Život praznih želja

Piše: Nikola Smiljić
TRAGEDIJE slavne austrijsko-francusko-nemačke filmske zvezde Romi Šnajder, neponovljivog talenta, stasa, glasa i lika, koju je pratila nesreća za nesrećom, najbolje pokazuje kako slava može biti i teško breme. I sama ćerka, u to vreme poznatih roditelja, majke Magde Šnajder, glumice i oca Volta Petija, poznatog reditelja, koji su se razveli dok je ona bila sasvim mala, što nikad nije prežalila, bila je ceo život potištena i često, kako je sama govorila, išla iz greške u grešku. Pogotovo ako je bio u pitanju njen intimni život.
Tu nikako nije mogla da se smiri i u miru zaboravi na nemile prošle događaje. Dara je prevršila meru kad joj je nesrećno stradao 14-godišnji sin David, a ubrzo posle toga sledi bolest.
Nakon raskida sa Alenom Delonom, udaje se za 15 godina starijeg Harija Mejena, berlinskog glumca i reditelja, sa kojim je rodila sina. Razvodi se juna 1975. kada je imala 36 godina. Mejen je tražio 1.400.000 maraka da zadrži sina Davida kojeg je ona mnogo volela. Celu tu sumu Hari je kasnije uložio na štednu knjižicu maloletnog sina. Četiri godine kasnije, tj. 1979. zavisan od narkotika Hari Mejen se obesio u svom stanu u Hamburgu. Na sahrani Romi je tražila da se svira Sinatrina pesma **Moj put** koji su za života oboje rado slušali.

DEJVIDU NEMA SPASA
ODMAH po razvodu sredinom 1975. udaje se za devet godina mlađeg Danijela Bjazinija, a sin David je mnogo voleo očuha koji mu je u potpunosti zamenio oca. Sa Bjazinijem rađa
ćerkicu Saru 1977. godine. Očuh je Davida često vodio na automobilske trke i teniske turnire. Ali, februara 1981. Romi podnosi zahtev za razvod braka, što je sinčiću veoma teško palo, pogotovu što je boravio kod njegovih roditelja, zbližio se sa njima i zvao ih babom i dedom.
Ubrzo u Italiji, za vreme snimanja filma **Dva lica jedne žene** upoznaje francuskog producenta Lorana Patena, kojeg je mali David zvao **uljezom**. Paten je Romi bio nežan i pažnjiv, do kraja života, a kada ju je jednom prilikom naterao na lekarski pregled, jer se nije dobro osećala, ispostavilo se da joj je otkazao desni bubreg, koji se hitno mora odstraniti.
Sin David posetio je majku u američkoj bolnici, a posle izlaska iz bolnice sastali su se 24. juna 1981. godine sa Davidovom profesorkom Nikol Meri. Otišli su sve troje u jedan restoran blizu filmskog studija u Parizu i tad su se Romi i sinčić David poslednji put videli.
Jedanaest dana kasnije, dok se Romi oporavljala od operacije, na imanju kod Patenovih roditelja, njen sin David je nastradao. Penjući se na ogradu pred kućom **babe i dede**, odnosno roditelja njegovog očuha, nesrećno je pao na vrhove gvozdenih šipki. Teško povređen prevezen je u parisku bolnicu. U hodniku bolnice, dok je čekala ishod operacije, Romi Šnajder je obaveštena - da nije bilo spasa.

SARA NEĆE U GLUMCE
POSLE toga više ništa nije bilo kao pre. Romi danima nije mogla da spava. Tri meseca kasnije ona je u Berlinu, Davidovom rodnom gradu, snimila film posvećen nastradalom sinu, a zvao se **Prolaznica iz San Susija**.
U sedam sati ujutru 29. maja 1983. godine Paten je svoju suprugu zatekao mrtvu u spavaćoj sobi. Odaja je bila ukrašena fotografijama prirodne veličine Davida i Sare i njenih roditelja dok su bili zvezde filmske kompanije **UFA**.
Tri nedelje pre smrti u Cirihu je potpisala testament u kojem za naslednike određuje Lorena Patena i ćerku Saru, koja je tada imala šest godina.
Ta mala Sara sad je devojka sa 26 godina i svojevremeno je izjavila nemačkom **Špiglu**:
- Mrtvoj majci svakog dana nosim buket cveća. Ne dopada mi se glumački poziv tragično nastradale majke i mojih predaka babe i dede. Nikad se u životu ne bi mogla tim poslom baviti.
Na našu istraživačku temu govori univerzitetski profesor u penziji dr Marko Mladenović, profesor porodičnog prava i autor desetak knjiga na temu porodice, kojom se naučno bavi pola veka.
Prof. Mladenović nam kaže da se teme o kojoj je reč u našoj seriji dotakao ponajviše psihoanalitičar Sigmund Frojd, u svojim knjigama **Totem i tabu** i **Edipov kompleks**. Naš sgovornik naglašava da je ova tema osetljiva i stidljiva i možda i zbog toga nedovoljno naučno obrađena, što je po njemu, greška, jer se radi o užasno proširenom problemu koji ne zahvata samo poznata imena, već i mnogo bogate porodice u kojima su deca nesrećna. Nesrećna, jer ništa ne žele, a Meša Selimović u **Tvrđavi** kaže da je u životu najlepše želeti. Takva deca se vremenom ne nadaju i zbog nedostatka nade mnogi postaju beznadežni slučajevi.

