Koreni naših sukoba

Piše: Miloš Bogdanović

SUKOB između Srba i Hrvata je zapravo sukob između dva starosedelačka rasna tipa na Balkanu, sa kojima pravi Sloveni,kao vrlo razumna populacija, nemaju gotovo nikakve veze.
Kada Srbi kritikuju Hrvate, tad kritikuju karakter alpskog rasnog tipa, koji je dominantan u Hrvatskom Zagorju, ali i u starosedelačkom stanovništvu Vojvodine, psoebno Banata. Kada hrvati kritikiju Srbe, udaraju na karakter dinarskih starosedelaca, kojisu dominantni u Crnoj Gori, Hercegovini i zapadnoj Srbiji, ali i u Dalmaciji. Naravno da su Hrvati dinarskog porekla istog karaktera kao i Srbi dinarskog porekla. Kao što su i Srbi alpskog tipa u Vojvodini istog karaktera kao Hrvati iz Zagorja.
Dinarski i alpski tip imaju potpuno rzličito genetsko poreklo. Dinarce odlikuje nulta krvna grupa, a alpide izražena A grupa. Dinarci su narod prot-egipatskog porekla, genetsi blizak mediterancima imnogim afričkim i indijanskim plemenima, dok su alpidi ugrofinskog porekla, starosedioci nekada zaleđene Evrope, genetski bliski mongolima i nordidima.
Iako su obe populacije sklone sukobima i autoritarnoj savesti, one imaju potpuno različite motive koji ih navode na međusobne sukobe. NJihov karakter je potpuno suprotan i zbog slabosti podložan manipulaciji. Dinarcem se lako manipuliše pobuđivanjem i zadovoljavanjem njegove sujete, a alpidom buđenjem osećanja krivice.

VLAST SAMO PLEMSTVU
O ALPSKOM rasnom tipu su antropolozi, konkretno govoreći o njemu u Francuskoj, pisali još krajem 19. veka sledeće:
**Homo alpinus. Niskog rasta, smeđ, okrugle glave i lica, on je brahikefalni tip kakvog predstavlja stanovnik Overnje... Privržen je tradiciji, spor u radu, i daleko od toga da bi pokušavao da bude prvi, nastoji da se sakrije iza svog suseda. U političkom pogledu on je savršen rob, savršen kmet... a u republikama kao što je naša najbolje viđen građanin, jer dopušta sve zloupotrebe. Katolik je, voli osrednjost i boji se napretka**. (Vaše de Lapuž).
Jovan Cvijić opisuje takav karakter kod Hrvata, nazivajući ga takođe alpskim tipom:
**Vrlo su marljivi, trezveni i zdržljivi u radu... Ali ovi seljaci imaju odbojni duh, duh odvajanja i odstranjivanja. Jedino sebe smatarju pravim Hrvatima (**Horvati**). Onoga koji ne govori njihovim dijalektorm, gotovo smatraju za stranca; svoje neposredne susede, stanovnike Žumberka i Karlovca, nazivaju **Vlasima**. Svakog starnca koji nosi evropsko odelo smatarju za **Kraljca**, za Slovenca... Često su nepoverljivi. Sasvim su im nepoznata hrvatska istorijska predanja. Znaju samo nekoliko šturih priča o Kraljeviću Marku (npr. kako je Kraljević Marko mogao da pojede 50 kg mesa, kako ga je jedan grof otrovao, itd.)... Prigorci smatarju da samo vlasti i plemstvo treba da se bave dražavnim poslovima: oni su, vele, upućeniji nego seljaci, muži; plemstvo treba da naređuje, mui da slušaju; bez gospode ne bi bilo nikakvog reda... Ovo je stanovništvo poslušno, disciplinovano i potpuno se pokorava svojim starešinama**.
Alpski rasni tip se pronalazi i u skeletima praistorije i u današnjem stanovništvu Vojvodine. Kada Jovan Cvijić opisuej karakter naših Banaćana, tada on kaže da je među njima zastupljeno takvo licemerstvo i takva samo spoljašnja uglađenost da ona prevazilazi granice ljudskog dostojanstva, jer će čovek sa vama ljubazno da pokazuje odobravanje onoga što govorite, a da u srcu misli sasvim suprotno.
Dinarski tip nije u stanju da shvati takvo licemerstvo. Jedna devojka, tipičan predstavnik dinarskog karaktera, veoma je uzbuđeno kritikovala njihov karakter. Rekla je da zna da ona sama nije zlato, ali da sebe ne laže da je pravednik, i da sve ono što radi, radi iskreno i otvoreno, te da zato njih uopšte ne može da razume.
Odgovorio sam joj da ona nije u stanju da razume karakter licemera zato što ona gotovo uopšte nema svoju savest, dok je oni imaju. Pitala me je zatim: **Kako oni imaju savest a ja ne? Zašto oni sebe lažu ako imaju savest? Zašto su onda licemeri?**

