Grof “ozvučio” Dragačevo

Piše: Dragan Babić
NE zna se tačno ko je doneo trubu u Dragačevo. Po jednoj priči, to je bio neki vojnik koji je učestvovao u Srpsko-turskom ratu 1876. godine, kada je na strani Srba vojevao i čuveni Vronski, ljubavnik Ane Karenjine. Veruje se i da je truba bila ovde mnogo ranije. Dragoslav Dević, muzički etnolog, recimo, navodi svedočenja putopisaca iz šesnaestog veka o postojanju muzičkih kapela u Srbiji za vreme turske vlasti, a to znači i truba od metala. Upotrebljavane su na dvorovima i u vojne svrhe, a narod je, kako on kaže, imao svoje instrumente - među kojima rogove i trube napravljene od kore drveta. D. B. Kamenski, ruski izaslanik u Srbiji u vreme Prvog srpskog ustanka pominje trubu kao narodni muzički instrument. Kamenski, koji je bio određen da donese sveto miro u Srbiju, u pismu upućenom iz Beograda u Moskvu 3. juna 1808. godine, opisuje kolo i trubu u kolu pred kućom srpskog vojvode Milenka Stojkovića na ostrvu Poreč na Dunavu.
Tek posle Drugog srpskog ustanka u Miloševoj Srbiji počinje nova era u muzičkom životu. Tada je, kako navodi Dragoslav Dević, Miloš, da bi uveličao svečanosti na svom dvoru u Kragujevcu, osnovao prvi vojni orkestar sa evropskim muzičkim instrumentima, a potom pozvao u Srbiju muzičara i kapelnika Josifa Šlezingera da obuči u muziciranju i sviranju ljude iz naroda. Ubrzo je osnovan orkestar koji je zvanično nazvan “Knjaževsko-srpska banda”. Bilo je to 1831. godine. U njemu su nadareni mladići iz tadašnjih srpskih nahija, frulaši i dvojničari zasvirali u evropske trube. Ali, tek u dvadesetom veku, kaže on, vojnička truba prodire dublje.
Trag o tome čuvaju i krajputaši.
Kojim god putem da dođete u Dragačevo, dočekuju vas kamene knjige. Zaustavljaju i podsećaju. Na ovim belezima, uraslim u trnje, pocrnelim i obraslim mahovinom, čitamo o Javorskom ratu, o Balkanskim ratovima, o Prvom svetskom, o Velikom, sa Austrijancima. Čitamo o Dragačevcima koji su ginuli u bunama i ustancima za “krst časni i slobodu zlatnu”. Poginuli u tuđini u zavičaju se okamenili - kaže Branko V. Radičević.
U kamene knjige upisani su i trubači. U jednoj ruci puška, u drugoj truba. Oni koji su preživeli vraćali su se u svoja sela i donosili doboše i islužene trube na kojima su zasvirali našu melodiju.
Priča o počecima sviranja na trubi je pre svega priča o muzičkom umeću i daru našeg čoveka, srpskog seljaka, ali i priča o jednoj mladosti, tek izašloj iz rata, koja nije živela po gradovima, kojoj je truba donela radost i snagu da nadvlada strahote i patnju vojne.
U ovim brdima pre trube svirke kao da nije ni bilo. Ili je sve zaboravljeno i zatureno. Ni trubu im niko nije dao. Doneli su je vojnici iz rata kao ratni plen. Učili su da sviraju po njoj između dva juriša ili u zarobljeništvu radeći na švapskim štalama. Prosvirali su po njoj u žudnji za zavičajem, a onda se po svojoj zemlji uz trubu zaigralo i zapevalo svoje.
Naša je truba seljačka. Svirala se u dragačevskim selima, u užičkom kraju i na Zlatiboru. Još od Prvog svetskog rata na trubi se zasviralo, uz Moravicu i Đetinju, oko Rzava i Belice, od Povlena i Maljena, u brdima oko Kosjerića, sa Ovčara i Kablara, sve do Nove Varoši i Prijepolja, svuda po Starom vlahu, rasipao se njen strasni zvuk. Gotovo u svakom selu zasijala bi bar jedna truba, kao zvezda. Na toj velikoj i neuhvatljivoj pozornici planula je kao požar čudesna muzička predstava koja i dan-danas traje.

