Sluh jači od nota

TREBALO je da se dogodi Sabor u Guči, da on postane atraktivan novinarima, a pre svega televiziji, da se pročuje da u maloj srpskoj varošici, uz kupus i pečenje, danima u šatrama sviraju trube i da je sve to jedno čudo neviđeno od igre, svirke i strasti, pa da i trubači sami shvate da to što oni umeju nije nešto najobičnije, već da je to spomenar koji nema svako i umeće koje je dato samo izabranima.
Čini se da su to intuitivno, sledeći svoj temperament i način života, najpre shvatili južnjaci.
Kada su se 1963. godine pojavili u Guči Vranjanci, koji su se u muziciranju razlikovali od domaćih orkestara, govorilo se da su oni izučeni Cigani trubači. A, naravno, niko od njih nije znao ni jednu jedinu notu, kao ni većina onih koji će kasnije dolaziti u Guču. Tek kada majstori naše trube odu u svet, shvatiće da je upravo njihova posebnost u tome što oni mogu sve da sviraju po sluhu.
Veliki majstor, jedan od najvećih koje je Guča čula, Bakija Bakić, koji je doneo u svojoj trubi šarenu bošču Bore Stankovića i setni, meki zvuk trube, govorio je: **Iako ovde nisam rođen, iako ovde ne živim, ja sam, zbog Sabora, Dragačevac. Mene je Sabor rodio.**
Znao je on da su Sabor u Guči, nagrade stručnog žirija, hiljade slušalaca ponesenih čarolijom njegove trube, dali i vrednosno utemeljenje i afirmisali čočeke i narodnu pesmu ovoga kraja, ali i samo trubaštvo. Omilili su ga još više mlađim i ulili im samopoštovanje.

BORA STANKOVIĆ
JOŠ su se čuli topovi Prvog svetskog rata kada je Fejza Bakić, otac Bakije Bakića, svirao trubu u Gornjoj čaršiji u Vranju. Mlad i preduzimljiv čovek, rodom iz Končulja, gde se bavio konopljom i trgovinom, doselio se, po pamćenju njegovih potomaka, negde pred balkanske ratove u Vranje. Muzički nadaren kao i većina pripadnika njegovog naroda, brzo je osnovao orkestar u kome su dominirale trube. On sam svirao je fligornu, vodio melodiju i bio kapelnik.
Bora Stanković, koji je, već oronulog zdravlja, tih godina dolazio u Vranje i Vranjsku Banju da bi se odmarao i lečio, iako je mogao da ih čuje, ne spominje nigde ni Fejzu, ni njegove trubače, niti trubu kao instrument.
Ni u pisanim hronikama nema spomena trube. Jedan popis iz vremena turskog sultana Selima, iz druge polovine šesnaestog veka, beleži u **samoj Vranji džemat Cigana mehtera**, vojnih muzikanata koji su uživali izvesne poreske olakšice. Kasnije, u devetnaestom veku, pominju se orkestri zurlaša, sastavljeni od po dva zurlaša i bubnjara. Pored vrnjskih svirača, muzikom kao profesijom bavili su se Cigani **zurlaši** iz Masurice i Pavlovca. Bora Stanković piše: **Dovodili su čočeke iz Skopja, metere, zurlaše iz Masurice i Ciganke, i to ne prave, ove iz varoši iz Ciganske mahale, nego tzv. Đorđovke, npaseljene po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a čuvene sa svojih krtih toplih tela i razbludnih očiju. I onda bi otuda, iz čiviluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni čine, po nekoliko dana dopiralo ovamo u varoši pucanje pušaka i videlo se bacanje raketli**.
Truba, koja će kasnije nadjačati i ukrasiti ovu svirku što je raspaljivala strasti, po svemu sudeći, u Vranje je došla uz balkanske i Prvi svetski rat.
U to vreme u gornjoj čaršiji još je bilo živo sećanje na Maliku Eminović Koštanu, prelepu Ciganku, igračicu i pevačicu, koja se bila udala u Vranjsku Banju, i kojoj je Bora posvetio najlepše stranice svoje literature. Jedan od dvojice njenih sinova, Čerim, prvi je zasvirao na trubi u Vranjskoj Banji, koja će godinama posle biti prava trubačka Meka. U gornjoj čaršiji, u kafani **Belo jagnje**, u kojoj je igrala i pevala Koštana, pesme pune tuge za prohujalom mladošću, u atmosferi kafanske i bekrijske osećajnosti, kasnije će nastati čuvena melodija **Izgubljeno jagnje**, po kojoj se i danas nadaleko prepoznaje vranjski sevdah na trubama i nenadmašni majstor Bakija Bakić.
U Vranju je od Fejze počelo. U sirotinji ciganske mahale koja se sa svojom svirkom **spuštala i rasturala po varoši**, trubu su propirivali i isprobavali mladi Romi, Fejzini vršnjaci, pokušavajući da u njenom zvuku pronađu jedinstvenu lepotu narodne melodije svog kraja koja se ovde mešala sa orijentalnom. Ti počeci ostali su u priči i pamćenju današnjih trubača, koji sa oca na sina, sa ujaka pa sestrića, sa strica na sinovca nastavljaju umeće sviranja na trubu. Fejza je, kažu, bio dobar trubač i dugo je vodio orkestar. Ali, mekše je i zanosnije od njegove zasvirala truba njegovog sina, Bakije. Božji dar je pripao njemu. Bakijina truba je, ne zna se kako, zapamtila i eho zurli, Koštane, prosute mesečine, svirku njegovog oca...

