Kuda na Badnji dan?

SNEG je naletao na mene u talasima, jedva sam se probijala. Plakala sam. Odlučila sam da se vratim kući i da, po svaku cenu, ostanem uz majku. Tada se dogodilo ono što smatram jednim od čuda u svome životu. Pravih čuda.
Zaslepljena snegom i suzama, nisam ni primetila da sam se našla na uglu ulica Gospodar-Jovanove i Dositejeve. Preda mnom je, iz belog nanosa, izronio prvo konj sa zvončićima a zatim i čovek sa taljigama--saonicama. Zaustavio je taljige, bio je sav pokriven snegom, jedva sam mu nazirala lice. Pitao me je, strogo, šta radim tu, po ovoj mećavi, sama. U nekoliko iskidanih rečenica objasnila sam mu šta radim. Pomogao mi je da se popnem na taljige i sednem uz njega, zatim rekao da će on preseliti i mamu, i mene, i stvari, više ne treba da brinem.
Preselio nas je, ali nije samo on. U pripremama za seobu pomagala su mi i ona dva milicionera, i te kako. Moj kočijaš-čudotvorac - kao takav je ostao zanavek i u mom životu i u mom sećanju - stvorio je neke velike džakove u koje je svašta moglo da stane. U jedan sam, na zaprepašćenje oba milicionera, počela da trpam plave knjige Srpske književne zadruge. ”Šta to radiš, crno dijete?”, zgranjavali su se. ”Vidi koliko lijepih stvari imate, misli na bolesnu majku, šta će ti knjige?!”
Kad su shvatili da mi to ne vredi govoriti, sami su potrpali u jedan džak neke srebrne posude iz trpezarijskog kredenca, kao i srebrne poslužavnike, koje smo, kasnije, dugo prodavali u komisionu na uglu ulica Majke Jevrosime i Nušićeve, i prodali, najzad, ispod cene. ”Briši to iz onog spiska”, rekao je jedan milicioner drugome. ”Pa, razumije se”, odgovorio je drugi.
Nikad neću zaboraviti taj njihov dijalog, ali im glasove više ne mogu da prizovem.

SREĆAN BOŽIĆ, MALENA
MAJKU su izneli i iz stana i iz kuće uz pomoć dva ćebeta pretvorena u nosila. Vrlo su vešto to uradili, kao uvežbani bolničari. Svu umotanu u pokrivače smestili su je na dušek, stavljen preko ostalih stvari na taljigama. To nije bilo baš bogzna kako udobno ležanje. Šćućurila sam se pored nje a milicioneri su sedeli uz mene i pridržavali nas, obe. ”Moramo ti pomoći da smjestiš majku u kuću kod babe”, objasnili su mi. Sneg je i dalje vejao.
Nana je, angini pektoris uprkos, već nekako, koliko je mogla, bila raščistila sneg oko kapije i zatvorila psa. ”Od početka sam bila sigurna da će se ovo dete snaći u onoj nepogodi”, govorila je kasnije. Zgranuto je gledala u milicionere koji su unosili moju majku i stvari. ”Ima još dobrih ljudi, bez obzira na uniformu”, mrmljao je kočijaš. ”Ovi su dobri dečaci”. ”Vidim”, rekla je nana, ”i neka ih čuva Bog”. U pogodnom trenutku izvadila sam dva zlatna ”napoleona” i pružila sam ih kočijašu-čudotvorcu. ”Taman posla”, rekao je, kao nana. ”Čuvaj to za majku. Ostaj mi zdravo, malena, i srećan ti Božić”.
Uneli su stvari, smestili su nas i otišli. Nisu hteli da popiju ni topao čaj koji im je nana skuvala. Dva milicionera su otišla na jednu stranu, čudotvorac s taljigama na drugu. Nestali su u zastorima snega.
Ratna bajka sa srećnim krajem - da li se tako nešto događalo, moglo dogoditi i u skorašnjim ratovima? U onim u Somaliji i u Bosni, u Čečeniji i u Ruandi, u Avganistanu i u Iraku, u večnom ratu između Izraelaca i Palestinaca, Albanaca i Srba? Ne verujem. Imam utisak da su oni što su ratovali na kraju dvadesetog veka postali još svirepiji od onih koji su ratovali pola stoleća ranije - ako je tako nešto moguće. Bojim se da je saučešće sa sudbinom drugoga izumrlo; osećanja izumiru kao i tolike vrste biljaka, ptica i sisara na ovoj zatrovanoj planeti.

