Pukovnika čeka - front

Piše: Svetlana VELMAR-JANKOVIĆ
NOVEMBAR i decembar 1944, dva meseca koja su bila najkobnija za svet u kojem smo do tada živele, prokaženi buržoaski svet koji se rušio i srušio, sve brže nestajao - provele smo u prostorijama koje su nam bile određene kao u skloništu dobro zaštićenom od orkana revolucije. Pretresi, hapšenja, odvođenja na streljanje koje su sprovodile nove vlasti, upadi i divljanja koja su znali da čine sovjetski vojnici - sve nas je to mimoišlo. Danas više ne sumnjam da je to čudo mogao da izvede samo naš neobični gost.
Pukovnik-mrav je, na svoj tihi, autoritativni način upozorio majku da ne bi trebalo nikud da izlazi, a da bi trebalo da se trudi da postane neprimetna i ostane neprimećena, uvek u stanu. Majka je to upozorenje poštovala. Ona i njena prijateljica bavile su se domaćim poslovima, takmičile se u izmišljanju različitih vrsta obeda od istih vrsta naših istanjenih prehrambenih zaliha. Gospođa Seja se pokazala vešta u spravljanju kačamaka na sto i jedan način, mama je pokušavala da to isto postigne i sa pasuljem. Docnije smo čule da su pijace počele da rade već prvih dana novembra i da se tada još nešto od hrane moglo nabaviti, istina po visokoj ceni, ali mi to nismo znale.

KRIŠOM U OČEVOJ SOBI
JA SAM, razume se, čitala. Pre podne sam, kradom, da me ni mama ne opazi, odlazila u nekadašnju očevu radnu sobu u kojoj je bila biblioteka. Ostavljala sam pročitane, a uzimala nepročitane knjige, neverovatno brzo. Ne verujem da je pukovnik to ikada primetio mada je, inače, sve primećivao, kako mi je tvrdio posilni. Osetila sam da je pukovnikovo vidljivo prisustvo u nekadašnjoj očevoj sobi zauvek odagnalo očevo nevidljivo prisustvo.
Učila sam i ruski, iz udžbenika koje je, do pre neki mesec, koristio i moj otac, austrougarski đak, poliglota. Poslednje dve godine se, kad god je imao vremena, posvećivao ruskom i ponekad molio našu Madam da mu ispravlja izgovor. Sve ređe sam sebi dozvoljavala da mislim o tome gde je on sada i gde je Madam, da li su živi. Takve misli su izazivale osećaj da sam progutala ciglu koja će me ugušiti.
Postalo je vrlo hladno, vejao je gust sneg, a mi smo, nas tri, prebivale u našoj ledenoj mišjoj rupi dok su oko nas ljudi stradali i nestajali, a na frontovima u Dalmaciji, u Podrinju, u Sremu, u Mađarskoj, u Belgiji, u Italiji i gde sve ne, vodile se strahovite bitke. Gospođa Seja je parala stare džempere da bi mi izradila nove, njene zlatne ruke stvarale su od starih sukanja i oparane vune toplu, čak elegantnu odeću ne samo za mene nego i za njih dve. Iz stana sam, retko, kad su se delila sledovanja za decu, izlazila samo ja. Povremeno bih otrčala da obiđem i nanu.
U toku ta dva meseca ni moja majka ni njena prijateljica nisu kročile preko praga. Krajem novembra, ako uopšte mogu da odredim vreme, počeo je da nam dolazi, povremeno, kurir iz fabrike aviona ”Utva”, vojnik koji nam je donosio kratka pisma od moje sestre, u vojnoj službi, i vesti od gospodina Stanojevića, majora vazduhoplovstva. ”Više ga, javno, nećemo zvati gospodinom”, upozorila me je gospođa Seja. Zora nam se nije javljala.
Kad se spokojstvo sasvim uobličilo, naša mišja rupa se raspala.
Poslednjih dana decembra, pred Novu godinu 1945. Crvena armija je već uveliko vodila poslednje bitke za oslobođenje Budimpešte, pukovnik-mrav nas je ponovo pozvao u trpezariju. I ovoga puta bilo je kasno veče. Ustao je da nas dočeka, a na stolu su bili raspoređeni tanjiri sa komadima žutog sira i američke slanine, pakovanja šećera, pirinča i mleka u prahu. Pukovnik mi je prišao, podigao me je i poljubio u kosu. Rekao mi je da odlazi iz Beograda jer je za to došlo vreme. Onda je naredio posilnom da me izvede iz sobe i da mi ponese, spakovanu, hranu sa stola. Gospođa Seja je izašla sa mnom.

