Provera Jovana komesara

Piše: Svetlana Velmar-Janković

ONDA je počela gužva. Led na Dunavu se otopio, skela koja je prevozila putnike je proradila. Gordana je došla da nas obiđe, u pravoj vojničkoj uniformi. Uzbuđenje je ispunilo malu prostoriju, kao nesaglediv val. Mesecima se nismo videle - a šta se sve događalo tokom tih meseci! Majka je uspela da ustane iz kreveta, osnažena, nana je iz skrivenih preostalih rezervi izvukla italijanske špagete kojima je davno istekao rok i konezrvu pirea od paradajza, ja sam, na Jovanovoj pijaci, pronašla seljanku koja je prodavala ne samo mladi sir nego i kriške butera - napravile smo slavlje!
Gordana je dobila dozvolu da ostane sa nama samo dva dana - samo 48 sati: tako je pisalo na parčetu hartije, propusnici, dokumentu sa kojim je mogla da pređe Dunav i uđe u Beograd. Posle 48 sati morala je da bude u Pančevu, na dužnosti. u fabrici **Utva** radila je kao korespondent. Bilo je malo pismenih radnica a nikoga ko bi umeo da piše pisma, poslovna, i da ih kuca na mašini. Gordana je sve to umela i zato je postala nezamenljiva u svom poslu, u svojoj sedamnaestoj godini. Osim toga - nana i ja smo prvi put čule taj podatak koji je mami, očigledno, bio dobro poznat - u fabrici je radio i Gordanin lepi mladić, i on kao vojni obveznik, stražar i vozač. I njega je major Stanojević na vreme uzeo kao ispomoć u fabrici i tako ga spasao Sremskog fronta. **Hm!**, rekla je nana i klimala glavom kao da joj se nešto u toj priči o zajedničkom radu njene unuke i tog mladića u fabrici aviona **Utva** nije preterano dopalo.

GOST RANOG JUTRA
NEKOLIKO dana posle Gordaninog odlaska neko nam je, rano ujutru, zakucao na vrata. Nana i ja smo već bile ustale i raspremale smo naš sobičak. Mama je još ležala. Pogledale smo se, sve tri i u isti čas, sa zebnjom: ko bi to mogao da bude? Uvek isto pitanje obespravljenih, u svim vremenima. Ni danas ne znam zašto se ljudsko biće tako brzo navikava na stanje obespravljenosti. Niko nam nije dolazio svih ovih meseci, niko pitao za nas. Psi, koje smo ujutru zatvarale u vešernicu da ne bi napali nekog vojnika, lajali su kao mahniti.
Pojačano kucanje se ponavljalo, sad se već moglo nazvati i lupanjem. Nana mi je strogo naredila da ostanem sa mamom, ali je nisam u potpunosti poslušala: dok je ona energičnim i brzim korakom išla kroz hodnik prema vratima sporednog ulaza u kuću, ulaza iz dvorišta, stajala sam na pragu sobička i čekala da vidim šta će se dogoditi. Srce mi je, razume se, skakalo u ubrzanom ritmu. Nana je stigla do vrata, nije pitala ko lupa, otvorila ih je. Na stepeništu ispred vrata stajao je mlad čovek u uniformi. Izgovorio je **Dobro jutro**, skinuo šapku, spreman da uđe. Nana je stajala na vratima kao stražar, odgovorila mu je na pozdrav ali ga nije pozvala da uđe.
- Kojim dobrom - pitala ga je - ako je nekim dobrom?
Mladić se predstavio. Ime sam mu zapamtila, Jovan, prezime mu se zaturilo u toku svih ovih godina što su izmakle. Objasnio je da je na dužnosti političkog komesara u odredu čija je jedna četa smeštena ovde, u ovu kuću. U njegovu dužnost spada i to da zna ko još živi, pored vojnika, u istoj kući. Stoga je došao da pita da li je tačno obavešten, odnosno da li se članak objavljen u današnjoj **Politici** posredno odnosi i na stanovnike ove kuće.
Izvadio je, iz kožne torbice prebačene preko ramena (jeste, tačne su priče o kožnim torbicama koje su nosili partizanski politički komesari), jedan primerak **Politike** i pružio ga nani. Uzela je novine, ledeno se zahvalila mladiću i rekla mu da dođe za jedan sat kad ona, Leposava Vulović i njena kći, pročitaju novine, vide i ocene da li se nešto u tim novinama odnosi i na nas, stanovnike ove kuće što je nekad bila njena.
- To je i sad vaša kuća, majko - rekao je mladić. - Mi ćemo uskoro otići.

