Varljiva moć iluzija

Piše: Nikola Smiljić
KAKO je teško biti potomak slavnih roditelja najbolje pokazuje meteorska glumačko pevačka karijera DŽudi Garland, američke zvezde koja je sijala na holivudskom nebu pune tri decenije. A još kako je bilo njenoj ćerki Lujzi (neki kažu Lajzi) Mineli koju je DŽudi rodila sa slavnim holivudskim rediteljem Vinsentom Minelijem. Obe su se uzdigle visoko do neba i obe su pale na niske grane kada je teret slave počeo da ih razara.
DŽudi Garland, kojoj je pravo ime bilo Frances Gum, ćerka slavnog holivudskog reditelja Guma, ime je promenila da bi valjda pobegla od slavnog prezimena. Sa 13 godina snima prvu ploču a u 17. dobija Oskara za nezaboravnu ulogu u filu **Čarobnjak iz Oza**.

HIČKOKOVA SCENA SMRTI
Slava snažno udara u glavu ovoj divi i njen život je ispreplitan avanturama, kompleksima i slabostima. Taletnovana šarmerka bila je slaba u sukobu sa životom kojeg je volela ali ga je slava kočila. Želela je na svaki način da se održi na visinama, pa i uz pomoć alkohola i droga koje su je polako ali sigurno uništavale. NJen privatni život bio je antipodan njenim uspesima. U vreme jednog od njenih brojnih oporavaka posle kriza, za film **Zvezda je ponovo rođena** dobija i drugog Oskara, ali joj posle toga popularnost naglo opada, jer je stalno razaraju nervne krize.
DŽudi je umrla, svojom voljom u 47. godini života, u svom stanu u londonskom predgrađu Čelzi, 22. juna 1969. godine. NJen poslednji muž Miki Dins pronašao je u kadi kako sedi sa licem zarivanim u šake. Oblivena krvlju bila je mrtva. Lekari su konstatovali da je popila veću dozu sredstava za uspavljivanje.
Na aerodromu u NJujorku dočekala je već uveliko slavna njena ćerka Lujza Mineli. Sahranjena je po vlastitoj želji na jednom od grobalja u blizini NJujorka. Bio je to sprovod za pamćenje. Pored stotina hiljada ljudi bilo je i 20.000 poznatih lica iz celog sveta.
Lujza Mineli je odrasla u svetu šoubiznisa i bila predodređena da postane nova zvezda. Više puta je shvatila da je teško biti ćerka slavne DŽudi Garland. Imala je burno detinjstvo i buran prodor u sam vrh sveta zabavljača. Zahvaljujući prirodnom talentu i marljivom radu na poslu kojeg je sama izabrala, uspeva da se izvuče iz majčine senke i da nađe svoje mesto pod suncem.

VELIKI TERET SLAVE
I po emotivnom i ljubavnom životu mnogo je ličila na majku. Išla je iz braka u brak, iz nervne krize u krizu. Ovo dete Holivuda i Brodveja, žena čiji je glas imao milion boja, kako joj je to rekao jedan od njenih muževa vajar Marko DŽerit. Neponovljiva glumice, pevačica i igračica sve više živi raskalašno sa ciklonskim temperamentom i tajfunskom snagom, kako su svojevremeno pisali američki kritičari. Jedno vreme imala je problema i sa viškom kilograma, posle uloga u bestselerima **Kabare** i **NJujork, NJujork**. Izjavljuje da je sposobna da preživi razočarenja i tuge i da nikad ne odustaje od onog što započinje, čak i za vreme dok se lečila od depresije u centru **Beti Ford**. Kad su od pacijenata zatražili da nešto nacrtaju, ona je nacrtala Ajfelovu kulu i lekarima rekla da to u stvari znači da ona voli Evropu, Pariz i visine.
- Čovek se mora boriti da bi se preživela neslaganja svake vrste. Ja sam dobila još jednu bitku. Izvukla sam se iz užasnog ropstva - izjavila je posle izlaska iz bolnice, dodajući da ne krije strah da će završiti kao i njena majka DŽudi.
Kada je imala 36 godina, 1982. godine, Minelijeva je u intervjuu za televiziju rekla:
- Slavni roditelji su prednost ali i velika obaveza i svojevrsna kočnica u životu potomaka. Majka me učila da se smejem i da istrajavam i da se sve može postići i prevazići uz osmeh i rad. Zahvaljujući roditeljima, mnoga vrata su mi bila otvorena. Ali, od nekoga kao što sam ja, tj. potomak takvog para roditelja, toliko se očekuje da to postaje uništavajuća i preteća obaveza.

