Prizor isledničke sobe

OSTALI smo da sedimo oko trpezarijskog stola bez pokreta i bez reči, kao na straži. Čuvali smo taj plač koji je bio spasonosan.
Posle je izgledalo da će dan ipak krenuti uobičajenim tokom, ali nije tako krenuo. Buba-vučica je potonula, rekla je nana, u prvi pravi san posle silnih meseci, Gordanu je čekao njen lepi mladić ne Kalemegdanu i požurila je da ode, spremala sam se da, bosonoga, okupam pse - kad je zazvonilo zvono na kapiji.
- Možda nam je došla Katica - rekla je majka, sem Katice i Steve, niko nam drugi i nije dolazio. Znala sam da to nije došla Katica, jer ona tako ne zvoni. Taj način zvonjenja već sam jednom bila čula, zimus, da, na Badnji dan, prepoznala sam ga.
I sad su preda mnom stajala dva milicionera, dva mlada čoveka, lica su im bila bezlična, mermerna. Pokazali su mi neke papire koji su svedočili da imaju pravo da uđu u našu kuću, tražili su da ih pustim i pustila sam ih, ali sam prethodno zatvorila pse. Možda sam pogrešila?
Bili su došli po mamu i, kad se spremila, poveli su je.
Nana je stala pred njih.
- Kuda? - pitala je. - To mi je kći.
- Obilićev venac 4 - rekao je hladno jedan od mladića.
- Je li to hapšenje? - pitala je nana.
- Zasad, nije - odgovorio je mladić. - Mi nemamo nalog za hapšenje. Privodimo je na saslušanje.
- Ne morate je privoditi - rekla je nana. - Može i sama da ide.
- Tako se kaže - rekao je mladić.
Smirena kao da ide u šetnju, moja elegantna majka je izašla iz kuće između dva milicionera. NJeno uspravljeno držanje nije dozvoljavalo ni da se nasluti da je bilo kad osetila bol u predelu kičme. Bila je navukla i letnje, rupičaste, končane rukavice koje mora da je, u velikoj brzini, iskopala na dnu neke od naninih fioka.
Otišli su.

U POTRAGU ZA MAJKOM
NANA i ja smo sedele za stolom u bašti i bespomoćno gledale jedna u drugu.
Sati su izmicali.
- Ne mogu više - rekla sam nani. - Idem.
- Gde to? - pitala je.
- Na Obilićev venac broj 4 - rekla sam.
Prvi put sam videla strah na njenom licu.
- Gluposti. Neće te pustiti.
I nisu hteli da me puste, ali sam protrčala pored stražara, uletela u zgradu sa oznakom Obilićev venac 4 i - našla se u rukama ogromnog mladića u uniformi.
- Gde si ti to pošla? - pitao me je, malo podsmešljivo, ali oči su mu bile dobre. Zgranuta svojim ponašanjem, zarila sam glavu u uniformu nepoznatog čoveka i počela sam da plačem, ne, da urlam, hoću da nađem svoju majku, tako sam urlala, ovde su je doveli, ali moram da je nađem, umreću ako je ne nađem, jeste li me čuli?
- De, de, smiri se - rekao je div - i prestani da plačeš ako hoćeš da potražimo tvoju majku.
- Stvarno? - upitala sam, a suze su mi lile niz obraze, niz vrat, padale po njegovoj uniformi. - Ne varate?
- Stvarno - potvrdio je div. - Nikad ne varam.
Nije mi bilo lako da prestanem da plačem, suze su isticale same od sebe, ali div je bio strpljiv. Bila sam sva mokra i umrljana, nisam, razume se, imala maramicu. **Nemoj nikad da pođeš od kuće bez maramice**, govorila je Madam, ali to se odnosilo na neko drugo vreme i na neku drugu mene, div me je odveo do jedne česme, umila sam se pa smo pošli kroz hodnike, svet je prolazio pored nas, ljudi i žene u uniformama, zagledali su me, div se smeškao i ispitova me je, polako. Ne znam šta mi je bilo, ispričala sam i ono što, možda, nije trebalo da mu pričam: i kako je otac otišao, i Madam, i kako je mama bila mesecima bolesna, i kako je Buba-vučica samo putovala i putovala i jutros je stigla, javila da je teča pomilovan, a posle su mamu odveli. **Opet se sve događa istog dana**, kazala je nana koja je već stara, ima anginu pektoris, i eto.
Div je ćutao, provodio me kroz hodnike, peli smo se stepenicama, prljavim, stigli do jednih vrata, bila su ista kao i sva druga pored kojih smo prolazili. Nije kucao, otvorio ih je i ušao. Držao me je za ruku.

