Moćnici štite - sebe!

SVE do početka poslednje decenije prošlog veka, odnosno do ustoličenja režima Slobodana Miloševića u poslednjoj Jugoslaviji, posebno u Srbiji, postojala je uslovna sloboda štampe. Istina, tek izvan pet tabua u koje ni u kojoj varijanti nije smelo da se dira. Ličnost predsednika Saveza komunista Jugoslavije i šefa države Josipa Broza Tita /1/, rukovodeća uloga Partije i autoritet njenih organa /2/, radničko, a potom društveno samoupravljanje /3/, politika nesvrstanosti /4/ i sistem bezbednosti - Armija, tajna policija, ili državna bezbednost, i policija kao takva /5/ bili su neprikosnoveni, u svakom pogledu.
U njih nije smelo da se dira, niti se na njih moglo ukazivati prstom - ma šta da se događalo i ma kakav da je bio raskorak između proklamovane politike i njihovih **dela**. O njima nije moglo da se raspravlja ni teorijski, a kamoli u štampi.
Na jednoj strani, partijske vođe zadužene za štampu, proklamovale su da se **za svaku slobodu, pa i slobodu informisanja, treba boriti svuda, neprekidno, odgovorno, celovito**, kao što je tvrdio Todo Kurtović u jednom intervjuu tadašnjem zagrebačkom **Startu**. Čak je proklamovano da je **neophodno više negovati stvaralačku kritiku**.
Na drugoj, međutim, novinari su, baš u vreme kad se od njih zahtevalo da **mnogo više analitičkije, kreativnije i stvaralačkije pišu**, bez promašaja - dobijali po prstima.
Svakog puta, kad bi novine, makar i samo po ivici dirnule u neprikosnovene autoritete, plaćale su ceh. Nekad veći, nekad manji. Istine radi, treba reći da se događalo, mada vrlo retko, da su i novinari koji su se ogrešili o nepisana pravila važeće dogme ostajali bez packi.

BAHATA VLAST
NAJČEŠĆE žrtve pritisaka i progona bili su dopisnici, koji su **udarali** na lokalne moćnike i negativne pojave - kako se u svoje vreme govorilo - u svojoj sredini, ali je bilo slučajeva da su se, ne samo pojedini novinari i urednici u redakciji, već i **Novosti**, kao list, pogotovo kad su dostigle visok tiraž i u javnosti stekle veliki ugled, našli na nišanu.
Vlast je, ne samo komunistička, uvek težila da ima kontrolu nad štampom, mada se može pretpostaviti da je malo koji naš moćnik znao za čuvenu Napoleonovu izreku: **Više volim da ratujem protiv sto hiljada neprijateljskih vojnika nego protiv jednog neprijateljskog lista.**
**Novosti** su tokom decenija izlaženja otkrile na stotine afera i slučajeva. Novinari su ponekad ispoljavali veliku hrabrost i izlagali se ne malom riziku, jer su se mali i veliki moćnici smatrali nedodirljivima i nastojali da svoje grehe, zloupotrebe i privilegije sakriju od očiju javnosti. Redakcija se, pri tome, uvek držala nepisanog pravila koje je Slobodan Glumac - kad bi se o tome povela reč - ovako formulisao: **NJihovo je da pritiskaju, a naše da to potiskujemo!**
To, međutim, nije bilo nimalo lako. Jer, svi delovi moćne mašinerije sistema javnog informisanja, mediji svih profila, odnosno njihov uticaj na javno mišljenje, morali su prvenstveno da igraju samo jednu ulogu - da reprodukuju smernice formulisane u partijskoj piramidi, koja je bila tako postavljena da je u svakoj oblasti društvenog života bila stožer oko kojeg se sve vrti.
Mnoge su rubrike postale izvor nevolja, jer bi se uvek našao neki moćnik kome nešto što se objavljuje **baš u ovom trenutku** ne bi bilo po volji. Osetio je to, u jednom takvom trenutku, i prvi glavni urednik Slobodan Glumac, ali je uzrok njegove tihe smene bio protest iz inostranstva, ne neka domaća veličina.

SCENE IZ KREMLJA
DO godine 1956, feljton nije bio ustaljena rubrika u listu, a tada je uveden, jer se samo u toj formi moglo kazati nešto više na određene teme. Tako je krajem marta 1957. bilo odlučeno da **Novosti** objave izvode iz memoara britanskog generala Alena Bruka, načelnika Imperijalnog generalštaba tokom Drugog svetskog rata.
Feljton je krenuo prvog aprila, a **doživeo** je samo 16 nastavaka, da bi bio prekinut - na intervenciju **odozgo**. Prevodilac nije unapred predao kompletan tekst feljtona, već je svaki nastavak donosio dan unapred. Tako se dogodilo da Glumac nije video **sporni**, sudbonosni nastavak, jer je dan-dva pre toga, sa glavnim urednicima dnevnih listova, otputovao na Brione, gde je Tito sazvao plenum SSRNJ, saveznog Socijalističkog saveza. Bilo mu je zgodnije da mu svi dođu na noge, umesto da on doputuje u Beograd.
U 13. nastavku feljtona **Novosti**, general Bruk je opisao veliki prijem u Kremlju, u noći 14. avgusta 1942, koji je Staljin priredio u čast britanske delegacije koju je predvodio Čerčil. Bruk navodi da je pred sobom imao bokal s vodom i kad god je mogao, neprimećeno je u svoju čašu sipao vodu i tako, u poređenju sa ostalima, bar prepolovio količinu popijene votke. Ali je njegovom lukavstvu došao kraj kad je maršal Kliment Vorošilov, koji je sedeo preko puta njega, naručio umesto **bele votke** - **percovku**.
Prema Brukovom opisu, Vorošilov je napunio njegovu i svoju čašu. Prvi gutljaj mu je toliko opalio grlo da više nije mogao da guta.
**Vorošilov je nastavio da pije tu ljutu votku i da se kuca sa svima okolo, dok nisu počele da mu izbijaju krupne graške znoja po čelu... Postao je turoban i ćutljiv, ukočena pogleda, i izgledalo je da će svakog momenta da se sruši pod sto.

