih konvoja, korišćenjem albanske dece, kao i napadi na zaostala srpska vozila u konvoju, postaće gotovo svakodnevica već od početka 2000. godine, što je u velikoj meri otežalo putovanje srpskih civila iz enklava do uže Srbije.
Početkom 2000. godine, u međunarodnoj zajednici počelo je da sazreva uverenje da albanski napadi nisu samo posledica gnevne osvete za nasilja počinjena za vreme rata, već i jasna namera da se isteraju svi nealbanci sa Kosova i Metohije. Zato je i od UNMIK i od KFOR usledio čitav niz pozitivnih koraka koji su, iako vidljivo nisu značajno poboljšali položaj Srba, ipak pokazali da dolazi do promena u razmišljanju međunarodne zajednice. I nadalje je najveća prepreka pozitivnijim promenama u javnom mnenju Zapada ostao aktivni režim Slobodana Miloševića, u čijoj senci su svi ostali problemi, naročito albanski, bili trenutno jedva primetni u svetu. Ovi napadi ni do danas nisu sasvim prestali. Tako je nedavno, juna 2003. pucano na jedan kombi na putu za Prizren, blizu Suve Reke.
U toku zime i ranog proleća 1999-2000. zabeleženi su ponovni napori Albanaca da provale u srpski deo Mitrovice, što je efikasno sprečeno od strane francuskog KFOR. S druge strane, pritisci na Srbe u drugim krajevima su nastavljeni, pri čemu je sada sve aktuelniji postao biznis oko prodaje srpskih imanja za koja albanski kucpi ndue mngoo manje cene od realne vrednosti. Ipak, izbor između jeftino prodate kuće i imanja i zapaljene i uništene kuće, naveo je mnoge Srbe da se odluče za prodaju. Ona je naročito bila intenzivna na mešovitim područjima, gde je od rata uveliko preovladavalo albansko stanovništvo, naročito u gradovima kao što su Priština, Kosovo Polje, Lipljan, Uroševac, Gnjilane, Prizren itd.

OTMICA SRPSKE ZEMLJE
TREBA napomenuti da je UNMIK već prvih dana ukinuo zabranu prodaje srpskih imanja Albancima, što je dalo dodatni zamah ovom unosnom poslu, koji je prilično veliki deo srpske zemlje i imovine za kratko vreme preneo u ruke kosovskih Albanaca, ali i neretko bogatih kupaca iz Albanije i Makedonije. Protesti SNV i Crkve guverneru Kušneru nisu doneli sprečavanje ove, praktično otmice srpske zemlje. Nezakonito zaposedanje i prisvajanje srpske lične i narodne i crkvene imovine nije ni do danas zaustavljeno.
S povratkom kosovskih izbeglica, u prvim mesecima posle rata, u Pokrajinu je ušao izvestan broj Ablanaca iz Albanije i Makedonije (taj broj se kreće od 50.000 do 150.000). U međuvremenu je UNMIK počeo sa gotovo prisilnm povratkom kosovskih izbeglica sa Zapada, tj. Šiptara, među kojima je bilo dosta ljudi iz same Albanije, koji su dobijali status ibzbeglica u zapadnim zemljama tako što su se prijavljivali kao **kosovski Albanci izbegli pred srpskim terorom** . Tako je broj albanskog stanovništva znatno porastao u odnosu na predratni, iako nikada nije, čak ni po svedočenju međunarodnih predstavnika, dostignua na Kosmetu famozna cifra od dva miliona Albanaca, kojom se tako olako operisalo u predratnom periodu.
Što se tiče broja Srba, nije sasvim lako bilo utvrditi pouzdane cifre. Kosovo i Metohiju je od početka bombardovanja 1999. do početak 2000. godine sigurno napustilo oko 200.000 Srba, dok je po statistici UNMIK i KFOR u Pokrajini ostalo oko 100.000 Srba, od kojih je polovina, ili nešto više od polovine živelo severno od Mitrovice, dok je ostatak bio raspoređen po centralnim enklavama - Pomoravlju, Brezovici i malim metohijskim enklavama. Na izričito traženje episkopa Artemija i SNV, KFOR je ipak priznao da je Srba na Kosmetu ostalo oko 130.000 - 135.000.
Otprilike ovoliki broj Srba je manje-više ostao stabilan do početka 2001. godine. Iako je nastavljen postepeni proces iseljavanja u toku 2000. došlo je i do izvesnog broja spontanih povrataka u enklave gde se život koliko-toliko normalizovao u odnosu na prve dane.

ISELJAVANJE SRBA
PORED Srba, Kosovo i Metohiju je napustio znatan broj Roma, Bošnjaka, Goranaca i kosovskih Hrvata, tako da je ukupan broj nealbanskih izbeglica iz Pokrajine sigurno već premašivao 300.000 lica. Bez obzira na sasvim tačne cifre, koje će se vrlo brzo utvrditi i potvrditi, neosporna je činjenica da je broj nealbanskih izbeglica - proporcionalno posmatrano, imajući u vidu procentualni odnos stanovništva - u vreme međunarodnog mira znatno premašio broj albanskih izbeglica u vreme rata. Najtragičnija je možda sudbina Srba u selu Cernica kod Gnjilana, gde 85 srspkih domova živi među 400 šiptarskih. Čestim napadima Šiptara ubijeno je pet srps
kih porodica čije su kuće minirane, da bi potom i crkva na brdu bila dobrim delom devastirana. Kasnije je ova crkva, uz pomoć kanadske donacije, popravljena.
Nastavlja se