Važan crveni Rus

Piše: Svetlana VELMAR-JANKOVIĆ
VERUJEM da bih danas, u Istorijskom arhivu grada Beograda, mogla da pronađem ime sovjetskog pukovnika koji je, nekoliko dana posle oslobođenja, jedne večeri sa svojim posilnim ušao u naš dom. Nisam sigurna da ću nastojati da mu otkrijem ime jer ne mislim da bi to otkriće mnogo doprinelo sadržini i oblku mojih sećanja. Pukovnik je ličio na mrava sa ljudskim, neverovatno dubokim i dobrim očima. Pre no što je došao, stigla je grupa naših i sovjetskih vojnika sa nalogom za pretres. Stan su više pregledali no što su ga pretresali.
Pokupili su sve hartije iz fijoka tatinog pisaćeg stola i saopštili majci da se deo stana rekvirira za potrebe sovjetskog komandanta grada Beograda dok se bude nalazio na toj dužnosti. Nama je bila ostavljena jedna od pet soba, kuhinja sa ostavom i devojačkom sobom, kupatilo i sporedan izlaz iz stana preko terase. U delu stana u koji više nije trebalo da zalazimo, visoki gost je imao na raspolaganju četiri sobe, svoje kupatilo i glavni ulaz. O svemu tome, rekli su, staraće se njegov posilni. Naše je da ne ulazimo.
Dobri mrav je bio i učtiv čovek. Čim je brzo pregledao stan, pozvao nas je u trpezariju: predstavio se i rekao da će on koristiti dve sobe, radnu i trpezariju. U radnoj sobi će i spavati, na sofi, ali moli da se u nekadašnjoj sobi mojih roditelja oslobodi deo ormana za njegove stvari i posteljinu koju će upotrebljavati. Takođe moli da u taj deo stan akoji on ne koristi, kao i u kupatilo koje će koristiti, niko nikad ne zalazi, iako se vrata neće zaključavati. Posilni će mu donositi hranu i, ako bude potrebno, pripremati je kod nas, u kuhinji.

CARSKI SOVJETSKI OFICIR
GLAS mu je bio tih, prijatan iako ni malo mek. Govorio je onim ruskim jezikom, kojim je govorila moja Madam i zato sam ga odmah prihvatila kao nekog bliskog. Bila sam sigurna da bi ga i Madam tako prihvatila: uopšte nije ličio na one strašne crvene Ruse, Sovjete, mislila sam, od kojih je ona toliko strepela.
Samo da je mogla da bude, tada uz mene! Jedan važan crveni Rus stajao je tu, u trpezariji, u Dositejevoj 17 i nije bio crven nego taman, gotovo spečen u licu. Mršav. Pri tom je govorio istim jezikom kojim i Madam i nije izgledao opasan. Razumela sam sve što je rekao. I mama je, mirna i hladna, sve razumela. Obavestila je pukovnika da će biti onako kako je zahtevao. Spremala se da izađe iz sobe kad se pukovnik obratio meni:
**Nu, đevuška, a kak tebja zavut?**
Odgovorila sam mu na ruskom da se zovem Svetlana. Pukovnik-mrav je, učinilo mi se, uzdrhtao.
**Svjetuša, nu, Svjetuša! I u menja bila doč s etim imenjem.**
Klimnuo je glavom, poklonio se, okrenuo i otišao u nekadašnju radnu sobu mog izščeznog oca. Meni je srce baš htelo da prepukne, kao junakinjama iz **Politikinih** ljubavnih romana, ali ne od ljubavnog jada. Taj jad će me stići kasnije. Ne: ovaj nepoznati sovjetski oficir izgovarao je moje ime na poznat način, isto kao i Madam, a gde je sad mogla biti moja Madam? A gde otac, taj tata?
- Pokazao se kao carski a ne kao sovjetski oficir - rekla je gospođa Seja, kasnije, o pukovniku-mravu. Imala je, očigledno, visoko mišljenje o oficirima carske Rusije.
Danas mogu da kažem ono što tada niko od nas nije ni znao, niti je mogao da pretpostavi. Sa ulaskom sovjetskog pukovnika-mrava u naš prostor, u naš život, počeli su da teku jedini spokojni dani koje smo doživeli posle oslobođenja Beograda. Zvuči neverovatno jer su to bili dani u kojima se u Srbiji događala, i u prikrivenim i u neprikrivenim vidovima, komunistička revolucija, a Treći Rajh se branio od propasti, uzimajući danak u desetinama hiljada života. Stotinama hiljada, na svim bojištima Evrope, Azije i Afrike.