**GREŠKA REDAKTORA**
PRED kraj banketa, Staljin je ustao i, počev od Molotova, krenuo da se sa svima redom kuca i drži zdravice. Došao je i do Vorošilova koji je do tada već mnogo popio i bio na ivici potpunog pijanstva. Staljin je hteo da se kucne s Vorošilovim, ali tako da Vorošilov prvi kucne njegovu čašu, jer je verovao da je ovaj toliko napit da pred sobom vidi mnogo čaša i da će pravu promašiti. Međutim, Vorošilov je uspeo da ustane i stane mirno pred Staljinom, ruka mu se umirila i hrabro krenula ka Staljinovoj čaši, koju je, srećom, pogodila. Posle toga je Staljin ponovo napunio svoju čašu i sam se kucnuo s Vorošilovim. To se ponovilo nekoliko puta, sve dok se Vorošilov nije sručio u stolicu.**
Tako glasi inkriminisani pasus feljtona koji je izazvao protest Kremlja. Iz ugla Moskve, to je bio **antisovjetski akt**, jer je samo dan uoči objavljivanja tog nastavka, koji je, inače, najvećim delom bio posvećen pregovorima o otvaranju drugog fronta i savezničkoj pomoći sovjetskoj armiji, lider SSSR-a Nikita Hruščov izjavio da bi **on i njegove kolege iz Prezidijuma CK KPSS hteli da se odnosi sa Jugoslavijom poboljšaju i po državnoj i po partijskoj liniji** (što su **Novosti** objavile na prvoj strani).
Feljton je morao da se završi na brzinu i u nedeljnom broju 20-21. aprila objavljen je poslednji, krnji nastavak, sa beleškom **Dodatak uz memoare**, iz koje se vidi šta je dovelo do njegovog iznenadnog kraja:
**Naša redakcija ovim zaključuje objavljivanje izvoda iz memoara Alena Bruka. U izlaganju pojedinih detalja iz susreta najviših predstavnika savezničkih zemalja za vreme Drugog svetskog rata, Bruk je, u težnji da postigne senzacionalističke efekte, izneo i neke netačne detalje i, u najmanju ruku, subjektivne i pretenciozne ocene pojedinih ličnosti... Tako, na primer, Bruk je potpuno senzacionalistički prikazao večeru u Kremlju prilikom posete premijera Čerčila, sa pretenzijom da u nepovoljnom svetlu prikaže neke sovjetske rukovodioce, pogotovo maršala Klimenta Vorošilova.**
**Novosti** se u toj belešci **ograđuju od ovih ocena** i **izražavaju žaljenje što su, greškom redaktora, objavljeni izvesni delovi uvredljivi za pojedine zaslužne ličnosti iz perioda Drugog svetskog rata**. Ali, to ništa nije vredelo.
Tri nedelje kasnije, Glumac više nije potpisivao **Novosti**, ali će se na mesto glavnog urednika vratiti 1963. godine, po okončanju mandata stalnog dopisnika **Borbe** iz Pariza.

BRŽE OD SVIH
PROLEĆE 1999. NATO bombarduje Novi Sad. Padaju mostovi, plamti Rafinerija, od zgrade Televizije samo gomila gvožda i betona.
Izveštavam, gotovo iz časa u čas, ne samo za **Novosti**, već i za, tih dana i meseci, veoma prestižni i slušani Radio **Novosti**. Tek što je zakoračio 26. april kad su gradom ponovo odjeknule eksplozije. Radio-amateri mi javljaju da je u 1.20 srušen Žeželjev most. Grozničavo okrećem telefonski broj Radija **Novosti** i odmah šaljem fono-izveštaj. U 1.55 uključujem BK televiziju. Vesti počinju mojim izveštajem. Na titlu piše: **Novi Sad. Izveštava Miroslav Stefanović, dopisnik *Novosti***.
Mnogo kasnije, kad smo se bombardovanja prisećali sa gorčinom, tadašnji glavni i odgovorni urednik Radija Novi Sad Dušanka Radmanović, koja je izveštavala za Radio Beograd, iskreno mi je priznala:
**Bila sam šokirana kad sam na BK videla tvoj izveštaj . Nisam ni sanjala da me može preteći kolega iz novina...** Stara škola **Novosti** i uvek prisutno pravilo: biti brži od ostalih. I, pre svega, biti tačan u informacijama. Nema većeg zadovoljstva nego kad ti takođe iskusan kolega čvrsto stisne ruku i kaže: **Svaka čast, bio si brži od svih ostalih...**

(NASTAVLJA SE)