VLAST PRAVI RAZLIKU
- KAD je to uskoro? - pitala je nana, pa se brzo ispravila. - Ne, to nije pitanje za tebe, mladiću. Dođi za jedan sat, kao što sam rekla i odgovoriću ti.
- Doći ću za jedan sat - rekao je mladić.
Psi, koji su bili prestali da laju čim su čuli nanin glas, opet su pobesneli.
- *Ajde dosta - rekla im je nana. - Komesar je otišao. U **Politici** od 22. marta 1945. godine lako je bilo naći, između poslednjih vesti sa ratnih frontova i na istoku i na zapadu i na svim stranama u zemlji, izveštaj Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina. U tom izveštaju saopštena je ocena komisije da su tvorci okupacionog Srpskog civilnog plana izdajnici svog naroda i ratni zločinci. Navedena su i njihova imena: Velibor Jonić, Vladimir Velmar-Janković, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović, dr Nikola Radojčić, inž. Milisav Vasiljević, dr Dušan Popović.
Kroz jedan sat su nana i mladi politički komesar ponovo razgovarali. Scena je gotovo ista: ona na vratima, on na stepeništu ispred vrata. Novi element u sceni: ja, devojčica koja stoji pored nane, kao pomoćni stražar.
Da, rekla mu je nana, ako je reč o izveštaju Državne komisije, ako je mladi politički komesar taj izveštaj imao u vidu, onda nana može da kaže da se jedno ime sa spiska ove komisije, drugo u redosledu na tom spisku izdajnika i ratnih zločinaca, posredno odnosi i na stanovnike ove kuće: njena kća je žena Vladimira Velmar-Jankovića i nosi njegovo prezime, a devojčica, njena unuka, njegova je kćer i takođe nosi njegovo prezime. Što se nje, Leposave Vulović, tiče, Velmar-Janković joj je zet. Da li je on, politički komesar, došao sa nalogom da nas tri vodi u zatvor ili u neki logor?
Mladić je gledao nanu pravo u oči. Malo je pobledeo, videla sam. Ne, on nema nikakav nalog i ne veruje da će takav nalog ikad doneti u ovu kuću - zašto bi? Zar majka nije čula da narodna vlast pravi strogu razliku između počinilaca zločina i članova njihovih porodica, ako nisu učestvovali u zločinjenju? Osim toga, on je u vojsci, nije u policiji. To su odvojene službe.

REVOLUCIJA JE REVOLUCIJA
NANA kaže da nije upoznata sa tim stavom narodne vlasti koji je za svaku pohvalu, ali je njeno iskustvo ponešto drugačije. na samo Badnje veče ove godine njena je bolesna kći, istoga dana kad su se vojnici useljavali u ovaj dom, izbačena iz svog stana na sneg, sa detetom. Mladom komesaru je bilo žao što to čuje, što se sve tako dogodilo, ali revolucija je revolucija. Samo, dolazi vreme velike pravednosti. Zato majka ne treba ništa da brine, on, mladi komesar, sada odlazi i ostavlja nas na miru, dobio je obaveštenje koje mu je bilo potrebno.
- Potvrdu da je tačno obaveštenje koje ste već imali, narodna vlast i ti, kao politički komesar u vojsci, zar nije tako?
- Jeste, potvrdu - rekao je mladić, pozdravio nanu i otišao.
- Uh - rekla je nana, kad je ušla u sobu i ugledala mamino lice u grču napora da izgleda smireno. - Sve je u redu. Ne gone nas. Ostajemo.
Danas sagledavam taj trenutak našeg olakšanja - mimoišao nas je, zasad, još jedan udar sudbine - i sa razumevanjem i sa žaljenjem. Razumem zašto smo sve tri, svaka na svoj način, odahnule, ali mi je žao što smo tako brzo postale sviknute na činjenicu da nas udarci mogu skoliti iznenada, ni krive ni dužne (a možda smo bili i krivi i dužni pobednicima zato što smo predstavljali pobeđene), i to sa svih strana. Nadam se da nas ti udarci nisu naterali da se u sebi savijamo nego da se uspravljamo, i to na onaj način koji podrazumeva Đerđ Konrad, u šestom poglavlju svoje knjige **Vrtna zabava**:
**Prema mojim iskustvima, nacionalizacija roditeljskog doma je podnošljiva. Poznavao sam barona kome su razneli dvorac ciglu po ciglu - mogu reći da se njegova duševna elegancija time produbila. Gubitak dobara i doma, nezaposlenost, različiti vidovi obespravljenosti ne moraju da budu tako jezivi ako naša svest ostane uspravna. Lakše se i krećemo ako nemamo sa sobom onoliko stvari, prtljaga i obaveza. Izdržaćeš kad najednom ostaneš bez ičega.**

LAKŠE BEZ PRTLJAGA
I SVOJIM iskustvom mogu da potvrdim da je stvarno bilo lakše bez prtljaga. Bar meni, dugo vremena. Ali sad se brzo vraćamo u sobičak, u dan koji se zove 22. mart 1945. godine, dok je tu, preda mnom, u meni.
- Pa šta je hteo? - pitala je mama.
- On je politički komesar i sad je, po mom uverenju, otišao da napiše politički izveštaj za danas. Hteo je da mu potvrdim obaveštenje kojim je već raspolagao i ja sam mu ga potvrdila: žena, kćer i tašta ratnog zločinca žive u ovoj kući. To je podatak prvog reda za izveštaj jednog političkog komesara od karijere.
- Kako ti izgleda?
- Uopšte nije nesimpatičan. I školovan je, znaš. Verovatno nije stigao da položi maturu, rat ga je omeo, ali je sigurno bio dobar đak u nekoj gimnaziji. Čini mi se temeljit.
- Nana kao Šerlok Holms - rekla sam. - Čim nekog pogleda, odmah zna čime se bavi.
- Nisi pogodila. Čim neko progovori, odmah znam odakle je i, donekle, čime se bavi. Ovaj politički dečko učio je neku dobru školu, možda čak i u Beogradu. Govori bez akcenta.
(NASTAVLJA SE)