MANE KAO VRLINE
ODGOVORIH joj: **Pa upravo zato što imaju savest, zato sebe lažu, jer ih savest osuđuje kada u sebi prepoznaju karakterne slabosti. Oni ne mogu da sebe trpe sa svojim slabostima... Ti nemaš izraženu savest, pa veoma hrabro i drsko činiš ono što sama znaš da nije dobro. A da imaš savest, bar bi bila licemer, ako ništa bolje!**
Kao što dinarac nije us atnju da razume jednog alpida, tako i alpid nije u stanju da razume jednog dinarca, kako on može tako otvoreno i bez ikakve savesti da čini ono što ne valja, i još da se time ponosi?! Sa pravom pripadncii alpskog tia prepoznaju u Srbima dinarskog porekla paganski karakter, koji ne samo da ne pokazuje nikakvo osećanje krivice za svoje karakterne mane, već ih čak proglašava vrlinama. Ali, sa istim pravom dinarski tip prepoznaje u Hrvatima alpskog tipa izraženo licemerstvo i formalizam. Obe populacije su u svojim međusobnim kritikama u pravu. Alpid je veoam savestan, i stalno se kaje za svoje slabosti, dok se dinarac zbog svoje gordosti nikada nizašta ne kaje. U pojeidnim područjima Crne Gore i Hercegovine gotovo je nemoguće čuti reč **Izvini!** ili **Oprosti**!
Gordo dinarsko srce nje spremno da se ponizi svešću o poterbi za ikakvom promenom sopstvenog karaktera. Zato dinarski tip iam veliih problema sa svojim karakterom. Kako je svoje prirodne motive i impulsde proglasio ispravnim samim tim što su iskreni i što su njegovi, dinarac se odrekao svoje slobodne volje. Dinarac pokazuje potpunu nezrelost kada treba da razumno reaguje svojom voljom, jer je naučio da slepo i neprikosnoveno sluša porive svoga velikog Ja. To se posebno vidi kada se dinarac nađe u neprijatnim stresnim uslovima, kada reaguje nezrelo i nepromišljeno.
Ali i onda kada je objekat prave ljubavi, dinarac ni tada ne reaguje ništa zrelije. Zbog svoje gordoti, on nije u stanju ni da primi ni da pokaže pravu ljubav, jer primanje i pokazivanje prave ljubavi gordo srce shvata kao atak na svoje Ja i kao poniženje. Svaki oklon koji je dinarac primio on ima potrebu da uzvratzi i da ga na takav način obezvredi kao delo nesebične ljubavi. Ukoliko nije u stanju da poklon uzvrati poklonom, on će imati potrebu da čak obezvredi pobude darodavca, da bi na taj nain izbegao svoje poniženje pred svojim gordim i velikim Ja.

