Let uz kondora

TIH sedamdesetih godina, nešto ranije, među trubače koji će obeležiti Guču i tamošnjim nastupom pozlatiti svoje trube kročio je već, sa sopstvenim orkestrom, malo stariji od Gonga i Radojka Vitezovića, Milovan Babić (1950) iz Krvavaca kod Užica. Zaljubio se u zvuk trube Milivoja Stanimirovića koji je u ovom selu imao orkestar, isto onako kako su nekada, pred rat, Milivoja zanele trube Milovana Vranića zvanog Vrana iz Potočanja i Dragoljuba Daničića iz Drežnika.
- U ono vreme nije bilo telefona, trubači su se sazivali na komišanja trubom. Milivoje svirne, a onda prihvati Milojko Subotić koji je bio moj prvi komšija. Idu u Gorjane na komišanje... A ja pođem za njima - priseća se svojih prvih koraka uz trubu Milovan. - Kad sam završio osmi razred, pođem na zanat, stolarski. Odem jedan dan i vratim se. Cane Jevđović, moj čiča, on je svir*o sa Radovanom Babićem, išao je u Guču, kao tenorista, kaže mi: **Ti ćeš biti tenorista**, i da mi tenor. Ali Milivoje me usmerio na trubu. I dao mi neku svoju. I ja noću tamo gore pod stenom, duvam, produvavam. Bijaše neka kiša, sećam se, vraćam se od Milivoja, onda nije bilo valjanih puteva, blato, noć, jesenje doba, ja padnem i razbijem tu trubu. Nisam smeo Milivoju na oči. Dođem, a on kaže: **Ne boj se, naći ćemo trubu**. I kad sam već počeo pomalo i da sviram, on mi stvarno donese iz Beograda trubu. Posle sam sav srećan išao da sviram s njima - po vašarima, na Petrovdan na jedno brdo, sećam se.
Od Milivoja je, kaže, naučio prvo **Brodičanku**, kolo: - Svirao sam to na igranci u Krvavcima, prvi put. Kao da je Milivoje svir*o.

FOTOGRAFIJA S TITOM
SA svojim učiteljem je Milovan svirao sve do 1971. godine, kada je Milivoje u Guči osvojio **Zlatnu trubu**. Posle je polovina članova orkestra napustila Milivoja i Milovan je postao kapelnik. Tri su orkestra u Krvavcima: Milivojev, Milije i Mitra Lazovića, i Milovanov.
- Nismo mogli lako ni da se prijavimo u Guču kao treći orkestar iz jednog sela. Zahtevi su u Guči bili veći i konkurencija južnjaka jača.Tražilo se više. Celu zimu smo vežbali. Najviše marševe. Oni su se tada tražili, ali i ove stare pesme: **Gde si, dušo, gde si rano**, **Što to bruji niz to polje zvonce**... Ja sam najviše volio kola Rake Kostića. To smo Bonzula, tenor u mom orkestru, i ja svirali. Osvojio sam trubu s jednim Rakinim kolom. Posle Radovana Babića ja sam prvi vratio trubu na naš kraj. Dobili smo te godine i prvu nagradu za orkestar. I trubu i orkestar. To je bilo 1972. Svake naredne godine osvajali smo poneku nagradu. 1974. sam osvojio **Zlatnu trubu**.
Išao je Milovan, kao predstavnik Dragačevskog sabora, na festivale omladine i studenata u Istočni Berlin sa delegacijom Jugoslavije i na Kubu, na festival omladine i studenata.
Godinama je na pozornici u Guči, kao dekor i važno svedočanstvo do kog zvaničnog uvažavanja je stigla seljačka truba, stajala uveličana fotografija Milovanovog orkestra sa Titom. Po toj fotografiji Milovan je bio poznat gotovo koliko i po trubi. Imao je zakazanu svadbu, kaže, kada su ga pozvali da svira Titu.
- Zove me ondašnji predsednik oštine Užice - mislim da je bio Antonijević ili Mirko Milovanović. Tito došao na Taru. Narediše da dođem da sviram. Našao sam orkestar Gorobiljaca da nas zameni na svadbi taj dan, jer ne pita te niko *oćeš li ili nećeš. Ali, bilo je to lepo, moram da priznam. Lep doživljaj. Kad je trebalo da nam plate dnevnice, deset puta sam morao da idem u Užice. Više me koštao put od Krvavaca do opštine u Užicu, nego dnevnice koje su mi dali. Ali, ostala je fotografija. I ta fotografija bila je dugo u Guči. To su bila ta vremena. A kad smo svirali Titu, on nije baš mnogo reagovao. Bila je tad i Olivera Katarina, muzičari iz Radio Beograda su svirali i svi *oće da se slikaju s njim. Mi smo se bili izmakli i stojimo, dok Jovanka ne povika da trubači priđu da se slikaju. A, u stvari, nismo mi imali nikakav razgovor sa predsednikom.