STRATIŠTE - SREMSKI FRONT
KAD danas prelistavam list **Politika** iz tih dana - prvi broj u oslobođenom Beogradu je izašao u subotu, 28. oktobra - s hvatam da je već tada počela podela na zvanični, javni, dozvoljeni oblik života, predstavljen uvodnicima, vestima sa krupnim, manje krupnim, sitnijim i sasvim sitnim naslovima, reportažama, komentarima i na nezvanični, prikriveni i nepoželjni oblik koji se možda može nazreti u rubrikama na poslednjoj strani novina, rubrikama **Obaveštenja**, **Traže se**, **Mali oglasi**, **Čitulje** - ili se ne može ni nazreti. Na prvim stranama su vesti o borbama koje naša vojska, negde sa jedinicama Crvene armije, negde sama, vodi na međusobno udaljenim ratištima. Te vesti, obično kratke i svedene na činjenice, i danas bude divljenje svojom sadržinom, kao i one legende o proboju solunskog fronta, u Prvom svetskom ratu.
U Zapadnoj Srbiji, u Bosni, u Makedoniji, u Dalmaciji neprekidno se oslobađaju, iz dana u dan, nove teritorije, nova naselja i gradovi. U tu subotu kad je izašao prvi broj **Politike** zauzet je Split, nekoliko dana kasnije Prilep, pa Zadar, pa Sruga i Ohrid, pre toga Herceg Novi i 400 kilometara Jadranskog primorja, sa Šibenikom; polovinom novembra su osvojeni Cetinje i Skoplje a početkom decemra počele su bitke za Čačak. Kolektivna čežnja za slobodnim životom povremeno kao da je dobijala snagu sunčevog vetra.
Pobeda je pristizala pobedu i u Mađarskoj: Crveni Rusi, od kojih je Madam toliko zazirala, primicali su se Budimpešti a uskoro će i Beču, Francuzi su ušli u Strazbur i Saveznici su neprekidno napredovali, gotovo cela Francuska i više od polovine italijanske čizme već je bilo pod njihovom vlašću. Mnoge pobede i mnogo smrti.
O bitkama na Sremskom frontu, što je otvoren na panonskom ravnom prostranstvu kjoe, izvanredno dobro utvrđeni, Nemci brane stopu po stopu, izveštava se retko, danima nema ni jedne jedine vesti. Na to su bojište poslati, uz ratnike vične gerilskim borbama u jugoslovenskim planinama ali nedovoljno spremne, shvatilo se kasnije, za okršaje u prostoru ravnice, mladići iz Beograda, Zemuna i Pančeva, mobilisani već 4. novembra 1944. Imali su jednonedeljnu vojnu obuku - pričali su, docnije, oni koji su preživeli ovaj front - pa su poslati u, kako su ih obavestili, prve borbene redove, u Srem. Tada ti mladići imaju 18, 19, 20, 21 godinu - pominjem samo one najmlađe - i nemilice ginu. U vodi, u blatu, u snegu. Ginu. Nemci ih satiru kao mrave, ali o tom satiranju se mora ćutati, što se tada moglo i razumeti, ali se to žrtvovanje nije smelo pominjati ni u godinama što će tek doći, što se ne može razumeti.

