Knjazu narod partija

PIŠE: LJubomir Tešić

SEDNICA je održana u zgradi Velike pivare, a njoj su prisustvovala 439 **deputata**. Svi su bili nezadovoljni vladanjem knjaza Aleksandra Karađorđevića. U kritici je najoštriji bio Mihailo Barlovac. Traženo je da **najviši vladalac** podnese ostavku na **dostajanstvo knjaza Srbije**. U pismu, pored ostalog, stoji i ovo:
**... Narodna skupština se nada da će Vaša Svetlost uvažiti ovaj glas naroda svog i za ljubav sreće, mira i spokojstva Otečestva našega i Vašega svojevoljno se odreći vlade, pa kao što vam je 1842. Skupština narodna vladu predala, tako da je i vi sad, Svetli Knjaže, Skupštini i črez nju narodu vratite...**
Knjaz Aleksandar Karađorđević, sada **ražalovani**, podneo je ostavku bez otpora. Preko Zemuna je pobegao u Austriju. Svetoandrejska skupština trajala je 60 dana i na njoj je doneto 385 različitih odluka.

POVRATAK IZ IZGNANSTVA
KNJAZ Miloš je prihvatio poziv i iz izgnanstva se ponovo našao u Srbiji. Svetoandrejskom skupštinom u Knjaževini je definitivno uveden i utemeljen predstavnički sistem. Miloš je stigao iz Vlaške 25. januara 1859. godine.
Već onemoćao, ali jednako vlastoljubiv (**Sve ljubavi prolaze, a samo ljubav za vlašću ostaje neprolazna**, davno je rečeno) posle Proklamacije koju su potpisala tri **člena privremenog Pravlenija** stari knjaz se našao u Srbiji. Bahat i samouveren da Srbi ne mogu bez njega i dinastije Obrenovića, odmah je ispoljio svoju diktatorsku samovolju. Ukinuo je Zakon o Skupštini, a samu Skupštinu sa kojom nije bio zadovoljan, ignorisao je i u toku svog drugog vladanja Srbijom (bilo je kratko, jer je uskoro umro) - raspustio. Održana je samo jedna (Malogospojinska) **sesija** ove Skupštine, kojom je kasnije osam puta predsedavao Živko Karabiberović, liberal.
U svojim besedama ponavljao je svoja politička načela kada je u pitanju parlamentarno i predstavničko vladanje i partije: **Ja sam protivne partije u Srbiji sve uničtožio (uništio)**. A drugom prilikom je kazao i ovo: **Ja za partije neću da čujem nikakve, meni je sav narod jedna partija, pa tako hoću svi da čuvstvujemo.**
Knjaz Miloš je pod partijama koje su tek bile u začetku pod uticajem evropskog parlamentarizma, podrazumevao svako mišljenje koje je bilo suprotno njegovom. Svakoga ko je drugačije politički mislio, proglašavao je za narodnog neprijatelja i nemilice progonio. Od sebe je razgonio obrazovane ljude i sa njima terao sprdnju (tipičan primer - Vuk Stefanović Karadžić).

KRST KAO POTPIS
SLIČNO je mislio i njegov naslednik, sin Mihailo, koji je pretio: **... da se rađanje novih partija i raspri svim mogućim sredstvima za unapredak ukine...**. I on se bio zavadio i udaljio od Narodne skupštine i liberala koji su, školovani, dolazili sa zapada i iz Vojvodine. Jednom im je održao ovakvu **vakelu**:
**Ja mogu na prste izbrojati sve evropski obrazovane ljude u mojoj zemlji; njih nema više od desetak-dvadesetak. A ustanove jedne zemlje ne prave se za dvadeset najviše obrazovanih ljudi; one se moraju podešavati prema opštem nivou naroda. Dati parlamentarizam samo s toga da bi Milovan Janković i
još nekoliko njih kao on mogli parlamentarne besede držati bilo bi neozbiljno...**
A kada je pred prvu Preobražensku skupštinu (održana u Kragujevcu od 6. do 20. avgusta 1861) dostavljen spisak skupštinara, knjaz Mihailo je rekao:
**... Jeste li opazili koliko je krstova na Adresi koju ste mi predali? Dokle god skupštinari ne umeju ni svoga imena potpisati nego stavljaju krstove, dotle se, Boga mi, vi mladići uzalud žurite do velike jevropejske slobode...**
I tekst zakletvi srpskih narodnih skupštinara se vremenom menjao. Ovako, na primer, glasi ona koju su poslanici izgovarali za vreme knjaza Mihaila: **Zaklinjem se Bogom svemogućim da ću kao poslanik Narodne skupštine, u savetovanju i davanju glasa samo blago Otečestva i pravo Knjaza pred očima imati. Tako mi gospod Bog pomogao i tako da mogu dati odgovor na njegovom Strašnom sudu!**
Međutim, **kako je praktika pokazivala**, malo se ko ove zakletve držao. Ona je bila samo - formalnost!
Na pomenutoj Preobraženskoj skupštini donet je novi Zakon o Skupštini. Ona se mogla sastajati svake treće godine. Zakon je, pored obične, predvideo i Veliku narodnu skupštinu. Ona je mogla da se sazove kada je bila reč o nasleđu prestola, izboru knjaza i namesništva. Imala je četiri puta više poslanika od obične.


