Dinarac neobuzdane naravi

Piše: Miloš Bogdanović

U PARANOIDNOJ atmosferi Staljinove diktature nevin čovek je lako bivao proglašen disidentom i zatim prognan u Sibir. Po običaju, njegova žena bi ostala na poslu bez većih problema sa vlastima. NJene kolege na poslu, prijatelji, rođaci i komšije znaju da je njen suprug nevin, i kako su veoma savesni, imaju potrebu da ustanu u odbranu nevino osuđenog. Ali, zbog svoje plašljivosti nemaju snage da se suprotstave nepravdi. Zbog kukavičluka dolaze u težak sukob sa svojom savešću. I na kraju, da bi rešili sukob, pokušavaju da sebe uvere da nevin, ipak, nije nevin, da vlast, ipak, zna šta radi, da oni nisu pozvani da ispituju slučaj, itd. Ali, njihovo zavaravanje nečiste savesti se na tome ne zaustavlja.
Ako je njihov poznanik i rođak zaista kriv, onda treba da snosi sankcije. Da bi ugušili osvedočenje koje ih opominje da greše, oni počinju patološki da mrze onoga koga su do skora smatali nevinim. Kako nemaju razumnih argumenata, mržnja im preostaje kao jedini argumenat protiv nevino osuđenog. Žena disidenta uskoro biva šikanirana na poslu, doživljava prezir od svojih prijatelja i rođaka, i prolazi gore od svojih bivših prijatelja i kolega, nego od Staljinove strahovlade.
Pomenuti primer može da se desi i u našem preduzeću, na fakultetu, u raznim životnim situacijama, ne samo u iskušenjima rata, ili snažnih totalitarnih režima. LJudi koji nisu skloni mržnji, koji su po prirodi mirni i plašljivi, mogu da postanu ispunjeni patološkom mržnjom, samo da bi ugušili glas savesti koji ih opominje da su prema nekom pogrešili, jer su iz kukavičluka odlučili da žrtvuju načela poštenja i pravde.

ZAKLETI OPONENT
IAKO njihova revnost ima obličje revnovanja za pravdu, ona je prožeta licemerstvom. Skloni su da sve snage svoga bića angažuju u borbi protiv nepravde, ali samo ako je ona učinjena od osobe koja nema nikakvu moć i uticaj u društvu. Prema mnogo većim nepravdama, oni će biti potpuno ravnodušni, ukoliko se te nepravde dešavaju u strukturama moći koje su iznad njih. Dinarac je, što se tiče navedenih iskušenja, potpuno suprotnog karaktera.
Jovan Cvijić piše o dinarcima sledeće:
**LJudi dinarskog tipa su često neobuzdane prirode i ne mogu lako da podnesu, čak, i sitne nepravde... Česti su slučajevi da se dinarski ljudi odluče na krajnja rešenja, bez obzira na interes, na korist i na **praktičnost**, svesni da im je život u opasnosti ili da će im ostati crn i upropašćen.
Za razliku od alpskog tipa koji ne može bez autoriteta, dinarski tip ne podnosi autoritet. Dinarac je večiti opozicionar, koji se protiv nepravde često bori toliko destruktivnim motivima, da ukoliko zauzme mesto prethodne nepravedne vlasti, on postaje još iskvareniji i od nje totalitarniji.
Razlike u karakteru koje postoje između dinarskog i alpskog tipa, proizvode razlike i između tipičnog srpskog i tipičnog hrvatskog nacionalizma. Dinarci su skloni gordosti i sujeti, dok su alpidi skloni sebičnosti, pa je zato srpski nacionalizam sujeta koja je projektovana na opšti plan, dok je hrvatski nacionalizam sebičnost projektovana na opšti plan.
Zbog sebičnosti, hrvatski nacionalizam uvek naglašava teritorijalnu i materijalnu ugroženost, dok zbog sujete srpski nacionalizam naglašava ugrožena nacionalna prava i nacionalne vrednosti.
Osoba, kojoj je ugrožena sujeta, reaguje mržnjom, dok osoba koja je ugrožena u sebičnosti, reaguje strahom, pa zato srpski nacionalizam više prožima mržnja, a hrvatski nacionalizam više prožima paranoidan strah.
Antropolog Vladimir Dvorniković je opisao paranoidnost alpskog tipa primerom anegdote o dva Zagorca koja su išla putem i naišla na puža. Na to je jedan do njih rekao drugome: **Vidi! Nekam je krenuo!** A ovaj mu je odgovorio: **To i ja razmel! Ali, ko li ga je k nama poslal i kakve li su mu namere?**