TAJNO BEZUSPEŠNO TRAGANJE
NEMA vesti ni o događajima o kojima će, posle tih prvih meseci, kružiti neuništiv šapat, decenijama: ni jednog obaveštenja o ljudima koji su bili odvedeni iz svojih domova ili iz svojih radnji, kancelarija pa nestali, bez traga i glasa, pretpostavljalo se da su streljani i bez optužnice i bez suda, najčejšće na osnovu nečije usmene dostave. I danas se pominju nepoznata beogradska stratišta i neobeležene grobnice iskopane tih nedelja i u Lisičijem Potoku i na Banjici, i u Koštunjaku, i na Adi Ciganliji. Od hiljadu nestalih na taj način, o kojima su i službenici OZNE i perdstavnici vlasti tvrdili da ništa ne znaju, a možda nisu ni znali, samo ko ih je odvodio, ko streljao? - u rubrici **Traže se** izgled da se niko nije smeo ni pomenuti.
Porodice su ih iustinu tražile ali tajno, što neprimetnije, i uglavnom bezuspešno, a izvesna nada im je ipak preostajala: nada da će se nestali jednom, iznenada, pojaviti. Ili, bar, javiti. Te nade su bili lišeni oni čiji su članovi domaćinstva odvedeni na osnovu pisane odluke novih vlasti i po odluci Vojnog suda, osuđeni na smrt i streljani kao saradnici okupatora i izdajnici naroda, o čemu je **Politika** izveštavala svoje čitaoce, redovno.
Mi smo, nas tri, žena i kćer jednog takvog izdajnika i narodnog neprijatelja i njihova prijateljica, prebivale u našem delu stana, pukovnik i njegov posilni u svom. Pukovnik je odlazio rano na posao a vraćao se kasno. Misilm da su njegove kancelarije bile na prvom spratu zgrade u kojoj je, donedavno, bio smešten Gestapo, a u kojoj će, u budućnosti, biti Dom Narodne armije, pa Dom JNA, pa Dom Vojske Jugoslavije - više se ne zna kako se ta kuća sad zove. Gotovo da ga nismo ni čule ni viđale. Posilni mu je postavljao sto u trpezariji, i dolazio na poziv zvonca. Pukovniku se bilo izvanredno dopalo što u našoj trpezariji, iznad stola, uz luster, visi zvonce kojim se još nedavno, za vreme obeda, pozivala posluga. Prve večeri kad ga je ugledao zamolio je mamu i mene da dođemo u trpezariju: **Eta kak v Moskve**, rekao je, očaran. Pritisnuo je zvonce koje se oglasilo u kuhinji. **Da**, rekla je mama, **i mi smo to koristili. Nekad**.
Sumnjam da je pukovnik čuo poslednju reč koju je izgovorila. Dopustio je sebi, da, kao nestašan dečak, stalno pritiska zvonce, a posilni je trčao u kuhinju i iz kuhinje. Igrali su se.

CARSKI ZALOGAJI
SVAKI put kad bi u našem delu stana spremao večeru svome pukovniku, posilni je ostavljao nešto i za mene: komad crngo hleba i žutog sira, režanj slanine. U to vreme, to su bili zalogaji za careve. Kad se to prvi put dogodilo, mama se uzbunila i zabranila mi je da bilo šta uzmem. Onda se i pukovnik uzbunio, pozvao mamu i zamolio je da mi ne brani da ponekad podelim s njim njegov obrok. On je u Beogradu ostao kao prijatelj, rekao je, u nastojanju da pomogne našoj vlasti, nije ni okupator ni uzurpator, a ja se zovem kao što se zvala njegova kćer i imam njene godine.
Iste večeri posilni mi je ispričao da su, u Moskvi, Nemci pukovniku ubili majku, ženu i dve kćeri. Mlađa se zvala Svetlana.
(NASTAVLJA SE)