Sudbina osuđenika sa Ade

Piše: Svetlana Velmar-Janković

MALOG dečaka, koji je u međuvremenu postao bivši naslednik, bila je ostavila brizi bliskih rođaka u Leskovcu. Dečak je počeo da se privikava na život iz kojeg su odsustvovali ne samo otac nego i majka, negovateljice Marije već odavno nije bilo. Osim emotivnog i nervnog napora koji se, u toku te potrage, rasprostirao nad nama i među nama i onda kad bi Buba-vučica bila odsutna, malo šta mi je ostalo u sećanju iz tog proleća koje je naglo došlo. Sem smrtnih presuda, razume se, ali će one stići nešto kasnije. Vidim rascvetane grane jorgovana u našem dvorištu i krupe cvetove breskve koju pokušavam da zaštitim od biljnih vaši nekom vrstom čaja od duvana.

U kuvanju tog čaja nana i ja smo postale vrlo vešte, nije smeo da bude ni odviše jak ni odviše slab, taj čaj. Počela sam da idem i u školu, u gimnaziju u Krunskoj, samo to nije bilo naročito prijatno iskustvo: drugarice iz razreda su se pravile da me prvi put vide, izbegavale su da razgovaraju sa mnom, ulazila sam u razred i izlazila iz razreda sama, i sedela sama u prvoj klupi, niko nije želeo da mi bude par. Izgledalo je da nastavnici ništa ne primećuju, zatrpavali su nas gradivom koje je, obimno, trebalo savladati za kratko vreme, za dva i po meseca, do kraja školske godine - da bi nam se ta godina mogla priznati.

SVEDOČENJE M. SAKSIJEVIĆA

ZA razliku od vremena posle Perikla, kad se zlatno doba atinske demokratije raspadalo i konačno raspalo pošto je Sokrat popio svoju čašu otrova, osuđenike u vemenu posle Drugog svetskog rata, u zemljama narodnih demokratija, nisu u smrt pratili prijatelji nego neprijatelji, pa su, možda i zbog toga, kazne smrću, kad su izvršavane, bile neuporedivo surovije. Svoje svedočenje o tim surovostima poslao mi je, pre nekoliko godina, iz Amerike, gospodin Mihailo Saskijević koji je, kao mladić od sedamnaest godina, bio zatvoren, 1946. na Adi ciganliji. Jedan od njegovih zapisa izgleda mi naročito važan i za razumevanje sadašnjih zbivanja.

Osuđenici sa Ade, koji su bili u prilici da to vide svojim očima, tvrdili su mladom Saskijeviću da su general Draža Mihailović, kao i ministri iz vlade Milana Đ. Nedića, svi osuđeni u julu 1946. na istom sudskom procesu kao i general Mihailović i isto na smrt, pre izvršenja kazne pretrpeli strahovita mučenja. NJih su, izgleda u noći između 16. i 17. jula, pošto su im prebili kičme udarcima čekića, prevlačili do iskopanih jama u koje su namerno puštane da prodiru fekalije ostalih zatvorenika. Nad tim jamama su, tvrdili su svedoci, u potiljak ustreljeni i Draža Mihailović, i Dragi Jovanović, i Velibor Jonić, kao i ostali osuđenici. Zatim su u te iste jame, samo zapljusnute krečom, i pobacani.

Nije nemoguće da se taj način ubijanja, kao usavršena svirepost, prenosi sa pokoljenja na pokoljenje izvršilaca zločina. Zar nije sličan način primenjen, posle 54 godine, u avgustu 2000, na samom pragu novog veka - da bi se sa ovog sveta uklonio, u Košutnjaku - ili na Fruškoj gori? - a ne na Adi i Ivan Stambolić, nekad čelna politička ličnsot socijalističke Srbije?

Mislim da ću se svedočenjima koja je, u svojim uspomenama na zatvorske dane izneo gospodin Saskijević, svakako još vraćati. Sada pred sobom vidim svoga teču, Lazara Teokarovića, stvorio se iznenada u mojoj mentalnoj stvarnosti - kako, oporavljen od svih svojih zatvora, samica i robija, od osuda na smrt i ljudskih urlika, priča, sa smeškom, posle jednog nedeljnog ručka, priču što podseća na povesti iz Dostojevskog.

ZABAVA NA SMRT OSUĐENOG

VIDIM ga, a to je već druga polovina pedesetih godina, opet je to elegantan i snažan teča koji je odrobijao manje godina no što mu je bilo dosuđeno posle pomilovanja, **Samo sedam godina teške robije, umesto dvadeset, i to je pravi dobitak**, smejao se i taj smeh nije bio nimalo gorak, ni nategnut, bio je pravi. Sad je on, tih pedesetih godina, ne samo slobodan građanin u jednoj socijalističkoj zemlji nego i uvažen stručnjak koji brine o novim tekstilnim fabrikama što se podižu u zabačenim krajevima naše zemlje, u Novom Pazaru, na primer. Svi još živimo, obe porodice, zajedno u kući u Jovanovoj i, posle izvanrednog nedeljnog ručka, Lazar T. (tako sam ga zvala u sebi, jer već sam čitala Kafku) priča nam kako je, onih nedelja dok je, u samici, svake noći čekao da ga povedu na streljanje - nikako nije verovao da će njegova molba za pomilovanje biti uslišena - bio smislio za sebe igru što mu je pomogla da preživi.

