Pisac agent službe

Piše: Nikola Smiljić
U OTVORENOM pismu Vladimiru Dedijeru poznati slovenački književnik Jože Javoršek je napisao u **Mladini** sledeće:
- U intervjuu ljubljanskoj **Mladini** od 18. 8. u vizantijski prevejanom obliku, govoriš da je za smrt tvoga sina Borivoja **glavna sumnja pala na nekog pisca**. Na pitanje novinara, da li je to tajna, odgovaraš - to je **Jože Javoršek**.
Javoršek, dalje, u pismu nastavlja atak na Dedijera:
- U momentu Borivojeve smrti bio sam na krstarenju, u Dubrovniku, što lako može potvrditi tvoj prijatelj Miodrag Bulatović, kojeg sam tog dana sreo u Dubrovniku, to jest 13. jula *66. godine. Sad se svi pitaju, a pre svih ja, zašto si ćutao 23 godine? Zbog čega nisi obavestio SUP, pa da me još *66. godine pozovu na saslušanje? Zbog čega se pozivaš na Staneta Kavčića sada kada je mrtav? Zašto se skrivaš iza takođe umrlog Edvarda Kardelja? U istom intervjuu **Mladini** si izjavio: **Udba mi je ubila dva sina**.

NIJE NESREĆNI SLUČAJ
U ISTOM broju lista piše **da se Dedijerov sin Branko ubio 1958. godine kao 13-godišnji dečak i da je pokopan u Beogradu, te da su roditelji posle - nakon selidbe u LJubljanu - preneli njegove posmrtne ostatke na ljubljansko groblje **Žale**.
Sredinom avgusta 1989. godine, posle oglašavanja u javnosti, Vladimir Dedijer se obraća Predsedništvu SFRJ tražeći zaštitu za sebe i svoju porodicu. U predstavci kolektivnom šefu države piše:
- Moja supruga Vera i ja odlučili smo da se obratimo drugu dr Janezu Drnovšeku, predsedniku Predsedništva SFRJ i predsedniku Odbora za zaštitu zakonitosti, da se iz tajnih arhiva Udbe i tajnih arhiva CK Slovenije objave svi relevantni dokumenti, ne samo o smrti naša dva sina, nego i o svim progonima moje porodice. Javni tužilac Slovenije tovariš Pavle Car, saopštio je **Nedeljnom dnevniku**, da porodica Dedijer nije nikada tražila otvaranje istrage o smrti Borivoja, a mi smo Tanjugu poslali kopiju našeg zahteva Tužilaštvu SR Slovenije, od 10. maja 1986. godine.
Naš sin Borivoje poginuo je 13. jula 1966. godine u Bohinju. U početku smo verovali da je to nesrećan slučaj, ali su nam kasnije organi bezbednosti Slovenije i jedan od važnih ljudi CK Slovenije, pokazali smrtnu presudu koja je bila upućena našem sinu dva meseca pre njegove smrti.
Ne želeći da čeprkamo po našim ranama, moja supruga Vera i ja smo odlučili da ne preduzimamo nikakve mere. Edvard Kardelj mi je saopštio da je istraga došla do katoličkog pisca Jožeta Javoršeka, a to mi je potvrdio i pokojni predsednik vlade Slovenije Stane Kavčić. Kavčić nam je rekao da je Javoršek obaveštajac Službe bezbednosti Slovenije.

NAPADI ZBOG SUDA
DEDIJER dalje obaveštava Predsedništvo i dr Janeza Drnovšeka o učestalim progonima njegove porodice i posle 13. jula 1966. godne. Tako u avgustu 1979, piše Dedijer Drnovšeku, njegovog jedinog preživelog sina Marka, maltretirala je policija na graničnom prelazu, zbog čega se obratio dr Vladimiru Bakariću, tadašnjem predsedniku Saveta za odbranu ustavnosti pri Predsedništvu SFRJ, tražeći zaštitu porodice.
- Drug Bakarić je tada bio član oba predsedništva države i imao je uvid u sve njihove radnje i dokumenta. Na dan 5. septembra 1979. godine, drug Bakarić mi je odgovorio svojeručnim pismom u kome doslovce piše:
**Za tragediju Tvoje obitelji sam čuo površno i o progonu Tvoje djece u LJubljani od strane neke grupe ili organizacije i to se svršilo sa tragedijom Tvoga sina Bore. Znam da to nije nikako raščišćeno.**
Zahvalio sam se drugu Bakariću i upoznao ga sa činjenicom da je moj sin Bora bio veliki pristalica Raselovog suda, da je emigrantska štampa oštro napala mene zbog mog rada u Sudu, da je slovenački emigrant dr Ciril Žebot u knjizi **Slovenija, juče, danas i sutra**, zahtevao da budem proteran iz Slovenije.
U obraćanju Predsedništvu SFRJ, Dedijer dalje navodi:
- U septembru 1985. godine, moju suprugu i dve moje saradnice, slovenačka milicija u Kopru izložila je grubim napadima i pretresima. One su nosile rukopis četvrtog toma **Novih priloga za biografiju J. B. Tita**, kao i dve vreće važnih dokumenata. Uputio sam protest najvišim organima države i partije koji su intervenisali, ali uprkos toj intervenciji kasnije su policajci u Kopru još više maltretirali mog sina Marka, posle povratka iz bolnice u Begunju. Sada slovenački politički vrh sprovodi oštru cenzuru o pogibiji našeg sina Borivoja.