SINONIM VANJSKOG KRAJA
KAO i svi Romi, i Bakija (1923-1989) se rano latio trube, u desetoj godini. Rođen četiri godine pre nego što će umreti Bora Stanković, Bakija Bakić će trubom oživeti i ozvučiti njegov svet, postati sinonim Vranja i vranjskog sevdaha i tako pored slavnog pisca postati najpoznatiji Vranjanac.
I već se u godinama pred Drugi svetski rat njegova truba izdvajala. Bila je čulnija i setnija od drugih, a odskakao je, ne samo po svirci nego i po držanju. Umeo je, kažu, još kao mlad da nosi svoj talenat. NJegovo ime, koje se brzo pročulo, više niko nije vezivao za običnog muzikanta iz Ciganske mahale, koja je tada još uvek mirisala na stare dane, iz Borinog vremena.
Ekrem Mamutović (1942), Bakijin sestrić, koji će tridesetak godina kasnije naslediti Bakiju na mestu vođe orkestra, sećajući se velikog majstora i svog učitelja sa početka pedesetih godina, kada je on kročio u orkestar, kaže da je Bakiju pratio u stopu:
- Slušao sam dedu, ali sam sebi rekao, ili ću da sviram kao Bakiju, ili ću da ostavim trubu. Bakijina truba, njen ton ne svira, nego uveseljava čoveka. Osetiš, dira te u srce.
Bakija, koji je tada bio prošao ratne godine i disciplinu orkestarskog muziciranja u vojnom orkestru u Kragujevcu, u kome je ne znajući note **na uvo** svirao prvu trubu, već je bio uveliko preuzeo kapelništvo od Fejze. Tada u tridesetim godinama, bio je u punoj trubačkoj zrelosti.
Setna, poonekad tužna, nikad gorka, njegova truba svirala je meko i tiho - na trubi, činilo se, tiše nije moglo - kao da svilu dodiruje, čeznula za nedosegnutim. Lako je i lepljivo prijanjao njen zvuk. U svemu što je svirao, komponovao, imrovizovao, poznavala se njegova ruka, i u svemu je bilo Vranje.
Vranjanci pričaju kako je, na inače veselim i raskalašnim zanatskim zabavama koje su se tih godina održavale, nastajao muk kad bi Bakija zasvirao. Tu žudnju južnjačku, koju je budila njegova truba, njegovi sugrađani umeli su da prepoznaju. Osećali su je kao svoju.
Desetak godina pre nego što će ga pozornica u Guči podići na najviši trubački tron i učiniti slavnim, Bakija je već bio mera za poređenje trubača na jugu Srbije, postao je majstor vranjanski, veći od ostalih, trubač koji je zvukom svoje trube pronikao u samu suštinu narodne melodije svog rodnog Vranja. NJegova muzika bila je njegova mladost, melodija iz duše siromašnog romskog dečaka iz Gornje čaršije, u kojoj je njegov otac bio došljak.
- Ako se u Vranju za nečim žali, to je onda što čovek nije večito mlad - govorio je Bakija Bakić. - Svaki put sviram iz svog zadovoljstva. Muzika je duboko u meni i ne mogu da budem drugačiji. Naša pesma leči i ko u Vranje dođe razočaran, iz Vranja sigurno odlazi veseo. Sa drugačijom željom za životom.

MAJSTOR IZNEDRIO MAJSTORE
SVIRAO je Bakija ne samo Vranjancima, nego i Francuzima, Kanađanima, Grcima... Više od pola veka proveo je sa trubom i skoro isto toliko vodio jedan od naših najboljih trubačkih orkestara, po kafanama i krčmama, elitnim restoranima, svadbama i vašarima, estradnim pozornicama kod nas i u inostranstvu. Na zvučnim i video zapisima, na filmskoj traci, ostala je zapisana njegova muzika i zvuk njegove trube.
Svirao je **Teško oro**, i **Romski čoček**, i **Slavuj pile**, i **Stojanke, bela Vranjanke**, i **Gajtano mori**, i onu Borinu **Da znaješ, mori, mome...** i **Đul miriše, đul se rascvetao**. Čuvala je Bakijina truba i događaje iz oslobodilačkih ratova Srba. Pesma **More, vrćaj konja, Abdul Kerim-ago** govori o događaju na jugu Srbije iz 1804. godine. Ova starinska vranjska pesma našla se i u **Koštani** Bore Stankovića.
**More, vrćaj konja, Abdul Kerim-ago,
Tugo, vrćaj konja, pišman da ne bidneš.
More, ne vrćam ga, džan*m mlad Stameno,
Tugo, ne vrćam ga, da znam da poginem!**
Svirao je staru vranjsku melodiju, vranjski sevdah. Svirao je i komponovao **na uvo**. I kad je nastajala nova melodija, naslanjala se na izvornu, jer u ovom orkestru se uvek vodilo računa o tome šta se svira i kako se svira. Tu odgovornost Bakija je prepeo i naslednicima. Ali, od njega su poneli, kako sami kažu, i to da je pesmu najbolje slušati kad se prospe vranjanska mesečina...
Umro je 1989. godine, u 64. godini. Na sahrani mu je sviralo deset trubačkih orkestara.
Orkestar koji je proslavio Bakija Bakića i koji i danas ide njegovim tragom iznedrio je tri majstora trube, kojima ih je i zvanično proglasio Dragačevski sabor. Pored Bakije, majstor je postao njegov naslednik, sestrić Ekrem Mamutović, odnosno Milan Mladenović, što je njegovo kasnije ime, a zatim i Milanov sin Nenad.

(NASTAVLJA SE)