**Mesečina** iz - kofera!

NOĆU, kad se prospe mesečina nad vranjskom dolinom, i sve se smiri, do Banje, koja je udaljena pet šest kilometara od Vranja, uz Moravu, čuje se goč koji prolama noć, doziva i rasipa žudnju iz Gornje čaršije.
U Banju će se oko 1900. godine udati Koštana.
Banju su Turci zvali Ilidža. U prvoj polovini devetnaestog veka, kako beleži i etnolog Tatomir Vukanović, bila je spahijski posed Husein-paše, koji je ovde 1842. godine sagradio veliki bazen sa sumpornom vodom. Dolazilo se u Banju ne samo radi lečenja, nego i radi odmora i zabave, na dnevni teferič. Na obema obalama banjske reke živeli su Cigani, u okolnim selima su bili Srbi koji su radili kod turskih gospodara. Turske žene, pune života i željne provoda, koje su Cigani zabavljali i uveseljavali, stizale su ovde kolima sa bivoljom zapregom. Kad su Turci oterani iz ovog kraja, 1878. godine u Huseinovom kupatilu okupao se srpski đeneral Belimarković i otada se ono zove Belimarkovićevo.
Iz Gornje čaršije u takvu Vranjsku Banju je na granici dva veka došla Malika Eminović Koštana - udala se za bogatog Ciganina Maksuta Rašitovića, fijakerdžiju, koji je imao četiri para konja. Sa njim je rodila dva sina, Čerima i Isu.
Osamdesetogodišnji bubnjar iz Vranjske banje Emir svedoči da je još za života Borinog osiromašila i da su joj Bora i njegova žena pomagali sa **nešto novca i aljipa**. Dugo je živela i dugo pevala. Umrla je 1946. godine.
NJen sin Čerim, po sećanjima mnogih, prvi je zasvirao trubu u Banji. Starac Emir tvrdi da je pre njega svirao **jedan Dens**. Ali, samo je za Čerima sigurno da je u toplim letnjim noćima obasjanim mesečinom gostima Banje svirao pesme koje je Koštana pevala. Postao je čuven po trubi i po majci. Gotovo svi Koštanini potomci bavili su se muzikom. Među njima i danas ima trubača. Muzika i igra je bila ciganska, i instrumenti su bili u njihovim rukama. Sa zurli su prešli na trube.
U Vranjskoj Banji, u orkestru Ekrema Sajdića (1956), dragačevskog pobednika i danas najpoznatijeg trubača iz ovog kraja, treću trubu svira DŽafer Kurtić, Koštanin praunuk, sin Malikin, koja je dobila ime po babi.
- Moj deda Čerim i njegov brat Isa, i moji ujaci, sve su to muzičari, čuveni muzičari. Ujak, Alija se zvao, ali mu je nadimak bio Mile, harmonikaš; onda najstarija Ajdar, svirao je trubu; obojica su umrli. Samo treći, koji svira bas, živ je. Svi smo mi nasledili muzički talenat od nje. I moj brat Maksut, Maksa, isto praunuk Koštanin, on je u Nišu. Završio je muzičku akademiju. Svira dosta instrumenata. Sin mu je lekar, a ćerka isto završila muzičku akademiju.
DŽafer, koji svira i gitaru i trubu, imao je od koga poneti talenat. NJegov otac je Demiran Kurtić, Bakijin vršnjak, po ovdašnjim mišljenjima **na melodiju još jači od Bakije**.
- To mogu slobodno da kažem, jer imam neke Demiranove snimke. Vodio je svoj orkestar, bio dobar majstor. Izuzetno je svirao romske svadbe. Nije držao familiju u orkestru. Demiran je imao najbolje trubače - *63. su u Guči nagrađeni kao drugi orkestar - priča Ekrem Sajdić, koji se i sam, kako kaže, pridržava Demiranovog pravila da mu u orkestru ne svira familija, nego samo najbolji.

