Saradnja kao izdaja

NANI i meni je laknulo, mama je, videla sam, ostala na oprezu. Tada još nisam znala da će taj oprez, koji sam danas gotova da imenujem kao spremno očekivanje neprijatnosti, ostati u njoj dok bude živa.
Zatim nam je stigla Buba-vučica. Mršava, sama koža i kosti, kako je govorila nana, ali natopljena energijom za borbu. Nijedna vest koju je donela nije bila dobra. Prva vest je glasila da su sva tri brata Teokarovića, bivši industrijalci, bila uhapšena iste noći. Sada su najstariji i najmlađi, Vlada i Slavko, čekali na suđenje u Jagodini. Srednji, moj teča Lazar, čekao je da mu sude u Leskovcu. Optužba je, ista za svu trojicu, podrazumevala formulu uobičajenu tih meseci, za tu vrstu optuženika: saradnja sa okupatorom koja se a priori smatra dokazanom i ako je postojala i ako nije postojala, a pošto je saradnja sa okupatorom izdaja, optuženi su, takoreći dokazano, izdajnici naroda, samim tim i ratni zločinci koje treba kazniti kako i zaslužuju - osudom na smrt, streljanjem. Uz to, celokupnu imovinu ovih neprijatelja naroda valja konfiskovati u ime naroda i za njegovo dobro.

UTOČIŠTE U PARAĆINU
DRUGA vest je dokazivala izvesnost da će presuda što se predviđa optužnicom svakako biti donesena, bez obzira na to u kojem će se gradu održati suđenje; nijedan industrijalac kome je dosad bilo suđeno nije izbegao osudu na smrt, a još manje konfiskaciju celokupne imovine, čak i ako mu fabrika, iz bilo kojih razloga, uopšte nije radila za vreme okupacije.
- Pa ni vaša fabrika u Vučju nije radila od jula 1941 - rekla sam. Buba-
-vučica me je gledala zgranuto.
- Tako je. Ali, otkuda ti to možeš da znaš?
- Kako da ne mogu? Onog dana kad smo svi bežali iz Vučja, fabrika je prestala da radi. Kroz nekoliko dana zauzeli su je partizani, onaj odred sa planine Kukavice: to sam čula od Pece.
Treća vest se, delimično, odnosila i na tu mladu, ljupku devojku, doskora poverenicu Bube-vučice. Doskoro - što znači do časa kad su porodice oba brata Teokarovića, vlasnika fabrike u Paraćinu, dobile naređenje da se isele iz svojih kuća pošto one više nisu bile njihove. Ništa im više nije pripadalo: ni fabrika, ni vile, ni nameštaj u tim vilama, uključujući i slike, knjige, klavire, tepihe, sve.
Porodice su našle prvo utočište kod rođaka u Paraćinu, pokušavajući da ponešto ipak spasu, iznesu iz svojih bivših domova, uprkos stražarima koji su ih pretresali pri izlasku iz fabrike. Dok su trajale velike premetačine, Buba-vučica nije imala mnogo da brine o sopstvenoj svojini, pošto se ta svojina bila prilično smanjila. Osim nešto novca i nekoliko komada nakita što je ostao izvan malog sefa, izgubljenog u eksploziji, u onoj nesreći na mostu o kojoj sam pisala, nije imala više ništa od vrednosti. Taj ostatak svog imanja je, za vreme pretresa, bila strpala u džep jednog bade-mantila koji je visio u kupatilu. Docnije je taj bade-mantil uspela da stavi između dečijih stvari svoga sina, u njegov kofer koji milicioneri nisu pažljivo pregledali.
Moju majku, koja je umnogome bila upućena u tajne porodice Teokarević, sad je zanimalo da li im je pošlo za rukom da spasu sve ono što je, dok je ona još bila u Paraćinu i pomagala im u tome, skrivano i u kući u kojoj smo mi stanovali, kao i u kućama rođaka i prijatelja, izvan fabrike. U tim skrivalištima ostavljen je i tečin nakit, i bunde, krzna, štofovi, ćebad, skupocene tkanine: sve lepo zapakovano, zgodno skriveno, ponegde i između dvostrukih zidova. Slušala sam pažljivo, o tim skrivanjima nisam imala ni pojma.
Dok je odgovarala mojoj majci, svojoj sestri, nekako kroz zube, lice Bube-vučice je, na naše oči, postojalo tamno, gotovo crno.
- Nije bilo skrivenih mesta. Nije bilo skrivališta.
Mama je rekla da ništa ne razume. Kako to da nije bilo kad ona zna da je bilo?