ŠTA KAŽE ”POLITIKA”
TEK kad ih više nije bilo, shvatila sam da ne znam ni imena spasilaca: ostali su, tako, kao bezimene, čudesne pojave u mom sećanju, i pukovnik - dobri mrav sa svojim posilnim, i dva partizanska milicionera, i kočijaš-čudotvorac. Ostavili su mi svoje spletene plemenitosti kao pojas za spasavanje, za koji ću se često hvatati u budućnosti. Tokom svih ovih decenija jedino što sam umela i što umem to je da im, povremeno, ritmično, šapućem u sebi odu zahvalnosti. Svima njima.
Ime Ace Stanojevića, zagonetnog Miki Mausa, pilota koji je pre neku godinu umro u dubokoj starosti, uvek izgovaram na kraju ode.
Kad sam, nedavno, ponovo pregledala ”Politiku” iz prvih meseci 1945. godine - te novine su nezamenljiv vodič kroz to vreme po onome što pišu i, još više, po onome što prećutkuju - podsetila sam se da je, istog dana kad su nas iseljavali, bio objavljen božićni broj ovog lista, obeležen datumima 6, 7. i 8. januar, u kojem su se sklopile i sačuvale različite stvarnosti. Stvarnost uličnih borbi u centru Budimpešte i žestokih okršaja u zapadnoj Francuskoj sa stvarnošću budućnosti, o kojoj je, u svom uvodniku ”Osnovne težnje srpskog naroda” pisao Vladislav Ribnikar, a u koju je, tu budućnost, kako se može pretpostaviti, svakako želeo da se uključi i akademik Aleksandar Belić. On je u ovoj prilici posvetio svoja razmišljanja novom čoveku, onom koji će postepeno nastajati prema uzoru na sovjetskog, ne više sasvim novog ali moćnog čoveka.
Čuvenom lingvisti je, u januaru 1945, moralo izgledati privlačnije da se bavi tim novim čovekom, kome je posvetio svoj članak, nego lingvističkim pitanjima. Verovatno je znao da se nauka može staviti i po strani u vremenima u kojima pripadnost određenim političkim uverenjima određuje i sudbinu pripadnika. Uz ime dr Aleksandra Belića, tu su, u božićnjem broju, i mnoga druga značajna imena iz kulture i umetnosti: Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Mima Dedinac, Marko Ristić, Dušan Nedeljković, Jaša Prodanović, Đorđe Andrejević Kun, Pjer Križanić, Petar Lubarda.
Svi oni, inače, tako različiti između sebe, pokazuju istu težnju da postanu deo one stvarnosti koju ocrtavaju male vesti iz gradskog života, stvarnosti običnog, svakodnevnog postojanja, neophodnog. A u vestima se govori da, uprkos hladnoći i snegu, tramvaji rade, da se u bioskopima prikazuju sovjetski filmovi, a u pozorištu na Vračaru biće baš tog dana, Badnjeg, u 14.30 časova, prikazana prva predstava za decu ”Crvenkapa” autora Jevgenija Čornog, u prevodu M. M. Pešića. Tu stvarnost dopunjuju i fotografije grobova crvenoarmejaca pod snegom i porušenih zgrada na Univerzitetskom trgu, i važno obaveštenje o brizi gradskih vlasti da se pekare snabdeju brašnom od kojeg će mesiti hleb za građanstvo. Stvarnosti se prepliću, i danas uzbudljivije zbog mnogih značenja koja podrazumevaju a koja se, u ovo doba što je daleko odmaklo, u ovoj sadašnjosti, mogu čitati na različite načine.

