Zabrana zbog **šare**

NE samo autorski tekstovi novinara, izveštaji i komentari, nego su i drugi novinski izrazi, čak obične, dnevne vesti, a posebno karikature kao specifičan komentar pojava u društvu, izazivale nezadovoljstvo u vrhovima vlasti, sa posledicama po vinovnike, naravno. Prva drama koju je izazvala jedna karikatura izbila je u jeku narastanja tzv. maspoka - bujanja nacionalizma u Hrvatskoj.
Ta nova afera je izbila ubrzo posle pokretanja latiničnog izdanja **Novosti**, što je usledilo na inicijativu mnogih čitalaca, ali, da budemo iskreni, pre svega zbog osvajanja tržišta i povećanja tiraža. Novo izdanje je štampano u Zagrebu, a od beogradskog izdanja se razlikovalo samo po tome što je imalo četiri svoje strane, na kojima su umesto beogradskih plasirane gradske, zagrebačke, i vesti iz Hrvatske i Slovenije. Svi ostali tekstovi bili su isti. Pa i karikature.
Naš karikaturista Ranko Guzina objavio je karikaturu koja tematski nije bila direktno vezana za hrvatsku situaciju. Na karikaturi su dva čoveka, u kafani za stolom. Sto zastrt kockastim čaršavom, kakvi su bili uobičajeni u svim kafanama širom zemlje. Upravo je ta **šara** bila uzrok nevolja koje su usledile.

ZABRANJENE **NOVOSTI**
Hrvatsko rukovodstvo, na čijem je čelu bila Savka Dabčević-Kučar, videlo je u kafanskom čaršavu - šahovnicu, poznati ustaški simbol, odnosno - aluziju na delovanje maspoka. Da karikatura kritikuje tolerantan odnos prema otvorenom delovanju nacionalista. Na toj osnovi je sročena i optužba: **Novosti** izjednačavaju današnju Hrvatsku sa Pavelićevom NDH.
Javni tužilac u Zagrebu tog dana je zabranio prodaju **Večernjih novosti** na teritoriji Hrvatske. Bila je to prva zabrana jednog dnevnog lista u Jugoslaviji.
Istina o Kosovu, o zbivanjima kojima se manifestovalo narastanje nacionalističkih strujanja i separatističkih težnji albanskog stanovništva, otvorenom i prikrivenom delovanju ekstremista, pritiscima na Srbe i uzrocima njihovog iseljavanja, dugo, dugo nije mogla da prodre u medije. Čak i bezazleni pokušaji, da se saopšti o pojedinačnim incidentima, mogli su da koštaju novinare, a nekad i jesu koštali, posla i slobode. Svaki takav pokušaj da se javnost upozna sa stvarnim stanjem na Kosovu i Metohiji, zvaničnici u Prištini su tumačili kao **lažno prikazivanje situacije**, kao **podrivanje bratstva i jedinstva**, a rukovodstva Srbije i Jugoslavije uveravali da je atmosfera u Pokrajini gotovo idilična, samo je novinari **truju svojim izmišljotinama**.
Slučaj novinara **Večernjih novosti** Zlatka Stevića i **Politike** Nijaza Selmanovića, iz 1971, koje je tadašnji kosovski partijski šef Mahmut Bakali pokušao da sudski diskredituje zbog navodnog **širenja lažnih vesti**, to rečito ilustruje.
Sedmog decembra 1971. **Novosti** i **Politika** su objavile vest o **incidentu na Pravnom fakultetu u Prištini** u kojoj novinari saopštavaju da se **grupa studenata albanske i srpske nacionalnosti potukla... u trenutku kad su studenti koji slušaju nastavu na srpskohrvatskom jeziku čitali zaključke sa poslednjeg studentskog zbora**. Još je navedeno da je fakultet, **odmah posle incidenta, posetio predsednik Izvršnog veća Kosova Ilija Vakić** i da će **o ovom incidentu biti izdato zvanično saopštenje**.