ZVUCI STRASTI
GuČa, koja će kasnije postati koncertna dvorana omeđena brdima i nebom, za hiljade truba i stotine hiljada njenih poklonika, i geografski je centar ovog zvuka.
Danas poznata i slavna trubačka imena ovog kraja izrasla su iz nekadašnjih orkestara koji su postojali u Rtima, Goračićima, Mirosaljcima, Karapu, Drežniku, Tvrdićima, Brekovu, Milićevom Selu, Vranama, Gorobilju, Dubokom, Ježevici...
Oko trube se savijalo celo Dragačevo.
Sviralo se ovde još uz gasarice i karbituše lampe, na zbornim trubačkim mestima. Po vašarima, svadbama, prislavama, mobama, komišanjima... Sazivalo se i dozivalo trubom, dočekivalo i ispraćalo. Ako se ne bi čula truba nije se ni računalo da se nešto dogodilo.
U našem čoveku truba je progovorila kao da su jedno i zbog toga što je prizivala ljubav i što je bila zaborav od muke, oskudice, nepravde, vojne, i zato što se na njoj svirala čobanska lirska pesma, koja ovde još nije zaboravljena.
Neko je već rekao - ko ne razume ovu muziku, ne razume ni narod.
Gotovo da nije bilo proslave bez trube. Našu izvornu narodnu melodiju čuvali su daroviti zemljoradnici, kovači, kolari, stočari... NJima je truba bila usputno zanimanje. Uoči i za vreme ratova i u godinama posle, po vašarima na Ilindan, Gospojinu, Preobraženje... oko crkava, koje kao da su prenete odnekud na ova brda, na kojima su ispisana imena poginulih mladića, kod Bele Crkve karanske, u Subjelu, Sevojnu, Godoviku i Gorobilju, Guči, Kotraži, Drežniku, na Sveti Pantelijevdan kod Grmova u Kravarici, Iskavicama u Arilju... nadsviravalo se i po deset i petnaest trubačkih orkestara. Nadmetali su se Žiravci i Visibabci, Čenovci i Severovci, Milićevci i Gorobiljaci, Rćani i Goračanci... Svirali su Kukunješ i Đurševku, Devojačko i Kačarac, Radikalsko i Demokratsko, U šest koraka, Moravac i Žikino, Stari Čačak i Kraljice Natalije kolo... Povozito i sitno, rasplet, suljkavac... U jesen na svadbama, po komišanjima i mobama uz trube se pevala svatovska i ljubovanka. “Oj jesenjske duge noći”, “Maramica od belog fulara”, “Jovo ružu u sviralu zove”, “Oj, livado, rosna travo”, “Pevala je Jelka”...

LIMENO SRCE
Dokle se čuo bubanj u noći, dotle je stizala momačka noga. Nije bilo momkovanja bez trube. Ni devojačkog kola. Ta prošlost trube traje kao zlatnika starog sjaj. NJu, to vreme što je prošlo, još možemo da dodirnemo.
Istorija srpske trube čiji se delovi pišu po sećanjima onih koji pamte majstore po sluhu, ili po još živim pričama o njima, sastavljena je od deličaka. Sela, zaseoci, atari omeđeni Moravicom, Đetinjom, Rzavom i Skrapežom u tom krugu između Jelice i Blagaje... kao i u Vranju, Vranjskoj banji, Surdulici... drugim tokom srpske trube, imaju svoje pojedinačne priče i svoje velike i “najpoznatije majstore”. Ponegde se oni dodiruju ako su sela bliža i razdaljine manje. O njima se čulo, dolazio je glas, ali se umeća nisu nadmetala, osim ponekad. To će doneti novo vreme i, naravno, Guča.
Priča o trubi je priča o ljubavi i o čudnoj vezi srpskog seljaka i limenog instrumenta koji je stigao sa ratnim uspomenama, i iz stranstvovanja. Odnegovana je u težačkim rukama koje su okopavale kukuruz, brale šljive, kupile letinu... U predahu se uzimala truba, prebiralo po dugmićima.. Tih predratnih godina još joj je limeno srce pamtilo rovove, tuđa brda i reke, šinjele i čežnju... Svirala je svoja kola i svoje pesme, i nije tražila nove.
Dozivan trubom Žiravaca, Visibabaca... 1939. godne, uoči Drugog svetskog rata, na izmaku jednog vremena i pred neizvesnošću koja je dolazila, u godinama kad je Srbija počela ponovo da se deli, u Milićevom Selu, počeće da svira truba Radovana Babića (1923-1979) trubača koji će spojiti prošlo i nadograditi novo, oko koga će se okupljati i koji će na neki način dotaknuti i sve ono što će posle Guče biti trubačko u Zapadnoj Srbiji. Došao je posle Žiravaca i Berbata, posle mnogih starih majstora trubača. Onih majstora koji su, nadsviravajući se po vašarima, pokazali da melodija koja se čula u narodu i koja je svirana na drugim instrumentima, ima posebnu lepotu i na trubi.
U Babićima pre njega niko nije svirao. Ni svirale u ruke nisu uzimali. Ne zna se od koga je nasledio talenat... možda iz ujčevine - majka mu je iz Brkića iz Kravarice. Ali, zvuk trube ja zavoleo kao dete slušajući Todora Žiravca. Radovanovom navaljivanju nije odoleo njegov deda Stojan i kupio mu je trbu. Od nje se nije odvajao celog života.
Zapamtio je i znao sve što se do tada sviralo.