ZAŠTO UZNEMIRAVATE KUČANA?
- S OBZIROM na to da se javna kampanja protiv mene i moje porodice nastavlja svom žestinom (ona je gora nego ona 1954, kada sam branio Milovana Đilasa), to molim zaštitu. Odmah po Đilasovoj odbrani, moja supruga Vera je izvedena pred partijsku jedinicu na Dedinju, gde joj je postavljen ultimatum: **Ili partija, ili Dedijer**! Od tada, pa do danas ona je izložena strašnim i rafiniranim napadima, ali ta poštena i uporna slovenačka majka, nikad nije popustila u odbrani istine - piše na kraju Vladimir Dedijer.
Porodicu Dedijer posetila je u LJubljani, juna 1986. godine, novinarka **Nedeljnog dnevnika** Marijana Vončina, sa namerom da napiše seriju članaka o smrti Borivoja Dedijera. Kod Vladimira Dedijera bila je u kućnoj poseti i rekla da se mora čuti i druga strana.
Slovenački politički vrh stopirao je objavljivanje istraživanja novinarke Vončine, koja je dobila otkaz, a zbog njenog šikaniranja Vladimir i Vera Dedijer su se u junu 1989. godine obratili Milanu Kučanu, predsedniku Predsedništva CK Slovenije.
Kučan, međutim, nikad nije odgovorio na ovu predstavku, a umesto serije članaka, **Nedeljni dnevnik** u broju od 20. avgusta 1989. godine objavio je tekst sa sadržajem kako se slovenački političari često uznemiravaju svakojakim predstavkama. Između ostalog, stoji i jedna cinična rečenica - **da se dosad ne zna za slučaj, da se predsednik Milan Kučan uznemirava zbog tamo nekih planinskih nesreća**.

TATINI SINOVI
POPUT Marlona Branda i mnoge beogradske, filmske, televizijske i pozorišne zvezde muku muče sa decom. Kad odrastu, najčešće je u pitanju bezvoljnost, droga, opijanje, orgijanje, nerad i apatija. Roditelji se na razne načine dovijaju da bi ih usmerili na pravi put. Najčešće se od **tatinih sinova** pokušavaju napraviti poznata imena, tamo gde to ide najbrže, u sportu, pozorištu, na televiziji i radiju, u novinama...
Mnogo je glumaca u Beogradu koji su svoju decu usmerili u istu profesiju, što psihijatri ne preporučuju, pogotovu kad se radi o poznatim imenima. Iz razumljivih razloga imena ne spominjemo, da se ne bi otvarale nove rane i sećanje na minule događaje.
Naravno da ima i uspešnih glumaca, čiji su roditelji glumci, novinari, slikari, muzičari... Pogotovu ako deca odrastaju u stabilnim brakovima. U Ateljeu 212 zabeleženo je pre 12 godina samoubistvo poznatog glumca, sina slavnog oca. Od pozorišnih velikana samoubistvo je izvršio i 25-godišnji sin Mije Aleksića. Bio je iz prvog braka, a porodica se nikako nije pomirila sa samoubistvom, pa se govorilo **da je ubijen u zatvoru**, ali fakat je da je izvršio samoubistvo za vreme izdržavanja zatvorske kazne.
Po Beogradu se uveliko govorilo da je i mladi sin Oskara Daviča tragično izgubio život, samoubistvom. Proveravajući u detalje ovakve slučajeve, saznajemo da to nije tačno. Naime, zvanično je saopšteno u porodici, i u bolnici, da je mladi Davičo umro od leukemije.

SPORTISTI - JAČI
ZANIMLJIVO je da su nesrećni slučajevi ređi kod poznatih sportista, valjda i zbog toga što se deca bave ponekim sportom, što je posve zdrava stvar. Ne pamti se tragičan slučaj u porodicama poznatih sportskih imena, posebno kod starijih generacija. U našim istraživanjima zabeležili smo da je samoubistvo izvršio poznati košarkaš, sin još poznatijeg političara.
(Nastavlja se)