GENERACIJA DO GENERACIJE
DEMIRAN je druga generacija trubača u Vranjskoj Banji. Svirao je u ono vreme kada je ovde bilo trideset orkestara. Svirali su svuda. Kako priča Ekrem, najtraženiji su bili u Kumanovu, u Makedoniji:
- Oni su isprobali sve orkestre. Kumanovo. Ko prođe kod njih, ko održava Kumanovo sa muziku, taj je bio najjači orkestar. A odavde je u Kumanovu najviše svirao Demiran Kurtić. On je držao Kumanovo. Znači, oni su bili, po mome i najbolji.
Veću slavu od Demirana, ipak, poneo je Ekrem Sajdić. On sam ocenjuje - zbog Guče:
- Demiran nije produžio da se takmiči kao ja, koji već ima dvadeset godina kako učestvujem u Guči.
U Ekremovoj familiji svi su bili trubači. Deda Bektaš Sejdić, Čerimov je vršnjak (generacija oko 1900), bio je hotelski muzičar, a od njega je trubu preuzeo njegov sin Ajder, Ekremov otac.
- Ja sam iz jedne muzičarske familije. Moj deda je svirao, kako mi je on sam pričao, sa dve zurle i goč, a on je bio sam sa trubom. A onda je kad su počeli tenori, kako bi se kod nas reklo - basovi, on uzeo dva basa, on sa trubom i
još jedan sa trubom, i jedan bubanj. Onda je on radio sa pevačicama. U Krivoj Palanci. On nije svirao svadbe kao što ja sada sviram. Deda moj je sa pevačicama radio. Hotelski muzičar je bio. Od dede je trubu uzeo moj otac. Od njega ja.
Donedavno u Vranjskoj Banji pored Ekremovog orkestra bio je još samo jedan. Sada im ima četiri-pet. Sakupljaju se.
Put od Vladičinog Hana do Surdulice vodi duž Vrle, rečice koja dolazi sa vlasinskih visova, ona se tu u surduličkoj kotlini smirila pre nego što se kod Hana ulije u Moravu.
Na samom izlazu iz Hana je Prekodolce. Na Prekodolce se naslanja Bipovce, na Bipovce - Dugojnica. S leve strane puta, izmaknuto na brdašcu je Zagužanje. Valjda nigde na svetu nije koncentrisano toliko trubača kao ovde, na dvanaest kilometara puta od Hana do Surdulice. Po prašnjavim puteljcima ovih sela i zaselaka trubači su načičkani kao svici. Sto godina, skoro, ovde se čuje truba.

VARNICE IZ TRUBE
U PREKODOLCU se pamti da su u starini prvi zasvirali Ismail Ismailović i Murat Žunić. NJihova svirka bila je varnica koja je upalila trubačko Prekodolce. Današnji trubači penzioneri, rođeni oko 1930. godine, sećaju se još i Murata i Ismaila i njihovih trubačkih majstorija. Ismail, otac kasnije slavnog trubača Junuza Ismailovića, utemeljio je orkestar u Prekodolcu u familiji Ismailovića. Ova dvojica trubača, koji su vodili orkestre i svirali još od Prvog svetskog rata, uz Nezira iz Dugojnice i Stanka Antića iz Zagužanja, najstariji su trubači koji se ovde pamte.
Ismail Ismailović će u Prekodolcu svirati negde do pedesetih godina, ali trubu Ismailovića proslaviće njegov sin Junuz (1922), koji je i preuzeo očev orkestar.
Kada se pojavio u Guči, Junuz, godinu dana stariji od Bakije, izveo je pred publiku svoje Ismailoviće. Sinove: Durmiša koji je svirao fligornu, Fejzu, koji je držao tenor, i Nefaila, majstora na bubnjevima. Uz Junuza su svirali i njegov brat Biljar, sestrići Destap i Nezir, sinovci Tape i Beka. Svirali su kao jedan. Zgromili su te godine Guču, digli je na noge. Iz njihovih truba izbijala je snaga. Junuz je bio majstor kola i marševa - brzih kola i oštrih marševa. Već sledeće godine proglašen je za najboljeg trubača Srbije. Bio je to, po oceni stručnog žirija, i kroz dve, a onda i kroz deset godina. Nagrađivano je Junuzovo veliko umeće, ali i umeće njegovog orkestra, koji se smatra velikim među velikim i čija je nepotamnjena slava trajala duže od decenije.
Sredinom osamdesetih prestao je da svira. U Guči je viđen poslednji put 1998. godine. Uvek gospodstveni Junuz došao je još jednom na mesto koje je podiglo njegovu trubu do slavljeničkih visina, da još jednom oseti čaroliju harmonije iz gromkih grla trube, talasastu gomilu njenih poklonika i prepozna vatru koju je i on nekada tako snažno zapalio. Umro je kroz dve godine.
Danas ne postoji više orkestar Ismailovića. Ali, nije se ugasila truba u Ismailovićima - Nefail, sin Junuzov, majstor bubnjar, i dalje svira. Fejza još drži trubu u orkestru Stojana Krstića iz Lepenice, kod Bobana Markovića i Slobodana Salijevića ima nekoliko Ismailovića. Zajedno sa njima ponekad zasvira i Junuzova truba.