DRŽANJE BEZ ZAMERKI
TEK sredinom pedesetih godina majka je odlučila da mi ispriča šta joj je pukovnik tada rekao: njegova dužnost u Beogradu je završena i on odlazi, verovatno na front. Od nove godine naša vlast preuzima potpunu kontrolu nad gradom. Tokom poslednja dva meseca uspeo je da, koliko-toliko, štiti majku - a sada ta zaštita prestaje. Ona mora da bude spremna na neprijatnosti, mada se on nada da je period nezakonitih hapšenja i saslušavanja završen.
Osim toga, prema obaveštenjima koja je dobio, izgleda da se njenom držanju za vreme okupacije nema šta zameriti, ali to ne mora biti i odlučujuće. U ovakvim vremenima mnogo je lažnih dostava jer je mnogo ljudi koji su spremni da izmišljaju. Sve što je mogao da učini - on je učinio, jer je oduvek bio protiv toga da, za greške koje čine očevi porodice, stradaju porodice.
Pri tom, on ne sumnja da su politički prestupi muža njegove domaćice a moga oca, veliki: bio je član kvislinške vlade Milana Đ. Nedića, sarađivao je sa okupatorom.
Izgovorio je što je imao, poklonio se i povukao u radnu sobu. Majka je ušla u našu sobu, bleda ali mirna, kao i uvek.
- Sve je znao - rekla je. - Od prvog dana.
Pukovnik - dobri mrav i njegov posilni iščezli su u rano jutro, sutradan, nečujno. Nikada ih više nismo videli. Čulo se da su, obojica, poginuli u bitkama za Berlin.
Nova godina 1945. počela je, za nas, uistinu novinama. Prvo su gradske vlasti obnarodovale odluku da se svi građani imaju vratiti u stanove, kuće ili mesta stanovanja u kojima su boravili pre no što je počela bitka za oslobođenje Beograda. To je značilo da i gospođa Seja mora da se vrati u svoj stančić, da nas napusti. Pakovala se i tvrdila da će nam se opet brzo pridružiti, u šta niko nije verovao: ni ona, ni mama, ni ja, ali smo se ponašale kao da verujemo. Gospođa Seja, čiju predanost u prijateljstvu pamtim kroz decenije, otišla je po velikoj hladnoći i snegu. Posle njenog odlaska, nastale su još veće hladnoće, a sneg je padao noć i dan. Dunav je bio zaleđen, kurir iz Pančeva nije dolazio, skela nije radila, nije bilo ni pisamceta od Gordane ni vesti od majora Stanojevića.

