Velika muzička radionica

GUČA je bila eksplozija. Iz atmosfere moba, seoskih vašara, i seoskih događanja, gde se uzimala, i orkestri skupljali po potrebi, truba je izašla iz svog atara na javnu scenu. Radovan je i prvi trubač koji je snimio gramofonsku ploču. Na gramofonima u 50.000 domova, u celoj Jugoslaviji, 1963. pucketala je gramofonska igla i odmotavalo se Dragačevsko, Milićevačko, Moravičko kolo...
Truba je prešla Moravu i njen zvuk nije odjekivao više samo među brdima Zlatibora, Jelice, Ovčara i Kablara. Širio se kroz zvučnike i ulazio u domove u kojima je malo ko znao kako to zvuči pod lipom u Godoviku ili u Dubokom, na Preobraženje u Kosjeriću... Ali bio je to prisan zvuk, poznat, draga otaxbinska melodija.
Radovan je umro relativno mlad, u 56. godini. Do poslednjeg dana je svirao. Uživao je veliko poštovanje među trubačima i muzičkim svetom. Koliko zbog umeća kojim je svirao, zbog toga što je sa Bakijom Bakićem i Rakom Kostićem ucrtao i otvorio jedan od tri puta srpskoj trubi u budućnost, toliko i zbog svoje ozbiljnosti i karaktera. Ta ozbiljnost, posvećenost trubi, napor da trubači prema svom instrumentu i umeću razviju poštovanje, da zahtevaju poštovanje publike, a da se do toga dolazi vežbom i večitim traganjem za novim, kao i svest da se znanje mora preneti na mlađe, jer narodni zvuk pred dahom novog uzmiče, obezbedili su mu trajno mesto u istoriji srpske trube, a vodeće u istoriji trube zapadne Srbije.
Kroz Radovanovu muzičku radionicu prošli su mnogi trubači. U Milićevom Selu pod njegovom rukom i na njegovoj trubi odnegovana je cela jedna trubačka generacija. Neki od njih još sviraju, ili to na semenu njihovog i Radovanovog znanja sada čine nove trubačke mladice. Najpoznatiji od njih - Boško Ostojić i Svetozar Lazović Gongo ostaviće trajan pečat na svemu onom što je danas živo u srpskoj trubi zapadne Srbije.

TAMO DALEKO...
KADA se zađe u Kosjerićka brda pred posetiocem iskrsnu još uvek živi tragovi Srbije devetnaestog veka. U Tubićima, selu postavljenom daleko od drumova, koji su vodili od juga ka severu, na zaravni što bi da bude bliže nebu, gde puca pogled na Povlen i Maljen, na veliki Subjel, Crnokosu, Mušić, Bjelopericu, Karap, sela prilepljena uz brda i često okrenuta suncu, gde glasno odjekuje truba Vitezovića, još se čuva sećanje na one od kojih je počelo i sa kojima se zapatilo u sluhu i u srcu. Od kojih se zaigrao Kukunješ, Žikino, Čačanka, Devojačko, Moravac, Stari zaplet, Trojanac, zapevalo - **Oj, livado, rosna travo**, **Gazio sam travu**, **Ja prošetah**, **Tamo daleko...**, **Što to bruji niz to polje zvonce**... Na Subjelu na Preobraženje, na Crnokosi, u Kosjeriću na Malu gospojinu, u Ražani o prislavi...

UJAKOVA TRUBA
KARAN, Otanj, Zaselje, Kalenić, Čestobrodica, Dražinovići... očeva, stričeva, ujakova truba - prelaze u mlađe ruke.
Svadba u Zaselju, s početka sedamdesetih. Uz Radojka Arnautovića i Velimira Pljoska svira i Svetozar Lazović Gongo. Lep, mlad, crn. Mala truba u ruci. U levoj - cigareta.
- Kako sam ga čuo da svira tad, tako je svirao do kraja života. Ništa nije dodavao, jer tu više nije imalo šta da se doda - rečito o Gongu, koji će tek za tri godine načiniti prve prave trubačke korake u orkestru Radovana Babića, zaključuje Branko Lazarević (1957), iz Zaselja, jedan od najboljih tenorista među današnjim trubačima, čovek koji danas vodi nekadašnji orkestar Mića Petrovića iz Dubokog, Mićova desna ruka do smrti. Svirao je sa Gongom i Radojkom Vitezovićem u orkestru Radovana Babića, istom onom koji je posle Radovanove smrti preuzeo Gongo, a onda prešao kod Mića.
Isprepletene su ovde trubačke priče. Jedna drugu dodiruju i podupiru. I u svakoj ima pomalo priče o najtalentovanijem trubaču zapadne i južne Srbije u kojoj se trubači međusobno preispituju: **Možeš li kao Gongo?**

Nastavlja se