Prvo porez, pa glasanje

Piše: LJubomir Tešić
IZBORI su bili dvojaki: u varošima neposredni, a u srezovima - posredni (preko poverenika). Svaki srez i svaka okružna varoš birali su jednog poslanika na 3.000 poreskih glava, dok je knjaz, na svaka tri narodom izabrana poslanika imao pravo da bira svog jednog poslanika, **iz kruga ljudi koji su se odlikovali naukom i iskustvom u narodnim poslovima, ali ovaj broj nije uvek morao biti popunjen**. Poslanik je mogao biti Srbin sa najmanje 30 godina starosti i da je plaćao danak državi najmanje šest talira. Određeno je i ko nije mogao da bude poslanik: činovnici, penzioneri, oni koji primaju kakvo izdržavanje, koji ulažu u udovički fond i pravozastupnici... Knjaz je svoje poslanike mogao da bira i iz redova činovnika, dok to pravo nisu imali vojnici stajaće vojske (**nisu mogli biti ni birani ni izabrani biti**).
Ono što se danas zove **poslanički imunitet** ovim ustavom je bilo ovako regulisano (član 71):
**Niko i nikada ne može uzeti poslanika na odgovor za glas koji je on dao kao član skupštine. No, ako bi njegovi izrazi sadržavali napadanje na ličnost Knjaza, knjažesku familiju, namesnike knjaževskog dostojanstva, skupštinu ili pojedine članove njene, onda predsednik ima pravo da skupštinu prekine za taj dan, i u sledećoj sednici predloži, da skupština reši: da se dotični član za neko vreme isključi iz skupštine. A ako bi izrazi poslanika po krivičnom zakoniku sačinjavali kakvo zločinstvo, ili prestup, dotični član može i pred redovnim sudovima biti optužen, ako skupština predhodno odobri**.

TEMELJ NOVE DRŽAVE
OVAJ Namesnički ustav Slobodan Jovanović je ocenio ovako:
**Karakteristika Ustava iz 1869. godine sastoji se u tome što je njime zakonodavna vlast sa Saveta prešla na Skupštinu, a parlamentarni režim nije ustanovljen. Skupština je rešavala o zakonima, ali ministri nisu od nje zavisili. Prema odredbama Ustava iz 1869. godine jedna neskrupulozna vlada mogla je, vrlo lako, načiniti od Skuštine svoje oruđe**.
Namesnici su ovaj ustav nazvali **istorijskim, jer posle 500 godina otvara put za staranje prave srpske države**. U njoj **narod rešava pitanje sudbine svoje...**
Izbori su raspisivani svake treće godine. Mogao je da bira svaki muškarac sa navršene 21 godine, koji plaća porez na prihode. Žene nisu imale birački glas. Zakon je predviđao javno glasanje, a glasanje je vršeno od **izlaska do zalaska sunca**. Glasovi su se beležili i sabirali, a rezultat glasanja javno saopštavali.
Prvi izbori po novom zakonu održani su 6. avgusta 1871. godine. Izabrano je 97 poslanika, a 18 je imenovalo Namesništvo. Sve sednice su održavane u Kragujevcu. Knjaz Milan je postao punoletan 24. avgusta 1872. Namesništvo mu je tada predalo vlast, a prva njegova beseda čula se na skupštinskom zasedanju 24. septembra 1872. godine. Tada se i zakleo na Ustav da će po njemu Srbijom vladati.
Na pomenutim izborima liberali su odneli pobedu, ali su u svojim redovima imali uglednih ljudi i konzervativci. Narod je izabrao 97, dok je knjaz imao 33 svoja poslanika - ukupno 130 poslanika. Knjaz je odmah bio pristrasan: priklonio se konzervativcima - za predsednika je postavio ličnost iz njihovih redova: Đorđa Topuzovića.
U svojoj pristupnoj besedi knjaz je rekao:

TRI OZBILJNE STRANKE
**POŠTOVANI poslanici, svagda Mi je bilo milo, da se nađem u sredini predstavnika moga naroda, a ovaj put sam imao više no ikada uzroka poželeti, da se s vama sastanem, jer odavno u Srbiji nije bilo Narodne skupštine sazvate u ozbiljnijim prilikama, no što su sadašnje, pa za to i ako sam i do sada potrebovao vaše rodoljubive potpore, da svome teškom zadatku odgovorim, danas je najviše potrebujem...**
Mlad i sasvim neiskusan u svakom pogledu, knjaz Milan će od tada postati meta svakojakih spletki, zakulisnih igri i ogovaranja, ali će i on sam, umnogome, svemu tome doprineti svojim mnogobrojnim i nepromišljenim političkim potezima.
Slabo je srpski govorio. Odrastao je i školovao se u inostranstvju (Beč i Pariz), pa je mnogo bolje govorio nemački i francuski jezik nego maternji. Zbog toga je u narodu služio za podsmeh. Bio je više okrenut Austro-Ugarskoj nego Rusiji. Tako je, na primer, jedan meštanin iz Rogače, po Srbiji javno govorio - da je naš vladalac Nemac, da će od svih nas napraviti Nemce, te da ćemo svi morati da jedemo mačke...**
Od ovog doba u Srbiji počinje krvavi partizam i strančarenje bez milosti i razuma**, koje će knjaževini, odnosno (od aprila 1882) kraljevini, doneti silne nevolje i - grobove.
Pored liberala i konzervativaca na političku scenu stupaju i radikali. Na izborima od 30. novembra 1880. godine radikali i konzervativci dobili su 127 mandata, a liberali samo sedam. Za predsednika Skupštine izabran je Aleksa Popović, konzervativac. U besedi je knjaz Milan govorio o unutrašnjim reformama i potrebi da se menja Ustav iz 1869.

ZAKON PROTIV CENZURE
U OVO vreme je donet Zakon o štampi i Zakon o udruženjima građana i zborovima. Štampa je konačno oslobođena policijske stege i rigorozne cenzure, a Zakon o zborovima i udruženjima otvorio je put za stvaranje i formiranje mnogih političkih stranaka.
Zborovi su oglašeni slobodnim i mogli su da se drže bez dozvole policijskih vlasti. Tada je nastala i ona izreka koja je karakterisala i srpski mentalitet; govorilo se po Srbiji: **Tri politička istomišljenika stvara stranku, a ova odmah ustoličava svoj program, svoju zastavu i svoje novine**. Svako je imao liderske ambicije: da formira stranku, da bude njen vođa i da se, preko strančarenja, bori za lokalnu i vrhovnu vlast...
Videći da su pogrešili u imenu (niko nije voleo konzervativce, nazadnjake, koji ne žele promene) konzervativci su brzo promenili svoje ime u privlačno - naprednjaci.
Do kraja 1881. godine u Srbiji su **ustoličene** tri velike i jake stranke i bezbroj malih stranaka koje će među sobom početi rat za parlament i vlast.
Vodeće ličnosti ovih strana bile su:
Liberalna (najstarija) stranka: Jevrem Grujić, Vladimir Jovanović, Jovan Ilić, Milovan Janković, Jovan Ristić, Stefan - Stevča Mihajilović, Stojan Bošković, Alimpije Vasiljević, Živko Karabiberović, Todor Tucaković, LJubomir Kaljević, Radivoje Milojković, Dimitrije Matić, Panta Jovanović i Živan Živanović.
Imali su svoj organ **Srpska nezavisnost**, koju je jedno vreme uređivao pesnik Laza Kostić.
Napredna stranka: Ilija Garašanin, Jovan Marinović, Danilo Stefanović, Nikola Hristić, Filip Hristić, Đorđe Cenić, Kosta Cukić, Đorđe Topuzović, Milan Piroćanac, Milutin Garašanin, Aćim Čumić, Stojan Novaković i Čedomilj Mijatović.
Novine su im se zvale **Videlo**, koje su dugo opstojale - gasile se i vaskrsavale; bile su (i ostale) ogledalo u kome je zapisano jedno tragično vreme srpskog partizma kada je ono bilo najžešće i najkrvavije od 1880. do 1900. godine.
Narodna radikalna stranka: Adam Bogosavljević, Milija Milovanović, Nikola Pašić, Pera Todorović, Aca Stanojević, Lazar Paču, Gligorije Geršić, Kosta Taušanović, Paja Mihajilović, Raša Milošević, Andra Nikolić, Ranko Tajisić i Jovan Đaja.

NOVINE NA UDARU VLASTI
RADIKALI su, takođe, imali svoje glasilo. Prvo se zvalo **Samouprava** (najduže ga uređivali Pera Todorović i Stojan Protić). Pošto su često **kršili štamparska pravila** i bili pod represijom režima koji je bio na vlasti (naprednjaci), njihove novine su privremeno ili trajno zabranjivane, pa su bili prisiljeni da menjaju i nazive i uredništvo. Posle **Samouprave** izdavali su **Slobodu**, zatim **Odjek**, pa **Novi Odjek** i dr.
Napredna stranka je uvek bila uz vladara i režim. NJihov organ (**Videlo**) je vrlo žestoko i **bez dlake na jeziku** napadao druge stranke, posebno radikale sa kojima je neprekidno u **žurnalističkom ratu**. Hvalio je režim i knjaza odnosno kralja i uvek bio uz njihov skut. U ovim novinama je više hvale nego kuđenja i kritike aktuelne vlasti; životne istine, posebno sela i srpskog seljaka, najčešće je lakirao i prikrivao.
(NASTAVLJA SE)