KRUNA MLADOM MILANU
U PREGLEDU istorije svih narodnih skupština (**Narodna skupština Srbije**, autor Boro Majdanac), stoji i ovo:
**Predsednika, podpredsednika i sekretare skupštine postavljao je knjaz, dok ih je na Velikoj skupštini ona postavljala sama. Specifičnost skupštinske istorije Srbije u periodu do 1918. godine ogleda se, pored ostalog, u postojanju Velike narodne skupštine. NJeni koreni su u običajnim narodnim skupštinama. Skupština je imala pravo da predlaže vladi razne mere, ali nikako u obliku zakona već samo rezolucije s kratkim obrazloženjem. Tako je od *organa koji odlučuje svedena na organ koji preporučuje***.
Oko tadašnje skupštine formirala su se, u osnovi, dva bloka. Jedan su činili mlađi poslanici, mahom školovani na zapadu, i oni su sebe nazivali - liberali. Drugi blok su činili oni koji su želeli da se vlada na tradicionalan način i oni su označeni kao - konzervativci. Tako će se, docnije, oko ova dva bloka formirati i dve političke partije.
Kada je knjaz Mihailo ubijen u Košutnjaku (29. maja 1868), odmah se postavilo pitanje **naslednika krune**. Ali se zna da knjaz nije imao naslednika (nije imao dece), formirano je Privremeno namesništvo **knjaževog dostojanstva** (Jovan Marinović, Rajko Lešjanin i Đorđe Petrović). U Topčideru je sazvana i održana skupština (20. juni 1868) i to - Velika, na kojoj je učestvovalo 504 poslanika.
Uz podršku vojske, još pre Velike skupštine, ministar **vojeni**, Milivoje Petrović Blazavac, za naslednika prestola imenovao je 14-godišnjeg kneževića Milana, unuka Miloševog brata Jevrema Obrenovića. Dečak se u to vreme školovao u Parizu i Beču. Tamo je otišao Jovan Ristić, ministar inostranih poslova, i doveo kneževića u Srbiju 11. juna 1868. godine.
Velika narodna skupština započela je rad u Košutnjaku, pod otvorenim nebom, 20. juna. Ogromnu većinu poslanika činili su oni koji su sebe nazivali liberalima (biće kasnije glavna **politička poluga** u parlamentarnom vladanju Srbijom) i konzervativci koji su bili u manjini. Četrnaestogodišnji knežević Milan izabran je jednoglasno, aklamacijom, za knjaza, ali, do njegovog punoletstva vlast je moralo da vrši Namesništvo (Milivoje Petrtović Blazavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović). Odmah je postavljeno pitanje novog ustava Srbije. Namesništvo je izabralo odbor od 70 članova da piše nacrt ustava. U dokumentu piše: **Činila ga je sva tadašnja duhovna i politička elita Srbije**.
Usvojila ga je Velika ustavotvorna skupština (održana u Kragujevcu od 10. do 29. juna 1869. godine), koju je činilo ukupno 516 poslanika (bezmalo svi liberali).


DVE SKUPŠTINE
**NAMESNIČKIM ustavom Narodna skupština je prvi put podignuta na stepen zakonodavnog tela. Nikakav zakon nije važio dok ga knjaz ne proglasi, ali ni nikakav zakon nije mogao biti *izdat, ukinut, izmenjen ili protumačen* bez pristanka Narodne skupštine. Prava istorija Skupštine Srbije počinje, u stvari, sa Namesničkim ustavom**, kaže se u pomenutom pregledu **Narodne skupštine Srbije**.
Ustav određuje da je narodna skupština narodno predstavništvo sastavljeno **iz poslanika, narodom slobodno izabranih, i poslanika koje Knjaz bira.** Predviđene su - obična i velika skupština. Obična je zasedala svake godine.
(NASTAVLJA SE)