Cena kraćenja Broza

IAKO se praksa skraćivanja važnih govora, uključujući Titove, već uveliko odomaćila bar što se “Novosti” tiče, dogodilo se da se jednom i za to morao da plati visok ceh.
Osmog maja 1972. štampi je prosleđen Titov govor koji je on održao na zatvorenoj sednici Izvršnog komiteta CK SK Hrvatske, četvrtog jula 1971. godine, u vili “Vajs”, u Zagrebu. Taj govor je, sve do tog osmog maja 1972. bio tajna, za sve izuzev najužeg kruga partijskih vođa. Tog dana, novine su objavile govor jugoslovenskog predsednika u Užicu, koje je posetio prethodnog dana, u okviru turneje po Zapadnoj Srbiji.
U gradu koji je nosio njegovo ime, Tito je govorio o potrebi velike mobilizacije u proizvodnji, savladavanju teškoća u privredi i društvu, o bratstvu i jedinstvu, tako reći o svemu što je u tadašnjoj državi bilo uvek aktuelno, samo ne o velikoj čistki srpskog rukovodstva koja će uslediti za koji mesec. Drugi govor, star deset meseci, trebalo je da emituje Tanjug, pošto su zagrebački dopisnici već poslali šire izvode iz “Izveštaja Komisije CK SKH o prodoru nacionalizma i frakcionaškoj delatnosti” tada već smenjenog hrvatskog rukovodstva u kojem su glavni bili Savka Dabčević-Kučar i Mika Tripalo.

TAJNA OPTUŽBA
TEKST tog “tajnog govora” bio je sastavljen na osnovu beležaka njihovih naslednika, novog predsednika Centralnog komiteta Milke Planinc i sekretara Izvršnog komiteta Jure Bilića. Dalekosežna poruka u ovom govoru - kako će se pokazati kasnije, kad bude izbila “afera skraćivanja Titovog govora” - glasila je: “Ja neću govoriti o drugima, ali sada je počeo kurs i protiv mene, i kod vas, i kod njih u Srbiji. Meni je dosta vlasti, ali sada, kada je ovakva situacija, neću da idem.”
Tada, u vili “Vajs”, Tito je prvi put bacio u lice hrvatskim vođama istinu o divljanju hrvatskog nacionalizma. Između ostalog, rekao im je: “Kod vas odnos između Srba i Hrvata nije dobar. U nekim selima, zbog uznemirenosti, Srbi drže straže i naoružavaju se. Proustaški i pročetnički elementi sada mašu raznim prijetnjama. Hoćemo li opet imati 1941. godinu?” Ubrzo posle toga, usledila je smena hrvatskog partijskog vrha.
Sada, kada je sadržaj te tajne optužbe trebalo objaviti, novi lideri su insistirali da izveštaj CK i Titov govor, po obimu u štampi, “ne budu u disproporciji”, pa je kolegijum “Novosti” odlučio da se za Hrvatsku odvoji cela druga strana, s tim da dve trećine pripadnu izveštaju, a trećina govoru. Tekst govora je stigao oko ponoći. Glavni urednik Mirko Stamenković, kad je video o čemu je reč, obrnuo je “disproporciju” - da se na dve trećine strane objave delovi Titovog govora, a jedna odvoji za izveštaj, s tim što će ostali njegovi delovi biti objavljivani idućih dana, u nastavcima, kao feljton.
Prilikom skraćivanja, iz teksta govora bila je izbačena famozna rečenica o “kursu protiv njega... i u Srbiji”. Nikad nije utvrđeno da li je “skraćivač” hteo da sakrije od javnosti u Srbiji kritiku, ili je prevideo težinu te rečenice, tek - novo hrvatsko rukovodstvo je to shvatilo, i potom predstavilo, kao političku subverziju dirigovanu iz vrha srpskog rukovodstva, na koje je već bila nakačena etiketa “anarholiberalizma i tehnokratizma”.
Stamenković je smenjen nekoliko meseci posle smenjivanja vodećih ličnosti partijskog rukovodstva Srbije i bio isključen iz Saveza komunista, a zatim je prebačen u “Sport”, kao redaktor. Nije mu dopušteno da piše (bar ne pod svojim imenom), a lični dohodak mu je više nego prepolovljen. Uzgred, to je pogađalo i svakog drugog novinara koga je zadesila slična sudbina.

SARAJEVSKA VRHUŠKA
SEPTEMBRA 1974, kad su se našle na nišanu najvišeg partijskog rukovodstva Bosne i Hercegovine, “Novosti” su za sobom već imale “slučaj skraćivanja Titovog govora”. Opet je bila reč o skraćivanju, uobičajenom načinu prezentiranja čitaocima opsežnih partijskih i sličnih dokumenata.
Sarajevska vrhuška, međutim, za to nije imala razumevanja.
Predsedništvo CK SK BiH je polovinom oktobra objavilo zaključke sednice održane sedam nedelja ranije, koje je Tanjug emitovao s upozorenjem: objaviti tekst u celini ili - ništa i napomenom da je “zabranjeno citiranje i komentarisanje”. U suprotnom, CK će uzvratiti “svojim komentarom”.
“Novosti” nisu htele da odustanu od svog principa, ali nisu objavile, kao što je bilo uobičajeno, skraćenu verziju zaključaka, već opširan komentar “Kad ličnost prevrši meru”, sa podnaslovom: “Spisak za prepoznavanje postupaka i pojava. Na udaru stalne kontrole: patronatska obećanja mimo odluka, kontakti bez ovlašćenja, skupi banketi, poklonomanija i rasipništvo, stavljanje ličnosti ispred sadržaja skupova, privatizacija, intervencije...” Svakom dobronamernom moralo je biti jasno da su “na tapetu” rukovodstva BiH oni koji su “prevršili meru” važećeg morala i zakona, to jest da žaoka nije uperena protiv onih koji su doneli partijske zaključke.