Brojao je, zamišljajući ih, one bale pamuka koje su, neki mesec pre izbijanja Drugog svetskog rata, radnici istovarivali iz velikih kamiona u dvorište njegove fabrike u Vučju. Taj pamuk, izvanrednog kvaliteta, tek što je, u proleće 1939, bio nabavio u Mančesteru - uložio je u tu nabavku veliki novac - i, gotovo zaljubljen u kvalitet pamuka, dolazio da lično nadgleda istovar. Bio je zadovoljan tom kupovinom, a zadovoljstvo je raslo dok je brojao bale, trebalo je da ih bude 120, a bilo je toliko. U samici određenoj osuđenicima na smrt, u kojoj je, uvek posle ponoći, očekivao korake onih koji dolaze da ga odvedu, Lazar T. nikako nije uspevao da, pričao nam je, zamisli istovar svih 120 bala: njegovo sećanje mu je dopuštalo da stigne samo do broja 100 i to ga je toliko jedilo da je zaboravljao gde se nalazi.

**Kako se moglo dogoditi da mi pošalju 20 bala manje kad sam platio isporuku celog tovara**, nervirao se osuđenik na smrt, svake noći na isti način i sa istom energijom, iako su te bale pristigle onako kako je bilo predviđeno i istovarene u drugoj stvarnosti, predratnoj, odavno bile nestale u nekoj trećoj stvarnosti, ratnoj, u kojoj fabrika u Vučju više nije radila. Možda su ono što je bilo ostalo od tog brda pamuka odneli pripadnici partizanskog odreda koji su u ranu jesen 1941. bili prisvojili fabriku a možda Nemci koji su, u kasnu jesen iste godine, kad se partizanski odred povukao, postali gospodari u fabrici u kojoj više nije bilo ni mašina, ni robe i u koju se Lazar T. nikad nije ni vratio.

NEČUJNO PRIZIVANJE GOSPODA

ALI u rano leto 1945, dok je boravio u ćeliji za osuđenike na smrt, sve mu je to izgledalo nevažno, pričao je, čak i činjenica da je osuđen na smrt i zbog toga, kako je bilo navedeno u optužnici, što je njegova fabrika štofova u Vučju radila za Nemce u ono vreme okupacije u kojem uopšte nije mogla da radi. Pojava mog teče Lazara T pred mojim unutarnjim vidom, odbacila me je u epohu do koje tek treba da stignem u ovom lovu na prozrake ako poštujem pravila na koja nas upućuje bog Hronos, i ako mi je stizanje dosuđeno. Stoga se brzo vraćam u mesec jun, u godinu 1945. posle Hrista, koga ni tih dana, a ni u godinama što tek dolaze, nije bilo nimalo poželjno javno i glasno prizivati. Nečujno smo, u sebi, zvali Boga da nam se smiluje. Zrak te milosti kao da je obasjao kuću u Jovanovoj 26 iako danas uopšte nisam sigurna da su ga, u svojim mukama, stanovnice tog doma ikada postale svesne. Prvo je mladi politički komesar obavestio majku Vulović da će se sutradan, to je bila jedna sreda u junu, vojska iseliti iz njene kuće.

- A ko će se useliti? - pitala je nana.

- Niko, koliko je meni poznato - odgovorio je mladi čovek i pitao majku Vulović da li on može da dođe i kad se vojnici budu iselili, doneo bi joj, da joj pokaže, neke knjige i brošure.

Majka Vulović mu je dozvolila da dođe, ali tek kada budemo sredile kuću. Pri tom ga je upozorila da ona dobro zna šta su boljševički agitatori, imala je priliku da ih sretne još u Parizu, 1917, za vreme Prvog svetskog rata, kada se on, politički komesar, nije ni rodio. Očigledno malo zbunjen pominjanjem 1917. godine koja je za njega morala biti značajna samo kao godina Velike oktobarske revolucije, mladi čovek se povukao. Sutradan se, kako je rekao, povukla i vojska. Zatvorila sam kapiju za poslednjim vojnikom, zaključala je i požurila da pomognem nani u čišćenju ispražnjenih soba.

STIGLO POMILOVANJE
U RANO jutro, izmoždena od dugog putovanja u prepunom, smrdljivom vozu, prvo je stigla Buba-vučica. Svi smo se okupili oko nje, stamnjene od umora, gari, prašine, a možda i od gladi o kojoj nije vodila računa. Dugo se naprezala da progovori a zatim su joj reči izletele: **Pomilovan je, neće ga ubiti! Sutra ili prekosutra prebacuju ga u zatvor u Beogradu, moći ću da ga posetim!** Posle ovih reči pale su na sto, kao dve tanke olovne cevi, dve ruke do lakata, a preko njih glava Bube-vučice i u kaskadama su se rasipali dubinski jecaji, potmuli a prodorni, krici podivljalih, izgubljenih ptica.
(NASTAVLJA SE)