NAPOLJE NA BADNJI DAN
NANA je samovala u svojoj kući nedaleko od nas, Zora se nije oglašavala. Sa svih strana je, kroz pukotine naše ispražnjene mišje rupe, nadirala neizvesnost i majka se razbolela. Nepokretna, u bolovima, morala je da ostane u krevetu. Negovala sam je najbolje što sam umela: sa poslednjim ostacima ogreva ložila sam štednjak u kuhinji, brzo sam naučila da to radim, kuvala sam joj čaj od nane i tanku čorbicu od pasulja, pomagala joj da ustane iz kreveta i vrati se u krevet - što joj je sve predstavljalo ogroman napor. Napuštala sam je samo da bih stala u red za sledovanja i tada sam toliko strepela za nju da mi se činilo da ću se i sama razboleti, što sebi nikako nisam smela da dopustim.
U rano jutro 6. januara 1945. neko je dugo i oštro zazvonio na našim vratima. Spustila sam šolju u koju tek što sam bila počela da sipam čaj za mamu, otrčala i otvorila vrata. Ugledala sam dva mlada milicionera, sa oružjem. Uvela sam ih u sobu kod mame, nepokretne. Jedan od njih je prišao krevetu i predao majci nalog sa naređenjem da, u roku od dvanaest sati, ima sa kćerima da napusti stan. U naređenju je stajalo da nam se dozvoljava da ponesemo, pored ličnih stvari, po jedan dušek, jastuk, dva ćebeta ili jorgan. Sve ostalo što postoji u petosobnom stanu koji se vodi na mog teču, industrijalca Lazara Teokarovića a u kojem je, do oslobođenja, stanovao saradnik okupatora i narodni neprijatelj Vladimir Velmar-Janković sa svojom porodicom, mora se ostaviti u istom stanu i u zatečenom stanju.
Nove vlasti bile su o svemu odlično obaveštene.
Milicioneri koji se, tako mi se činilo, nisu osećali prijatno na ovoj dužnosti, pregledali su ceo stan. Zatim su, idući iz sobe u sobu, počeli da popisuju stvari. Obavestili su majku da oni ostaju s nama dok se ne iselimo.
Gde da se iselimo? Kako?
Mirna i u svojoj bespomoćnosti, majka me je zamolila da odem kod nane, u Gospodar Jovanovu 26, i da se sa njom dogovorim o našem iseljenju. Nana će, možda, naći nekog ko bi mogao da nam pomogne.
Kad sam izašla na ulicu, shvatila sam da će biti gotovo nemoguće ostvariti tu zamisao o pomoći, tu nadu. Bilo je pre podne Badnjeg dana i padao je sneg tako gust da se ništa nije videlo. Zatrpavao je i trotoare i kolovoz, košava je duvala, nigde nikog nije bilo. Probijala sam se, prilično uspešno, kroz visok celac, povremeno sam i padala, ali mi to nije smetalo. Stigla sam kod nane koju je samo radosno Lordilino cviljenje moglo da natera da otvori prozor. Zaprepastila se kad me je ugledala i pružila mi je ključ od kapije koju sam jedva uspela da odglavim, zatrpanu snegom.

POTRAGA ZA TALJIGAMA
ZNALA sam da nana ne sme ni na hladnoću, ni u vejavicu, bolovala je od angine pektoris. Savetovala mi je da pokušam da pronađem, ako ikako mogu, tu, na Jovanovoj pijaci, nekog čoveka sa taljigama-saonicama. Možda ih ipak ima, možda su dovezli badnjake, pa bih mogla da, na tim taljigama, mamu i stvari odmah prevezem u Jovanovu, u ovoj kući bar ima mesta, ionako je ona, nana, tu sama samcijata. Stavila je u unutrašnji džep mog okraćalog zimskog kaputa dva zlatna napoleona: ”To je za taljigaša, neka ti pomogne da nekako snesete mamu i smestite je na taljige. Ne obraćaj pažnju na vejavicu. Ali mu to daj tek kad vas doveze dovde, nikako ranije”.
Pošla sam da tražim taljigaša sa saonicama, što se pokazalo kao neostvariv zadataka. Ni na zavejanoj Jovanovoj pijaci, ni u okolnim ulicama nije bilo žive duše. Ni taljiga. Ni badnjaka. Svuda samo sneg. Veje. Postala sam očajna. Ako se ne iselimo, mamu će uhapsiti. Odvešće je, onako bespomoćnu, ko zna gde i ona će umreti.
(Nastavlja se)