ČUDNO NEKO TEPANJE
U MEĐUSOBNIM odnosima dinarci često imaju potrebu da jedan drugoga u susretu snažno tresnu pesnicom u rame, da bi i na taj način uklonili povode za nežnost pravog prijateljstva i sačuvali svoju gordost bez poniženja. Iz iste gordosti nisu u stanju da se čak ni pred malim detetom ponize izražavajući mu pravu ljubav, pa umesto da koriste deminutive (koji izražavaju tepanje), oni se i najvoljenijem detetu obraćaju sa argumentativima, na primer, sa **baraba, konjina, magarac, derište**, itd. Za razliku od alpskog tipa koji dobra dela čini iz krivice, dinarac čini dobra dela da bi zadovoljio sujetu svog velikog Ja. Zapravo, dinarac činidobro delo zato što vidi vrednst u samom dobrom delu, a ne zato što iskreno i stvarno voli drugog čoveka.
Zbog velikog i gordog JA, dinarci su jako osetljivi i ranjivi, i upravo zato nesosobni da podnesu i najsitnije nepravde. NJihova uvredljivost otkriva da dobra dela ne čine zbog drugih ljudi, već zbog svoga Ja. Drugi ljudi su samo sredstvo da se zadovolji sopstvena sujeta, pa ako ugrožavaju njegovo JA, dinarac se neće ustezati da pokaže najveću moguću brutalnost u ophođenju sa drugima.
Čovek koji zaista ima pravog poštovanja prema sebi i drugima, a ne gordost i ponositost, na nepravdu reaguje krotošću i poniznošću, dok naduta osoba reaguje buntovnošću i uvređenošću. Ponizna osoba u poniženju zadržava svoje dostojanstvo, dok gorda osoba u oniženju deluje jadno i poniženo.
Poniženja koja nas snalaze kroz istoriju mogu da nam pomognu da se zaista ponizimo u svom srcu i da tako pobedimo svoje JA. Međutim, između poniznosti i poniženja mi radije biramo da budemo poniženi nego da se samo ponizimo. Pokušavajui da po svaku cenu odbranimo svoje veliko JA, mi upravo žrtvujemo svoju ličnost.
Za razliku od dinarca kod koga su preispitivanje sopstvenog karaktera i pokajanje gotovo nepoznata kategorija, alpid se stalno kaje, ali i stalno greši, zato što zbog piovršne upotrebe razuma ne ume da se pokaje za izvor grešenja - za samu grešnu pobudu. Izvor površnosti je u samim motivima pokajanja - krivici i strahu. Zato će on lako da se pokaje što je rekao ružnu reč, ali ne što ju je i pomislio. Lako će se pokajati što je dozvolio da se otkriej karakter njegovog srca, ali ne i što je takav u svom srcu. On će se kajati za simptome svoga stanja u ponašanju, ali ne i za samo svoje stanje. Kako će greh i dalje ostati u njegovom srcu, ostaće i njegova krivica.

DEMINUTIV ALPIDA
KAO što se uspon Hitlerovog kulta kod Bavarac može objasniti karakterom Bavaraca koji su tipični predstavncii alpskog rasnog tip, tako se i Staljinov totalitarizam može objasniti velikim procentom istočno-baltičkih starosedelaca bivšeg SSSR-a. Obe populacijeugrofinskog porekla su veoma sklone autoritarnom tipu ličnosti, a kako su i nacizam i komunizam obećavali uklanjanje socijalnih razlika, to je pogodovalo sebičnom karakteru ugrofinske populacije.
Za razliku od sujetne osboe koju prati sklonost ka uvredljivosti i mržnji, osobe koje su sebične prati osetljivost koja rezultuje strahom i paranoidnošću.
Za razliku od dinaraca koji su zbog svoje gordosti skloni da u govoru upotrebljavaju augmentative, alpidi su zbog svog straha skloni da koriste deminutive. Mirčeta kod dinaraca, Mirkec je u Hrvatskom Zagorju. Dok dinarci nisu u stanju da tepaju ni malom detetu, alpidi zbog svoje staršljivosti često tepaju i odraslim osobama.
(Nastavlja se)