Knjaz vraća vlast

KAKO su izgledale prve narodne (običajne) skupštine u vreme Karađorđa i Miloša, najslikovitije dočarava u svojim ”Memoarima” prota Mateja Nenadović: ”Onde (tj. na poljani okruženoj šumarkom) prostremo jedno japundže crveno i brojimo novce aračke i poreske od svake nahije donešene. Okolo sede sve starešine i Karađorđe. A kada se na japundžetu nakupi velika gomila novaca - dukata i belih - onda Karađorđe reče: - Eto, kojekude, jeli ovo pravo ovlike silne novce davati Turcima - da nas bolje tuku - ili je bolje za ovakve novce - kupovati džebanu, pa mi Turke da bijemo...!”
A o narodnim skupštinama iz vremena prve vlade knjaza Miloša ovako svedoči državni savetnik Lazar Arsenijević Batalka: ”Sve su naše skupštine, što ih ja znam, ovakve... knez Miloš bi sakupio 20--30 svojih ljudi, naučio ih kad da viču HOĆEMO, a kad NEĆEMO; pa kad se što u skupštinama predloži, ti ljudi stojeći ponapred u gomili stanu vikati što ih naučiše. Ostali u vici pođu za njima, jedni što ne znaju bolje, drugi što se boje da ih ne snađe neko zlo, te i oni viču ono što oni namešteni i naučeni skupštinari”.
UDVARANJE SIROTINJI
NA Skupštini u selu Crnuće, koja je održana decembra 1815. godine, knjaz Miloš je dobio aklamacijom titulu ”verhovnog knjaza i pravitelja naroda srbskog”, a dve godine kasnije, na Velikoj skupštini, koja je održana u Beogradu novembra meseca 1817. godine, proglašen je i za ”naslednog knjaza” Srbije. Od tada Obrenovići postaju - dinastija.
Na ovim skupštinama, posebno onima održanim u Kragujevcu 1827. (januara), pa 1828. (maj), pa onoj 1829. (maj) ”verhovni Gospodar Serbie” besedio:
”... Vidite, braćo, koliko je blisko ono vreme kada će i naše milo Otečeštvo stupiti u red država, i kada će i naš narod počuvstvovati blagodejanija i blagostojenija koje proizlazi od slobode bogosluženja i slobode trgovine, i od zavdenija zakona i prosveščenija. Srbin, u sredi Carstva Otomanskog, do juče tuđ rob, danas dušom da dane, i slobodan da bude na svom imeniju i sa svojom glavom i robljem nije zaista mala stvar...”
U besedi 1828. godine kazivao je narodnoj (običajnoj) skupštini: ”Nama nije za tim stalo što se carevi među sobom komešaju, carstva se i pobiju i pomire, teško slabijem koji se u boj njin meša, pak posle od jedne ili od druge strane bude ostavljen! Našoj zemlji mir je nuždan, mi se samo mirom u celosti održati možemo...”
Drugom prilikom je govorio: ”... i sirotinja su naša braća! Braću ne treba pustiti da od gladi mre... To je dužnost hristijanska...”
Još je tada knjaz Miloš u Srbiji bio i zakonodavna i izvršna vlast - on je određivao dnevni red skupštinama, a one su usvajale samo ono što im je on, u svojoj volji i samodršstvu, predlagao, jer, ”... teško onom ko bi se usudio drugačije što hteli i kazati nego ono što knjaz hoće i kaže”. Zato se glas naroda na ovim sesijama čuo samo onoliko i ono što je knjaz dozvoljavao. Skupštine su se pretvarale u mesta u kojima se knjazu samo ”aklamiralo i aminovalo”.
Skupštine su se najčešće održavale u Kragujevcu, u maju, na knjaževoj livadi, uz tamošnju crkvu. Sesije su bile otvorene i javne, pa im je prisustvovao i običan narod.

MOLBE PODANIKA
KADA je u Kragujevac konačno stigao sultanov hatišerif, knjaz je prvi put sazvao Veliku skupštinu.”Članovi” ove skupštine, po knjaževoj naredbi, prvi put su birani po nahijama i svaki je morao prvi put da dođe na zasedanje sa punomoćjem. Ovo je prvi put da je skupštinare izabrao narod. Međutim, pošto mu ni tada Porta nije priznala nasledno dinastičko pravo, skupštini je podneo ostavku, govoreći: ”Ja serbskom narodu vraćam vlast”. A zbunjeni i uplašeni poslanici molili su ga da povuče ostavku. Tada su napisana tri akta koja su potpisali svi poslanici: Prvi: molba knjazu da povuče ostavku ”kao izbavitelj i otac Srbije” i bira za naslednog knjaza; druga: blagodarnost sultanu radi darovnog hatišerifa, i treći: zahvalnost ruskom caru na pokroviteljstvu nad Srbima.
Sretenjski ustav je donet 15. februara 1835. godine i za ono vreme je bio veoma slobodouman, ali, nažalost, nikada nije stupio na snagu. Nisu ga prihvatile ni Austrija, ni Rusija, ni Turska. On je, pored Saveta (Soveta) i knjaza, u Narodnu skupštinu uneo sistem vlasti. Knjaz je pokušao da iskoristi Skupštinu u borbi protiv sve moćnijeg Saveta koji mu je ograničavao vladarsku samovolju. Kada je video da vlast mora da deli sa Savetom i Skupštinom - početkom 1839. godine abdicirao je i povukao se na svoja velika imanja u Vlaškoj.
Knjaz Milan je nasledio knjaževski tron, ali je bio još maloletan, pa je Knjaževinom vladalo Namesništvo (Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma - Vučić Perišić). Narodna skupština je knjaza proglasila ”krivcem za tolike narodne muke”.
Maloletni knjaz Milan ni mesec dana nije bio na vlasti - iznenada je umro. Ustavobraniteljsko namesništvo vršilo je funkciju knjaza do marta 1840, a zatim je drugi Milošev sin, Mihailo, još maloletan, proglašen, na svečanoj inauguraciji 5. marta pomenute godine, na Narodnoj skupštini u Beogradu, za knjaza.