POSNA PARADAJZ-ČORBA
A SAD nas evo, opet u onoj prizvanoj, mojoj stvarnosti iz šestog dana meseca januara godine 1945.
Ne, nisam išla na predstavu ”Crvenkapa” u pozorište na Vračaru. Bila sam je uistinu prerasla, a nisam ni znala da se prikazuje. Otišla sam u kuću svoje staramajke, kao i Crvenkapa, ali se moja staramajka i ja nismo baktale ni sa vukom, ni sa lovcem, ni sa kamenjem, imale smo drugog posla.
Dok smo se smeštale u taj sobičak, u koji je mogao da stane samo krevet za mamu - nana i ja ćemo sledećih meseci spavati na podu kao i svi oni, naši, koji će nam se pridruživati - u deo kuće u koji nam je od sada bilo strogo zabranjeno da ulazimo, useljavala se vojska, gotovo čitava četa. Lupale su čizme i cokule, kucalo se čekićima, bušili su se zidovi do kasno u noć: nameštani su vojnički kreveti na sprat. U visoke i prostrane sobe u Jovanovoj 26 mogli su da stanu kreveti na tri sprata a u dva reda, i tu je mogućnost trebalo u potpunosti iskoristiti. Vojnici su je iskoristili. Naš nameštaj koji je nana tako pažljivo čuvala i negovala bio je nabacan jedan komad preko drugog, u trpezariji, gotovo do plafona, u neverovatnom neredu i s očiglednim prezirom.
Mama, iako iscrpljena, izgledala mi je bolje. Mogla je da se ispravi u krevetu i da, sama, popije toplu čorbu od paradajza koju je nana bila skuvala.
- Ne shvatam kako su uspeli da istog dana, i to baš na Badnji dan, nas izbace iz stana a tebi ubace vojsku u kuću - pitala se majka. - Tamo smo, u Dositejevoj, živeli u delu rekviriranog stana, ovde ćemo, u Jovanovoj, živeti u deliću rekvirirane kuće.
Nana je spokojno pila čorbu iz šolje za čaj i izjavila:
- Jedino u čemu sam se ikada složila sa svojim zetom odnosno sa tvojim mužem je njegova tvrdnja, koju sam čula dok je još dolazio u ovu kuću, pre rata - da su, uz katoličku crkvu, komunisti najjača i najefikasnija organizacija na svetu. Danas su nam, na sam Badnji dan, pružili priliku da se u to i uverimo. Ali zato što je Badnji dan imali smo i toliko sreće.
- Sreće? - pitala je majka, u neverici.
- Da, sreće - tvrdila je nana i ja sam se, ćutke, potpuno slagala sa njom. Imale smo mnogo sreće, zaista.
Kuća je odjekivala od udaraca čekića, a grad je tonuo u sneg i u noć.
Uz toplu posnu čorbu od paradajza, nas tri smo slavile Badnje veče. Na ivici ponora ali sa krovom nad glavom. A krov, kako je smatrao Gaston Bašlar, štiti od negativnog dejstva kosmičkih sila. Usamljenog čoveka od neshvatljivog Kosmosa.

U TUĐOJ KUĆI
NEKOLIKO sati posle useljenja, na samo Badnje veče, nana i ja smo ponovo morale da preseljavamo mamu. Ovoga puta iz velike sobe u malu, iz široke postelje u usku. Po nalogu koji je sad bio uručen nani, to posle podne, veći deo prostorija u njenoj kući, tri sobe sa glavnim ulazom, predsobljem i trpezarijom bilo je rekvirirano za potrebe vojske. Nije se računala treća soba sa ulice, ona što je bila razorena još za vreme nemačkog bombardovanja u aprilu 1941. pa zazidana. Nani, to jest sada nama trima, bio je ostavljen sobičak koji je uvek služio kao garderoba, zatim sporedne prostorije sa kuhinjom i kupatilom.
(NASTAVLJA SE)