GNEV PROTIV KAPITALISTA

U POSTOJANJE svakog od skrivališta bila je upućena, ako se moja majka seća, i mlada poverenica Bube-vučice, devojka koju je još kao malenu devojčicu ona uzela sebi, školovala je i negovala, smatrala je za člana porodice - znači, Peca. E, pa, ova mila devojka, obuzeta pravednim gnevom protiv nepravednih kapitalista, pravih pravcatih krvopija, upoznala je organe narodne vlasti sa svim skrivalištima, lično ih je vodila od jednog do drugog, od kuće do kuće.
- To ti je, vidim, teško palo, ta Peca - rekla je nana. - Mani. Ne zaslužuje.
- Najteže mi je palo što se, kad je polazila sa milicionerima da im pokaže ”skrivališta” u maloj kući u kojoj ste vi stanovali prošlog leta, smejala. Imala je pravo: ispala sam neopisiv kreten i ostavila dve porodice bez igde ičega tim svojim kretenizmom. Ćutale smo. Sad nas je bilo četiri u našoj izolovanoj kuli, samotnom sobičku.
Majka očigledno nije htela da u ovom trenutku pominje, uz priču Bube-
-vučice o devojci Peci, i našu priču o devojci Zori, koja nam se nikako nije javljala svih ovih meseci, kao da je zaboravila da postojimo. ”Možda ne zna gde sad stanujemo”, pokušavala je majka da opravda ćutanje ove devojke koju smo smatrali članom naše porodice od časa kad ju je otac izveo iz logora na Sajmištu i doveo u našu kuću. Bila je jedna od onih 280.000 Srba, izbeglih iz Nezavisne Države Hrvatske, koji su našli utočište u okupiranoj Srbiji. Odavno znam da me Zorin lik prati, unekoliko izmenjen, odnosno, svesno sam ga menjala, dopunjavala, preimenovala gotovo iz knjige u knjigu koju bih pisala, kao jedan od mogućih oblika one iskonske čovekove žudnje za izdajom, zauvek domašene u priči o Judi i njegovih 30 srebrnjaka.
Dok pišem, izgleda da tragam, sa malim izgledima na uspeh, za praosnovama materije od koje nam je sklopljena mentalna unutarnjost. ”Stvari postaju stvarne samo u duhovnoj dimenziji teksta”, kaže Đerd Konrad u ”Vrtnoj zabavi”, koju neprekidno doživljavam kao knjigu koju sam možda i ja pisala, šapćući u uho ispisniku Konradu koga nikad nisam upoznala. Ni kad je bio u Beogradu. Ali, ipak, sam mu šaputala, moguće je i na mađarskom, ko zna?

ADVOKAT ILI POLITIČAR
PISANJE nije saopštavanje nečeg dovršenog, već neprestano pentranje iz dubine bunara ka površini”, beleži Konrad u istoj knjizi. U tom pentranju sad zastajem na onoj visini bunara koja je obeležena kao proleće 1945.
Buba-vučica je bila stigla u Beograd, pričala nam je, uz neviđene teškoće, da bi našla dobre advokate koji će pristati da brane njenog muža na budućem suđenju u Leskovcu.
- To mi izgleda kao naći iglu u plastu sena - rekla je nana.
Buba-vučica je bila spremna da traži iglu u plastu sena - i da je nađe. Dobro je što još ima, sačuvanih u džepu bade-mantila, onih nekoliko komada nakita, jer novac više ništa ne vredi, a nakit niko ne želi da odbaci. Dobar advokat možda bi mogao da izdejstvuje da, pošto se završi suđenje i donese presuda, kazna ne bude odmah izvršena kao što se događalo, to jest da se osuđenom omogući podnošenje molbe za pomilovanje.
Nana, koja je, istina u nekom drugom i drugačijem vremenu, dugo godina bila žena jednog ministra i narodnog poslanika, odlučila se da, uzdržano, iskaže nešto kao predlog:
- U tom procesu koji će biti, u tom cirkusu, i najbolji advokat je od male pomoći. Održaće se suđenje, sudije će doneti presudu, ali onu i onakvu za koju su se odlučili političari. Treba ti dobar advokat, ali još više ti je potreban neki jak političar, ako hoćeš da spaseš muža. Istina, ne znam gde ovog drugog možeš da nađeš. Za nas su sva vrata zatvorena.
- Naći ću i jednog i drugog - rekla je Buba-vučica.
U ranu zoru, već sutradan, počelo je njeno traganje.
Brzo se ispostavilo da se, među beogradskim advokatima od ugleda, samo dvojica ili trojica još odupiru Velikom gospodaru, strahu. Hteli su da se prihvate odbrane političkih optuženika, svesni da su im izgledi, i na najmanji uspeh, nikakvi. To je bila velika hrabrost, govorila je moja majka, jer je jedna njihova neodmerena reč, izgovorena bilo pre odbrane bilo u odbrani optuženih, mogla i njih da odvede na optuženičku klupu. A kako proceniti, pitala se moja roditeljka, šta sve može da postane neodmerena reč kad su se vage za merenje reči koje su upotrebljavali advokati-nekomunisti u potpunosti razlikovale od vaga u kojima su se služili sudije-komunisti? Drukčije su se na jednima i na drugima vagale iste reči, drukčije im se odmeravala politička težina.

POTRAGA ZA SPASOM
JEDAN od onih koji nisu odustajali od prirode svog poziva, od potrebe da brane i odbrane optužene, bio je ne samo čuveni beogradski advokat nego i prijatelj Bube-vučice još iz školskih dana. NJegovo ime ovde neću pomenuti. ”Da”, rekao je ”braniću tvog muža baš zato što ne verujem da će mi biti dozvoljeno i da ga odbranim. Najbitnije je da odgađamo izvršenje presude, kad bude donesena, sve dok se ne odluče da daju pomilovanje. Ako se rat brzo završi, brzo će doći do toga, videćeš.”
O tome šta je postigla u pregovorima sa advokatima, Vučica je pričala. O onome što je postigla sa političarima i da li je uopšte i stigla do njih, nije pričala. Nije u mom prisustvu. Ipak sam, skriveno, verujem i uspešno, pratila iz prikrajka njenu neumornu potragu za spasom. Pokušavala je da zaustavi sate u svakom danu, ali vreme joj je izmicalo.
(NASTAVLJA SE)