**MI SVIRAMO KRVNO**
NEŠTO kasnije, ili možda istovremeno kada i kod Ismailovića, počeće trubačka svirka i u familiji Salijevića u Prekodolcu. Osman Salijević (1927-1998) bio je dobar trubač, ali svirao je u generaciji Bakije Bakića, Junuza Ismailovića... i nije bilo lako nadjačati njihov zvuk trube i dostići njihovu slavu. U Salijevićima se sviralo i pre Osmana, ali prvi je Osman osnovao orkestar pod porodičnom firmom. U Guči se pojavio sa braćom, Minčetom i basistom Matom, sestrićima Junuzom
Ramićem, Šefkom Eminovićem, koji su svirali tenore, a u bubanj je tukao Azir Salijević.
Osmanovo trubačko umeće je prepoznala i nagradila Guča nekoliko puta. Bio je i odličan vođa orkestra - sam je aranžirao, poučavao, čvrstom rukom držao svoju družinu, iz koje će izrasti kao trubačka zvezda, nešto kasnije, njegov sin Slobodan. Osmanova radoznala kreativna priroda probila se i do filma. Dopala mu se, kako je sam priznavao, gluma, i smatrao je da **glumiti nije nikakav problem**, pa se zahvaljujući trubi našao i u Kanu sa svojim orkestrom, gde je film Emira Kusturice **Podzemlje** dobio **Zlatnu palmu**. Muziku za taj film Goran Bregović uradio je uz Osmanovu pomoć ili kako je to rekao Boban Marković:
- Bregović nikad ne bi mogao da uradi celu muziku za film bez Osmana Salijevića. Bregović ne može da oseti ovaj naš vranjanski čoček kao mi.
A Slobodan Salijević, Osmanov sin, koji će doneti slavu trubi Salijevića, jednostavno će jednom prilikom definisati kako to svira i oseća truba koja stiže sa juga, iz Hana, Prekodolca, Vranja, Surdulice...
- Mi sviramo drugačije, sviramo onako - krvno.
To krvno i strasno došlo je do punog izražaja sa trubom Slobodana Salijevića. Ono što je nedostajalo Osmanu, doneće Slobodan. Stav, gard, pobednički duh, a pre svega zvuk trube - originalan, neponovljiv. Kada se početkom osamdesetih, još dečak, pojavio pod šatrom u Guči sa podignutom trubom, prepoznatljivo je bilo da je stigao novi majstor s juga. Već 1984. proglašen je za najboljeg trubača Srbije. Guča mu je to priznala još tri puta, a za publiku je on, uz Bobana Markovića i Miću Petrovića, bio najsjajnija zvezda. Od osamdesetih, njegova trubačka slava traje bez prekida. Slobodan posle Osmanove smrti nije pokazao veliku umešnost u vođenju orkestra. Ali ton i zvuk njegove trube ostao je neponovljiv. Solo deonice, trajanja na najvišim tonovima u kojima se ne gubi lepota, iz kojih odjekuje čežnja i kojima se zove, to Salijević najbolje može. - A to je ta - krvna stvar, kako je Slobodan zove. I što ne može nikog da nauči, pa ni svog sina Sebastijana:
- Tehnički je bolji od mene. Ali, ima nešto da nauči pa da bude komplet bolji trubač. To što treba da nauči, to je tajna, to ne mogu ni ja da mu kažem.
Tajna, magija, strast... svejedno. Kroz Slobodanovu je trubu to progovorilo i izašlo među publiku, na ulicu, stiglo na trgove, stadione, u kafiće... Bregovićevu **Mesečinu**, izvađenu i iz Osmanovog kofera, prepunog ritmova juga, posejala je Slobodanova truba kao zvezdani prah daleko od Hana, Guče i Beograda. Da to toplo, strasno, južnjačko osete i oni kojima to u krvi nije, pomogli su i filmovi Emira Kusturice. Onoliko koliko je truba pomogla njima.

KNJIGA
U IZDANJU Narodnog dela iz Beograda upravo izlazi luksuzna monografija SRPSKA TRUBA - bibliofilsko izdanje, koju su priredili Dragan Babić i Krsto Milovanović.

KRAJ