SUĐENJE U PRIŠTINI
KAO predsednik Pokrajinskog komiteta SK Kosova, Bakali je, međutim, u informaciji partijskom rukovodstvu u Beogradu javio da su **novinari dezinformisali javnost**, jer nije bilo nikakve **tuče**, već je to bilo **samo provociranje između dve ekstremne grupe studenata**.
Na toj osnovi, tužilac Suad Crnovršanin optužio je Stevića i Selmanovića za **krivično delo širenja lažnih vesti u nameri da izazovu neraspoloženje i uznemirenje građana**. Suđenje u Okružnom sudu u Prištini završeno je oslobađajućom presudom, jer je veće sudije Slobodana Živkovića i porotnika Šabana Šalje i Marka Cvetkovića dvojicu novinara **oslobodilo od optužbe**. Na osnovu izjava svedoka, zvaničnog saopštenja o incidentu i izjava profesora fakulteta i lekara koji su pregledali povređene studente, zaključeno je da **u njihovim radnjama nema elemenata koji karakterišu objektivnu i subjektivnu stranu ovog krivičnog dela**.
Tužilac se, međutim, žalio na presudu, ali Vrhovni sud Kosova dugo nije ništa odlučivao sve dok nije prošao rok. Kad je ukinuo presudu i naložio obnovu postupka, na ponovnom suđenju, 24. marta 1977, optužba je odbačena, zbog **zastarelosti**. Očevidno, trebalo je da vreme prođe i da **stvar legne**.
Jedan od najkarakterističnijih primera kako su moćnici reagovali na karikaturu koja ih pogađa u živac, svakako je afera nastala posle objavljivanja prve političke karikature u našem listu, u kojoj je glavni junak bio jedan od najviših partijskih funkcionera početkom sedamdesetih, šef partije u Sloveniji France Popit.
To je bilo vreme ozbiljnih previranja u celoj zemlji, koja nisu mimoišla ni Sloveniju, koju je pogodila prvo **cestna afera**, a zatim masovno smenjivanje direktora vodećih firmi.
Naš karikaturista Predrag Koraksić je na tu temu predstavio Popita kao ljubitelja viskija. Na njegovom crtežu, pod naslovom **France popi(t)**, Popit sedi za stolom, pije viski, a kocke leda u čaši su glave smenjenih direktora. Karikatura je objavljena u **Nedeljnim novostima**, koje su početkom sedamdesetih bile posebno izdanje. Osetljiv, kao i svi šefovi tog nivoa, Popit je oštro reagovao, ali ne direktno, već, što je interesantno, preko CK SK Srbije. Proradila je partijska mašinerija i usledili su sastanci da se **krivcima**, ali i svima drugima, stavi do znanja šta je dozvoljeno, a šta nije. Na partijskom sastanku redakcije, po nalogu **odozgo**, raspravljalo se satima. I, na kraju, dogodilo se ono što je moralo i što se znalo da sledi bez ikakvog sastanka i bez ikakve rasprave: Urednik **Nedeljnih novosti** Branko Stošić je bio **kriv** što je **pustio** karikaturu i kažnjen je tada prilično strogo, opomenom pred isključenje iz partije, a Koraksić - kritikom. On se posle tog događaja sam, jednostrano, odrekao članstva u SK.

NEKO LAŽE
POD ovim naslovom, **Novosti** su tokom cele sedmice, krajem sedamdesetih, objavljivale vesti i informacije o potkopavanju koloseka i uništavanju signalno-sigurnosnih uređaja, pucanju na vozno osoblje i na pružne radnike. Prve na nišanu su bile mašinovođe. Bilo je i drugih **vanrednih događaja**, kako to kažu železničari, o kojima su oni izveštavali našeg prištinskog dopisnika Obrada Ignjatovića. Takve vesti su nailazile na odjek, jer se obelodanjivalo da situacija na Kosmetu nije mirna. Tiraž je rastao, kao i pritisci na dopisnika. I on je mogao postati meta, da se nije umešao Veli Deva, tada partijski lider u Pokrajini. Prema njegovoj kasnijoj priči, pozvao je šefa policije DŽevdeta Hamzu i pitao ga da li čita **Novosti**. Hamza je da **Novosti** i njihov dopisnik - laže.
Veli Deva je, međutim, dobro znao Ignjatovića i zatražio da ministar utvrdi pravo stanje: **Onaj ko nije u pravu, moraće da ide - ili ti, DŽevdete, sa funkcije, ili novinar iz Prištine.**
Kosovo je, deset godina pre ovih diverzija, doživelo prve žestoke masovne iredentističke demonstracije u vreme kada je u Jajcu proslavljana 25. godišnjica Drugog zasedanja Avnoja i Veli Deva, očigledno, nije želeo da se ponovi nešto slično.
Posle serije napisa u **Novostima**, održano je partijsko-policijsko **savetovanje** o bezbednosti u Pokrajini, pa je dopisnik oslobođen sumnji, ali ministar policije nije morao da **ide sa funkcije**.
Priča je imala i drugi epilog: tadašnji generalni direktor **Železnica** Vladeta Ćosić hteo je da lično upozna **hrabrog novinara** sa Kosova, čiji su izveštaji u **Novostima** doprineli poboljšanju bezbednosti na prugama u Pokrajini, mnogo više nego intervencije njegove direkcije, i pozvao ga u Beograd. U znak priznanja - kako je sam Ćosić rekao - **odlikovao** ga je režijskom kartom, za besplatan prevoz železnicom.

PRISLUŠKIVANJE
ORSON Vels je sa Žanom Moro snimao na Hvaru film **Mrtvi ugao**, koji nikada nije završen, i bežao od novinara kao od kuge. Novinar i fotoreporter **Večernjih novosti** ga, ipak, **stignu**, preko njegove dugogodišnje pratilje Olge - Oje Palinkaš, naprave ekskluzivni razgovor sa dvoje poznatih umetnika, i još budu primljeni na brodić na kome se snimalo. Reportaža se zvala **Slušaj, Žana, ta (hvarska) zvona**. Palo je i **prisluškivanje** Žane Moro dok je zavodila na terasi hotela jednog zagrebačkog snimatelja. Sitna, kratke kose, relativno neugledna, ali imala je **nešto**! Tri sata smo **visili** na balkanu iznad stola Moroove, prisluškujući je. Sve za dobru reportažu!


(NASTAVLJA SE)