BUNTOVNI DINARAC
ZBOG plašljivosti hrvatski nacionalizam najviše izražava šovinizam onda kada je njihov neprijatelj najviše ponižen. Kada je pala Krajina, Hrvatska je doživela euforiju nacionalizma. Zbog dinarske buntovnosti srpski nacionalizam je najveći šovinizam izražavao onda kada su sami Srbi bili najviše poniženi, na primer za vreme NATO bombardovanja.
Zbog kukavičluka alpskog rasnog tipa, hrvatski nacionalizam izražava najveću netrpeljivost prema manjinskim grupama, na primer, prema Romima i Jevrejima, a zbog dinarske buntovnosti srpski nacionalizam prema onima koji su po svojoj moći iznad njih, na primer, prema NATO-u, i sl. Dešavalo se da crnogorski dinarci ratuju sa Turcima, pa kada Turcima u toku bitke nestane džebane, sami Crnogorci im je daju da bi nastavili bitku do kraja, jer im je ispod časti bilo da pobede Turke samo zato što je ovima nestalo municije.
Dinarci su skloni da svog nerpijatelja mrze iz **sirove** mržnje, dok alpidi mrze neprijatelja patološki, iz straha i opisanih mehanizama sopstvene nečiste savesti.
Mnogi veruju da se razlika između tipičnog srpskog i tipičnog hrvatskog karaktera može objasniti različitim kulturnim uticajima, a ne nekakvom genetskom razlikom njihovog stanovništva.
Često se navodi uticaj različitih religija i njime objašnjava razlika u karakteru populacija. Međutim, same religije trpe lokalne transformacije u svojoj interpretaciji u zavisnosti od karaktera populacija koja ih usvaja.
Jednom crnogorskom dinarcu teško pada moralisanje. On nema izraženu savest i svest o sopstvenoj odgovornosti, pa je njegova interpretacija pravoslavlja vrlo liberalna, i sasvim drugačija od interpretacije katolicizma kakvu, na primer, srećemo kod alpskog tipa u Zagorju.
Crnogorski dinarac potpuno ravnodušno sluša ukore upućene sopstvenoj savesti. Iako dobro zna da je, na primer, upotreba duvana štetna i za njega i za njegove ukućane, njegova savest je što se toga tiče potpuno mrtva. Na jednostavan nalog na dobrotu: **LJubi bližnjega svog**!, on reaguje potpuno ravnodušno. Ali, ako se razumnom nalogu na dobrotu **LJubi bližnjega svog!** doda iracionalni dodatak koji laska njegovoj gordosti **Znaš li ti ko su tvoji preci? Kako te nije sramota da se tako ponašaš?** u tom slučaju će dinarac biti motivisan da prihvati nalog. Dakle, ako se religija interpretira tako da pobuđuje njegovu sujetu, on će biti pokrenut na religioznost. Otići će koji put godišnje u crkvu, slaviće svoju slavu, i činiće sve ono što može da zadovolji njegovo sujetno Ja. Međutim, zahtevi Božjeg zakona koji zahtevaju reformu srca i karaktera, biće mu potpuno strani.

DISLOKACIJA KRIVICE
KADA bi se nalog koji pobuđuje sujetu uputio jednom prosečnom alpidu, ne bi naišao ni na kakav odjek u njegovom srcu, jer on nije opterećen ličnom sujetom. Ali, ako se alpidu morališe, i razumnom nalogu na dobrotu dodaje iracionalni dodatak koji pobuđuje krivicu i strah, na primer, **Da li si svestan svoje odgovornosti?** tada će on lako da se pokrene na religioznu revnost. Doći će i do manifestacije psihološkog mehanizma premeštanja krivice, pa će on, čak, sam da se optereti raznim nepotrebnim dužnostima i pravilima samo da bi njihovim ispunjenjem umirivao svoju savest. Otuda je alpid sklon religioznom i svakom drugom formalizmu, a dinarac paganskom liberalizmu. Zapazimo da socijalni faktori nisu u stanju da kod ljudi pokrenu one slabosti karaktera koje ljudi nemaju, pa prema tome, ne mogu na isti način da deluju isti socijalni faktori kod ljudi različitog genetskog porekla.
Ipak, socijalni faktori imaju svoje mesto. Zapazimo šta će se desiti ako dinarac i alpid žive u istim socijalnim uslovima. Pretpostavimo da su u istoj porodici dva deteta različitog genetskog porekla vaspitana na isti način.
Ako su i dinarac i alpid bili pod plemenitim uticajem, oni će oboje da steknu ljubazan način ophođenja. Ali, zbog različitih prirodnih sklonosti, dinarac će biti ljubazan iz sujete, a alpid iz krivice. Dakle, spoljni faktori deluju samo spolja.
Jedino u nekom stresu, otkriće se da nijednog od njih ne pokreće prava dobrota. Dinarac će pokazati sklonost da žrtvuje načela pravde da bi zadovoljio svoju sujetu, naprimer, zadržao odobravanje bližnjih (**rođačke veze**), a alpid će biti sklon da žrtvuje načela pravde iz straha od autoriteta koji ga prisiljava da čini nepravdu.
Spoljni faktori imaju svoju ulogu, ali je, ipak, promena suštinskih motiva - nadležnost lične čovekove odgovornosti, njegove zrele reakcije na stres života.
Od puberteta svaki čovek postaje odgovoran za svoje postupke, i on može, ako to hoće, da postupa razumno i odgovorno, te da svoju volju u svojim životnim iskušenjima pokorava uzvišenim motivima.

KAKO POBEDITI SEBE
SVAKA populacija na zemlji ima iskušenja koja joj pomažu da postane svesna svojih karakternih slabosti i da ih pobedi. Dinarac ima iskušenja sa autoritetima koji mu čine nepravdu, a alpski tip sa autoritetima koji ga teraju da čini nepravdu. Dinarcu je nepravdom ugroženo sujetno Ja, a alpid je ugrožen u socijalnoj i materijalnoj sigurnosti ukoliko postupa po pravdi. Teško dinarac može da postane svestan svoga velikog Ja, i još teže da ga pobedi, ukoliko nema iskušenja sa vlastima (bio stranim, bilo domaćim), koja mu čine nepravdu. Teško alpid može da postane svestan svoga kukavičluka i još teže da ga pobedi, sem kroz konkretna iskušenja u kojima se susreće sa svojom sklonošću da žrtvuje načela pravde, da bi zadržao odobravanjesvojih autoriteta. Ako zrelo reaguju u svojim iskušenjima i svoju volju odupru svojim slabostima, dinarac će da stekne neophodno potrebnu krotkost, a alpid neophodno potrebnu hrabrost i nesebičnost.
(Nastavlja se)