DEPUTATI I TOBDŽIJE
ALI, neprolazna i večita srpska borba za vlast, koja je bila i ostala i njihov usud, i ovog puta se pretvorila u kavgu. Došlo je do sukoba namesnika i maloletnog knjaza Mihaila. S tim u vezi održana je nova vanredna Narodna skupština krajem jula 1840. godine, na Kalemegdanu, pod otvorenim nebom. Trajala je tri dana, uz burne svađe. Na sesiju su stigli: mitropolit i svi arhijereji, načelnici okružja, najstariji članovi okružnih sudova i 170 kmetova iz naroda. Za kavgu i neslogu Srba okrivljeni su Ustavobranitelji i namesnici koji su morali da napuste zemlju (Perišić i Petronijević). Ni mesec dana od Skupštine na Kalemegdanu nije prošlo kada su izbile zbog vlasti nove kavge. Ovog puta je Skupština održana na Topčideru, pod otvorenim nebom (10. i 11. avgusta). Među Srbima je zavladalo primirje. Uz tutore knjaz Mihailo je samo za trenutak smirio situaciju, ali se ni kod Perišića, ni kod Petronijevića nije ugasila ambicija da se u Knjaževini dočepaju vlasti. Perišić je krišom prešao u Srbiju i podigao bunu.
Tako, zbog vlasti, ponovo Srbi idu jedni na druge. Perišić u Srbiji digne bunu. Sukobe se dve vojske. Vojska knjaza Mihaila bude razbijena i potučena. Mihailo je pobegao u Zemun. Perišić i Petronijević su formirali novu upravu za Knjaževinu. Priznale su je turske vlasti. Sazvali su Narodnu skupštinu 2. septembra 1842. godine. Sabor je održan u Beogradu, na Vračaru, opet pod otvorenim nebom. Međutim, kakva je atmosfera vladala na toj skupštini govori i ovaj podatak: Perišićev šator je bio okružen sa osam napunjenih topova ”dok su tobdžije stalno držale zapaljene fitilje”. Skupština je opštom aklamacijom u Srbiji ustoličila novog knjaza - sina Karađorđeva, Aleksandra Karađorđevića. Ovaj izbor su priznali Turci, ali ne i Rusi. Traženo je da se izbori ponove.
U Topčideru je nova skupština sazvana 3. juna 1843. godine. Svaki izabrani poslanik imao je pismeno punomoćje. I ovog puta je preko 2.000 skupštinara aklamacijom jednoglasno ponovilo želju i volju da Srbiji sin Karađorđev dođe na čelo. Ali, opet Rusi nisu bili zadovoljni, pa se 15. juna iste godine opet sazove Skupština. Na njoj je bilo 4.000 skupštinara koji su izbor jednoglasno podržali. Rusi su ovu volju priznali, ali uz jedan dodatni uslov: da Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević (opet) napuste Srbiju.
Aleksandar Karađorđević je i formalno, od Narodne skupštine, za knjaza Srbije izabran.

KRITIKE IZ NARODA
PUNIH pet godina (od 1843. do 1848) nije sazivana Narodna skupština. Sa svih strana, iz naroda, stizale su kritike Savetu i knjazu, što se Srbijom vlada bez Skupštine. Međutim, još sledećih deset godina (sve do 1858) nije sazivano ovo najviše telo ”izvršne i zakonodavne volje narodne”.
Među Srbima je do nove kavge došlo 30. novembra 1858. godine, na Svetog Andriju, pa je ”sesija” ove Skupštine u istoriji ostala poznata kao Svetoandrejska. Ovako se seća jedan poslanik dolaska skupštinara na sednicu:
”Na besnom atu jaše napred Milivoje Jovanović, načelnik užički, srebrne jabuke od pištolja za pojasom i u kuburlucima bele se kao mleko, a konju po sapima bije sablja srebrom okovana. Za njim juri prota Gavrilo, prekrasnog stasa čovek, i Kaljević, krupna i strašna ljudina, pa onda sve dva i dva poslanici, ljudi gorostasi, na ljutim konjima, i lepo, kao da u svatove idu, obučeni, a svi, kao da su u vojsku pošli, oružani...”
(NASTAVLJA SE)