LICE PUNO BESA
U NEVELIKOJ, ogoljenoj ali svetloj sobi, za jednim pisaćim stolom sedeo je čovek u uniformi, mladog lica, prosed. Na stolici ispred njega, sa druge strane stola, nekako ukoso postavljena, sedela je moja majka. Uz sto je bila stala devojka koju sam dobro poznavala, do pre kratkog vremena smatrali smo je članom naše porodice - to je bila Zora.
Nameravala sam da u ovom nizu prozraka koji mi nadolaze svakako izostavim scenu sa Zorom u sobi za saslušavanje na Obilićevom vencu 4 - klonila sam se patetičnosti koju je mogla podrazumevati i neke energije Zla sabijene u toj sceni - ali nisam uspela da ostvarim nameru. Možda mi se to dogodilo i stoga što sam tu scenu iz takozvane realnosti izbegla da, promenjenu, ubacim u stvarnost onih romana koje sam ranije napisala, a ona, ta scena, i sad, u ovom trenutku, zahteva da ne bude preskočena, nastoji, iz mog pamćenja da ostane zabeležena, u bilo kojem obliku.
E, pa dobro, ostaće zabeležena.
Svi smo bili potpuno zaprepašćeni situacijom koja je nastala našim, divovim i mojim, ulaskom u ogoljenu sobu, svako na svoj način i iz drugih razloga. Mama je gledala u mene, ja u nju, Zora u nas dve, čovek za stolom u diva, a div, dabogme, u čoveka za stolom.
Otrgla sam mu se, dotrčala do mame, čučnula pored njene stolice.
- Objasniću - rekao je div.
- Posle - rekao je čovek za stolom.
Pogledala sam u Zoru, u lice koje sam dobro poznavala, koje mi je nekad izgledalo tako iskreno.
Sad je bilo zgrčeno od besa, gotovo neprepoznatljivo: istegnuti obrazi, iskrivljena usta, usijan pogled.
Gledala sam je i u tom času me je obuzeo onaj mrak koji nikad neću zaboraviti, koji ne smem da zaboravim. U magnovenju sam shvatila Zorinu ulogu u ovoj sobi: ona je bila tu da optužuje moju majku, a moju majku su bili doveli ovde zato što ju je Zora optužila, ko zna šta je sve rekla, kakve laži, šta je sve izmislila, ta Zora koju smo voleli. Uspravila sam se i u meni - i sad dobro pamtim tu strašnu sebe - nije postojalo ništa drugo osim plamena, ognja želje da skočim na to stvorenje i da je ubijem, ja lično, da je udavim svojim rukama. Gledala sam u njen vrat, pun i beo, i spremala sam se da skočim, kao da sam se pretvorila u zver.
Tada sam saznala da ubica, to užasno biće, taj neslućeni, neznani Kain, obitava i u meni, ali nisam bila spremna, ni tada, a ni mnogo kasnije, da prihvatim to saznanje.
Čovek za stolom je video šta je video.

BIO JE 6. AVGUST
- MIRNA! - podviknuo je kao da se obraća psu. - Tebi kažem, mala, budi mirna.
- Molim te, sine - rekla je majka, tiho.
Div mi je prišao. Zora je piljila u mene.
- Slobodni ste - obratio se čovek za stolom majci.
- Na koliko? - pitala je majka. Možda je bilo i malo ironije u tom pitanju.
- Rekao sam: slobodni ste - ljutnuo se čovek za stolom. - I vodite to dete.
Majka i ja smo pošle iz ogoljene sobe. Na izlasku, pogledala sam u diva.
- Hvala, i doviđenja - rekla sam.
Div se nasmešio.
- Zdravo, derle - rekao je.
Izmakle smo iz sive zgrade sa oznakom Obilićev venac 4. Kad smo duboko zašle u Ulicu kneginje LJubice - danas je to Zmaj-Jovina ulica - majka se zaustavila.
- Stani, malo, nemoj toliko da žuriš - rekla je. - Ne mogu da te stignem, noge mi klecaju.
- I meni klecaju, pa zato žurim. A ti si, mama, opet stavila cipele sa štiklama. Nosiš ih i kad treba i kad ne treba.
- Sad namerno imitiraš oca - rekla je majka.
- Pa, razume se da ga namerno imitiram.
Ali od oca nije bilo ni traga ni glasa.
Uveče smo, istog dana, 6. avgusta, preko starog naninog radija koji nije imao zeleno oko, čule da je tamo negde, u Japanu, u Zemlji izlazaćeg sunca, na grad Hirošimu bačena atomska bomba koja je prosto istopila na desetine hiljada ljudskih tela, a grad Hirošimu reznela u prah.

(KRAJ)