PORODICA KRIJE MOTIV
- DECA mnogih poznatih ljudi tragično su završila svoju sudbinu i ja smatram da postoje dva ključna momenta što su potomci poznatih ličnosti često nesrećna. Jedan je lični momenat, a drugi socijalni. Jaki, poznati, uspešni roditelji, pre svega otac, su negativna fiksacija za sinove, a reakcije su vrlo različite od apsolutne poniznosti i veličanja oca do aspolutne agresivnosti i ponižavanja velikog oca, da bi tako, varajući se, i sin bio veći. Jedna od varijanti je i pasivni otpor koji se često završava samoubistvom. Generacijski odnos stravično je složen, a jedan od vidova bekstva sinova od užasnog duševnog konflikta je u samoubistvu. Deca vrhunskih intelektualaca, da imena ne spominjem iz razumljivih razloga, među kojima ima i mojih prijatelja, izvršila su samoubistva. Pravilo je u porodici da se motiv prikriva.
Prof. Mladenović nastavlja:
- Pored ličnog razloga, postoji i onaj prisilne prirode kad deca intelektualno i karijerom ne mogu dostići roditelja ili ga nadmašiti, što je u prirodi svakog sina. Na primer, sin bogataša nikad neće biti zadovoljan očevim bogatstvom i nikad ga neće hvaliti. Tako imamo slučaj od pre onog rata, da su mase bogataških sinova u Beogradu počinjali od nule, odlazeći u proletere, da bi tako negirali čitav život svojih roditelja i dokazali da i oni nešto mogu da naprave u životu.
Eklatantan primer takve situacije je slučaj narodnog heroja Koče Popovića, koji je iz pravog izobilja u porodici otišao u partizanske rovove. Verovatno takvi i slični misle da samo tako mogu prestići velikog oca i dokazati da su nešto i sami uradili u životu. Teško je onom ko se kiti tuđim perjem, pa makar bilo i roditeljsko.
Po mišljenju prof. Mladenovića različito reaguju sinovi i ćerke poznatih roditelja, jer se ćerke najčešće spasavaju udajom, bežeći tako od čuvenog prezimena. Žena poznate ličnosti najčešće ostaje anonimna i pomiruje se sa tim, a sinovi često beže ili u depresiju ili u smrt. Naravno, da to nije pravilo, već bi se pre moglo nazvati veoma čestim izuzetkom, kaže na kraju razgovora profesor dr Marko Mladenović.

LOV NA SLONOVE
KAKO su roditelji u vaspitanju odgovorni za pogrešno usmeravanje dece najbolje svedoči slučaj Ernesta Hemingveja.
Protiv svoje volje, po želji oca, Gregori upisuje medicinu i postaje lekar, i protiv svoje volje učlanjuje se u lovačko udruženje.
Često odlaze u lov, a ocu je posebna strast bila da gleda kada sin ubija slonove. Ali, Gregori neke životinje, posebno slonove nerado je ubijao. Otac je insistirao da baš iz zdravstvenih razloga mora ubijati slonove - da se suoči sa onim što patološki ne voli.
Kad je Gregori ubio devetog slona, otac je rekao da je deseti jubilarni najvažniji. Onda je Gregori popio četiri viskija i ubio desetog i još osam slonova - ukupno - 18.
Otac ga moli da ubije još dva zbog lovačkog jubileja.
Žalostivim glasom sin kaže strastvenom ocu:
- Više nikad neću moći ubiti nijednog slona. Ne mogu gledati kad se muče. Oče, žao mi je slonova.
(NASTAVLJA SE)