**IVER PORED KLADE**
Na našu istraživačku temu razgovarali smo sa prof. dr Ratkom Božovićem, profesorom sociologije kulture sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Ovaj stručnjak nam kaže da je opasno svako uopštavanje po uvreženom mišljenju **iver ne pada daleko od klade** ili **vidi oca, pa kazuj o sinu**, jer je svaka individualna biografija priča za sebe. Dakle, nije reč o identičnosti, već o sličnosti, možda više o uslovljenosti obrazaca ponašanja koji je usvojen u porodici.
U razgovoru za naš list dr Božović dalje nastavlja:
- Deca poznatih pogotovo ako je reč o sinovima, imaju iluziju da su vrednija od drugih, da mogu više od drugih da napuste vladajuće norme. Zato je kod njih česta ageresivnsot do poslednjeg daha, bezobzirnost i slično. A suštinski, dok su im roditelji zaštićeni, zaštićena su i njihova deca. Tačnije, roditelji su napravili društvo u kome nije potrebno ni znanje ni odgovornost da bi se bio uspešan. To je pozicija izuzetka, a u društvu u kome nije narušen sistem vrednosti (što kod nas nije slučaj), ne bi smelo biti izuzetaka. Ovako u društvu haosa i srušenih normi i ponašanja, takva deca su od početka favorizovani i agresivni junaci.
Naš sagovornik je ilustracije i slikovitosti radi spomenuo atletsku stazu koju ti momci nisu optrčali već su prvi krug preskočili.
- Oni ne trče od početka, već sa polovine staze do cilja. Ta njihova prednost je vrlo opasna stvar, jer su s druge strane osvetoljubivi oni koji nemaju te šanse - kaže na kraju dr Božović.
Neuropsihijatar dr Dragan Šušić, u ovakvim i sličnim problemima pre svega vidi odgovornost roditelja, koji baš zato što su poznati, moraju veću brigu posvetiti porodici, umesto što zbog karijere često zanemaruju okolinu pa i rođenu decu, što se kasnije žestoko sveti.
- U prirodi je svakog deteta da nadmaši oca, a kad to nikako nije moguće, onda počinju da pate, u velikom broju slučajeva se zatvaraju u sebe i nalaze izlaz i spas u samoubistvu ili pokušajima samoubistva. Najvažnije je da se ta deca druže sa običnim svetom, da se od njih ne traži ništa veliko da postignu u životu, već da je veliko i malo ako se pošteno i dobro odradi. Poznato je da su Obrenovići, a kasnije i Karađorđevići svoju decu, iz vaspitnih a možda i iz preventivnih razloga, slali preko letnjeg i zimskog rasputa, a često i preko vikenda u sela da se druže i igraju sa običnom, radničkom i seljačkom decom u Ripnju i Rakovici, kaže dr Šušić, dodajući da se samoubistva ove vrste kriju u porodicama, a to potvrđuje i drevna narodna poslovica, **u
kući samoubice ne pričaj o samoubistvu**.

LOV MLADOG VESELINOVA
Pre petnaestak godina u automobilskoj nesreći kod stadiona Crvene zvezde u Beogradu, zbog brze vožnje poginuo je, vozeći svoja kola Dušan Veselinov, sin Jovana Veselinova, dugogodišnjeg predsednika SR Srbije, koji je stanovao u Užičkoj, zgradi u kojoj se kasnije nastanio Slobodan Milošević.
U mladosti je Veselinov junior imao nestašno detinjstvo, a kad je porastao strastveno se bavio lovom, bolje reći krivolovom. Znao je za dan ubiti po deset srndaća i svo meso podeliti komšijama i prijateljima. Lovio je i za vreme lovostaja. Mlađanom Veselinovom sve je bilo dozvoljeno, a često je u lov išao i pod milicijskim obezbeđenjem. Na njegovu nesreću, sve mu je u životu bilo dozvoljeno. Dušan nije znao za bilo kakve malverzacije i nije bio materijalno zainteresovan za lovinu. Zanimljivo je da je njegova sestra bila u svakom pogledu primerno dete poznatog oca.

(KRAJ)