SELJAČKI TRUD
KADA je 1939. uzeo trubu u ruke i pridružio se orkestru Josipa Mirkića sastavljenom od mladih trubača, u Milićevom Selu niko sem Žiravaca nije ni imao orkestar. Ali nisu ni oni još zadugo svirali. Već 1940. prestao je Todor, a godinu dana kasnije i Mirkić.
U ratu je zamukla truba. U teškom i smutnom vremenu nikom nije bilo do njenog zvuka. A ni ona sama se nije prepoznala u tom vremenu straha, bratoubilaštva, pomešanih nada, u ratu u kome nije bilo ni juriša, a ni čežnje za jasnim zavičajnim vidicima.
Počela se buditi tek, pomalo smetena, u radosti novog doba.
Prve poratne godine Žiravci - Milorad, Milojko, Velimir i Milić, povremeno i Bojo Stojković, sin Mića Stojkovića, trubača iz Vrana, staće uz Radovana. On će preuzeti kapelništvo nad orkestrom, usviravati ga na kolima i marševima. Taj zvuk je nekako najviše pasovao ovom vremenu koje je hvatalo korak sa istorijom, kojoj se žurilo.
Ali životi su polako tražili stari korak i poznate staze. Svadbe, rođenja, mobe, komišanja, vašari... i trube. NJen mirni, opušteni, meki i topli zvuk.
Te pedesete godine, kada proleterski entuzijazam i petoletke seljački trud i pitominu obezvređuju čak i u njihovim očima, proticale su u sivilu i siromaštvu. Nije više bilo trubačke svirke pod lampama na gas koje su treperile na vašarima i saborištima u Dragačevu i oko Moravice. Tek poneka na svadbama, na mobi, na proslavama pred zadružnim domom. Osipali su se trubači. Bledelo je interesovanje za trubu, a trubači su tražili puteve kojima bi mogli da ga vrate.

PLAVI TROFEJ
GODINE 1962. Radovan je izašao na ukrašenu binu Drugog dragačevskog sabora i sa svojim orkestrom u Guči odsvirao pesmu “Čoban tera ovčice”, “Marš na Drinu” i kolo “Čumićanku”, a žiri , kojeg je predvodio etnomuzikolog prof. Miodrag Vasiljević dodelio mu Prvu trubu Dragačeva
- Bio je u to vreme najjači trubač zapadne Srbije. Bio je izdržljiv, pošten, pametan. Zreo čovek. Zreliji od mene. Poštovali smo ga - priča Stanimirović, trubač iz Krvavaca, koji je tada sa Radovanovim orkestrom otišao u Guču kao rezerva.
Taj trofej iz Guče koji će vaskrsnuti trube u Zapadnoj Srbiji, koji će omogućiti Radovanu da svoje znanje ima kome da prenese osvojili su njih šestorica: Radovan, Miloš Todorović, Milić Žiravac, Milijan Joković, Cane Jevanđević i Momir Đurić.
(Nastavlja se)