SA KOLENA NA KOLENO
TRUBA je u zapadnoj Srbiji sva iz istog krila. Iz njega su izrasli i Vitezović, i Svetozar Lazović, i Milovan Babić, trubači poput Miloša Perišića, Milije Milića, Vidoja Filipovića... Ali, i oni koji su zvuk trube proslavili sviranjem u polubasove, basove, bubnjeve, a čija imena znaju uglavnom pažljivi znalci srpskog trubaštva.
Najpoznatiji među njima je tenor Tatomir Nikolić Taća (1932), iz Užica, koji je prve korake načinio u orkestru Milivoja Stanimirovića, kasnije kapelnik orkestra **Radnički**, koji je od 1984. godine nastupao pod njegovim imenom. Tu su i Radojko Maksimović Čapo iz Dražinovića, Toma Perić iz Zlakuse, Branko Lazarević iz Zaselja, Milenko Stojić, Božo Stojić, Stevo Dimitrijević iz Gorobilja, Rade Marinković iz Severova, Jakov Radojičić, Radivoje Šmakić... Bunjari - prvi među prvima Zoran Jovanović iz Potpeća, pa Mišo Milčanović, Đoko Vasiljević iz Beloperice, Dragan Ostojić iz Zlakuse... Svi su oni trube preuzeli od očeva i dedova, od nekoga iz svog ili obližnjeg sela, primili njen zvuk kao radost detinjstva i poslali ga u budućnost.
Svaki od njih obeležio je jedno vreme i učinio po korak napred u afirmisanju trube. Milovan - Mićo Petrović (1961-2000) iz Dubokog kod Užica, čvrsto postavljen na temelj koji su mu ostavili deda Tanasije i otac Danilo, daroviti trubači, u punoj snazi je stupio na trubačku scenu sredinom osamdesetih i suvereno vladao njom i srcima publike kroz devedesete, sve do smrti, postepeno smenjujući generaciju u čijim je orkestrima sticao prva znanja (Boška Ostojića, Mitra Lazovića, Radojka Vitezovića...). Svestan da truba u zapadnoj Srbiji, koja je sve više uzmicala pred dahom novog, neosetljivog na osećajnost izvorno seljačkog, neće opstati ako se ne primi u srcu mladih, učinio je korak možda duži i brži od ostalih. Mićo je, pre svega, shvatio da truba nije usputna stvar, da je trubaštvo umetnost, ali i profesija. I da ga kao takvo valja učiniti primamljivim generaciji koja dolazi.
- Bio je pravi profesionalac i čovek izuzetne pedantnosti i reda. Kod njega se znalo kada se i šta sprema za sabor, ili bilo koje druge nastupe. Vežbalo se na vreme. Nikud se nije išlo nepripremljeno - priča Branko Lazarević, koji je iz Gongovog orkestra došao u Mićov 1986. godine i koji pamti i Mićove prve korake. Susreli su se 1972/73. godine na nekoj svadbi na kojoj je i Mićo tada svirao. Bio je u orkestru Ješića, Dubočana, u kome je svirao i njegov otac Danilo.
- Mlad, mlad, mlad, plav, svaki mu se damar na licu vidi, a svira lepo. Slatko - kaže Branko.
Tada je Mićo imao jedva više od deset godina. Nisu imali više ni Mićovi prvi učenici - njegovi sinovi Dejan i Darko, sestrići Goran i Borko Cvetković, osnovci, koje je Mića predano počeo da uči. Iz te trubačke radionice, a poučavani i od svojih očeva, 1995. godine izišli su dečaci - orkestar osnovaca u kome su svirali Mićoni sinovi Dejan, sin Branka Lazarevića, Darko, sin Radoja Šmakića, Dragan Stanka Ignjića, Dušan Miša Milčanovića.

TRUBA NA ASFALTU
DANAS je to već ozbiljan orekstar, omiljen među mladima, a iz njega jedna po jedna zvezdica izleće i započinje novu trubačku priču. Tako je sada Dejan Lazarević na čelu orkestra koji je nekad svirao sa Mićom, a u kome je njegov otac.
Sa starijeg na mlađeg.
To je i želeo Mića, trubač ovenčan velikim brojem nagrada, godinama najpopularniji među ovdašnjom publikom, meke i tople trube, koja je sa podjednakim osećajem prisnog svirala u njegovim rukama i njegovom orkestru i **Oj, Moravo** i **Kondorov let**. Želeo je Mića da trubom otvori i neka nova srca, da je približi i trgovima i asfaltu, da joj da i urbanog šarma i osećajnosti. Jer znao je da bi utihnula, postala folklor samo, bez novog daha koji joj mogu udahnuti samo sinovi i potomci dragačevskih, užičkih, moravičkih trubača. Čuvari srpskog zvuka, kao što su to na jugu učinili živim i vatrenim čočecima Salijevići, Boban Marković, Nenad Mladenović...
I evo ih, ojačala im krila. Dejan, koji je četrdeset dana posle Mićine smrti, u crnoj košulji i svežem bolu za ocem uzeo trubu i pred stručnim žirijem, dok su mu niz lice tekle dečačke suze odsvirao tešku i setnu pesmu **Znaš li, draga, onu šljivu ranku** svira na Marakani uz zvezde estrade. Otac ga je naučio da je truba ozbiljan posao, da ona traži čoveka celog. A ponajviše njegovu dušu. Veljko, unuk Boška Ostojića, pre dve godine je stao na binu i odsvirao tešku i za prekaljene trubače, izazovnu **Pšeničice sitno seme**. Tako da je profesor Nikola Petruševski, šef katedre za duvačke instrumente na Muzičkoj akademiji u Beogradu, rekao: **Ovog dečaka možemo upisati odmah na akademiju**. Svira i Gongov sin Dragan. Vodi orkestar. U Radišu, Radojkovog sina, i njegov orkestar deda Draža Vitezović polaže velike nade i veruje da će on u buduće osvajati Guču. S razlogom. Pristigli su i potomci Ignjića iz Užica, Jevđića iz Rasne - unuci starog trubača LJube Jevđića iz Severova, Drežničani sa Bočom Milutinovićem... S njima zvuk rođen u brdima i pitomini zapadne Srbije, koji spaja pretke i potomke, putuje dalje kroz vreme.

(Nastavlja se)