SREDNJI PUT
Partijski vrh nije pribegao najavljenoj pretnji, odgovoru na komentar, već osudi, indirektno pozivajući rukovodstvo SK Srbije da kazni osuđenog: “‘Večernje novosti’ su naš stari poznanik: kroz nekoliko godina one su se negativno određivale prema politici ove republike u celini i zlonamerno interpretirale sve što se u njoj zbivalo. Izgleda da neki ljudi u ovom listu nisu izvukli pouke iz 21. sednice i obračuna sa liberalima, pa pokušavaju da nastave neslavan kontinuitet beskrupuloznih insinuacija i podvala. No, psi laju, karavan prolazi. Ne treba sumnjati da će ovi krugovi koji se sada oglašavaju, podeliti sudbinu svoje sabraće” - poručio je zamenik predsednika CK SK BiH Hasan Grabčanović uz tvrdnju da je redakcija “smišljenim kolažom citata, naslova i upadica dala totalno iskrivljen smisao Zaključcima.”
Na partijskom sastanku koji je neizbežno usledio, kažnjeni su autor komentara Dušan Đurić i dežurni urednik izdanja Miodrag Bogdanović, ali u informaciji koja je o tome objavljena u listu njihova imena nisu navedena.
Rukovodstvo Srbije nije prihvatilo stav BiH vrhuške. Iz kasnije objavljenih dnevničkih beležaka jednog visokog srpskog rukovodioca, videće se da je izabran “srednji put”: da se izricanjem kazni formalno udovolji sarajevskom ultimatumu, ali bez posledica da se kazne ne upisuju u partijske dosijee kažnjenih. A tada je važilo: ono što nije upisano, nije se ni dogodilo.

VRŠIŠ LI KUCANJE
DUŽNOST glavnog urednika prvih brojeva “Večernjih novosti” obavljao je Dušan Timotijević sve dok se Slobodan Glumac nije vratio iz Trsta, odakle je bio specijalni izveštač.
Svi mladi novinari i uopšte članovi prve redakcije predavali su rukopise Dudi, stavljali ih pred njega na sto, a on je sve pažljivo čitao, raspoređivao po stranama i slao na slaganje, “u štampu”.
Duda je bio krajnje savestan, neverovatno vredan i angažovan. U punom smislu reči boravio je u redakciji po ceo dan. Iznad njegove glave stalno je “gorela” velika zelena stona lampa, na stolu sve moguće novine, razne hartije, rukopisi, beleške, podsetnici, telefoni (dva), “Pravopis” i sijaset olovaka.
Pred njim, obavezno - puna pepeljara! Iz ugla njegovih usta stalno se dimila upaljena cigareta “drava” i tek ponekad bi sa tekstova podigao pogled, pomerajući ogromne nakostrešene i čupave sede obrve.
Svi su ga poštovali i voleli. Bio je učitelj svim mladim novinarima (ne samo njima) i imao je puno takta u odnosima sa mladim “kolegama”.
Jednom je jedan od nas novinara-početnika “doleteo” do Dude i dao mu rukopis koji je upravo završio. Duda čita, onda podiže guste obrve i uperi pogled u mladog autora teksta. Ponovo čita tekst, pa zapita “kolegu”:
- Da li mi vršimo kucanje, vršimo pevanje, ili vršimo gledanje?...
Novinar malo zbunjen, tek što nije zaustio odgovor, ali shvata poruku učitelja Dude Timotijevića koji mu pruža tekst i dodaje:
- Šta će ti onda ovaj “sindikalni” rečnik “vrše nadzor”? Popravi to i nosi rukopis u slagačnicu.

DEDIJEROVA IDEJA
Ideja o pokretanju “Večernjih novosti” potekla je, najverovatnije, od Vladimira Dedijera. Jedno sećanje karikaturiste, reportera i slikara Dragana Savića to i potvrđuje:
- Za vreme tršćanske krize stalno smo objavljivali vanredna izdanja “Borbe”, da bi ljudi po podne mogli da saznaju šta se u Trstu i oko Trsta zbiva. Jednog dana sedeo sam sa Dušanom Blagojevićem, tadašnjim glavnim urednikom “Borbe”, i Vladimirom Dedijerom. Gledali smo jedno od tih vanrednih izdanja. U jednom trenutku Dedijer reče:
“Zašto ne biste pokrenuli jedan večernji list koji bi objavljivao vesti i druge kratke tekstove, sa puno fotografija i krupnih naslova, da narod to čita brzo i lako. Ko da pročita sve ove duge članke iz “Borbe”? To je više za političare, nego za narod.
Dedijer je, seća se Savić, predložio da se list zove “Večernja borba”. Ali, u tom trenutku, naišao je Dušan - Duda Timotijević, zamenik glavnog urednika “Borbe” i kad je čuo o čemu se govori, odmah je rekao da bi bilo najbolje da se novi list zove “Večernje novosti”.
Nije prošlo mnogo vremena, a rukovodstvo “Borbe” je ovu ideju realizovalo.
(KRAJ)