Svedočenje Albera Malea

UČINILO se da će se tuča, krkljanac i ujdurma u kojoj je učestvovalo bezmalo sve stanovništvo prestonice, smiriti i raspršiti, jer je Garašanin bio pod sigurnom zaštitom - u podrumu ministarstva, ali tako nije bilo - još užasnija i strašnija tuča se od Pivare prenela na - Terazije. A baš je ovo bila prava muka koje mora da se stidi svaki pošten i čestit Srbin, svedoče očevici. Svaki rodoljub mora dlanovima oči da poklopi i da pocrveni od stida...
...Nesrećni Beograde, evo još jednog krvavog dana u tvojoj istoriji!
Po varoši pukao strah i proneo se glas da radikali sve redom ubijaju naprednjake. Oni koji su bili iz prestonice, uspeli su, razbijenih glava i izbubetani kamenicama, da se dočepaju svojih kuća, zaključaju vrata i kapke navuku na prozore; da tu dele svoju sudbinu, sa sudbinom uplašene familije u kojoj leleču žene i cvile deca...

AZIL U “KASINI”
JEDNI naprednjaci su po podrumima pravili zaklone, spremali oružje i municiju i iza barikada čekali rulju da se brane ako im nasrne na kuće, dok su drugi brzo pakovali najnužnije stvari, uprezali konje u kola i bežali van varoši da spas traže kod prijatelja i poznanika. Beogradska “Kasina” je bila najveće pribežište onih prema kojima je razjarena masa jurišala. I Balkanska ulica je bila preprečena puškama sa isukanim bajonetima od svetine koja je pridolazila vozovima i u nepreglednim kolonama sukljala uz Balkansku... Ukraden je Garašaninov fijaker, u njega se nagurala masa bukača i kočijaša naterala da jurne po varoši vičući: “Smrt Garašaninu, smrt naprednjacima, narodnim dahijama i krvopijama...”
“Izdaleka, gde smo mi stajali”, dodaju anonimni svedoci, “videli smo samo kako se od kuća odbijaju kamenice ili kako kroz prozore uleću u stanove. Sa raznih strana su se čuli kuknjava i jauci. A kada je odjeknula pucnjava iz revolvera i pušaka, sa Terazija su se na sve strane razbežali fijakeristi, koji, inače, uvek tu, uparađeni, čekaju mušterije... U jednom trenutku rulja je provalila vrata “Kasine”, polupala sav nameštaj - stolice, stolove, flaše, burad - samo su na zidu ostale slike sada već bivšeg kralja Milana i kraljice Natalije... Rulja je u kafani jela i pila, a zatim jurišala na sprat. Jedan naivni popa je odozgo gledao ovu hrišćansku bruku, počeo je da silazi sa sprata i grdi razjarenu masu. Onda jedan cipov dovati popa, skoči mu za vrat, uhvati za bradu i počne na siromahu jahati. Čita mu padne sa glave koju po Terazijama u masi počeše šutirati i gaziti. Proneo se glas među masom da ovaj što je jahao popa ima maniju - duševno bolestan - da jaše popove. On je jednom jahao popa Nikolu Krupežića od Dorćola do Pozorišta...”

PATROLIRA KONJICA
OKO podne je u varoš red bio vraćen. Ulicama je kružio ekskadron konjice. Kosta Tanušanović je naredio da se pozatvaraju svi dućani. Pored mnogih razbijenih glava, polomljenih udova i ogromne materijalne štete, rezultat trodnevne tuče između naprednjaka i “fuzionaša” (radikala i liberala) bile su tri smrti: jednog seljaka iz okoline Beograda, jednog varoškog trgovca i jednog đaka. Na čijoj je strani bila sila, na toj strani su bile istina i pravda: za sve tri smrti bili su optuženi naprednjaci koji, inače, nisu izazvali kavgu i tuču nego suprotna partija koja je upravo došla na vlast...
Sutradan, 16. maja, u “Dnevnom listu” izašao je komentar koga je potpisao Kosta Arsenijević. On veli da je tim člankom branio Ustav i njegove slobode; branio ličnu i imovinsku sigurnost srpskih građana...:
“Beograd, prestonica srpska, bio je juče pozornica jednog nemilog, neobičnog događaja, pa unekoliko i vandalskog prizora. Pod uticajem bola i očajanja, uzimamo pero da pišemo ove redove. Slučaj koji se juče desio u Beogradu toliko nas je dirnuo i potresao - ne znam kako da počnemo i šta da reknemo o njemu. Usred Beograda gledali smo tuču, boj, puškaranje i napadanje na pojedine kuće. A zašto?
Juče je Napredna stranka držala u bašti ‘Velike pivare’ svoj partijski zbor, na kome su članovi imali da se dogovore o organizaciji svoje stranke i o budućem svome radu. Ta stranka je bila povod neobičnih i nesrećnih prizora koji se zbiše. Ovaj prizor se ne može ničim pravdati, i on ne može da prođe nekažnjeno. Ovde nisu samo u pitanju naprednjaci. Ovde su u pitanju srpski građani, u pitanju je čast Srbije, u pitanju su lična sloboda i sigurnost svakog od nas. Juče su bili povod vandalizma naprednjaci, sutra lako mogu da budu liberali, prekosutra radikali, a zatim i svaka druga partija i svaki drugi građanin. Da li ima koga u Srbiji koji to sme da dozvoli... Na tebi je, današnja radikalna vlado, na vama je, nadležne vlasti, da najstrože ispitate i pronađete i kaznite izgrednike i huškače jučerašnjeg vandalizma... Vaša je dužnost da operete čast Srbije i njenih građana koju je juče nanela razuzdana i poludela gomila političkoj svesti srpskog naroda...”
Ovako i ovo poručuje Kosta Arsenijević preko “Dnevnog lista” - novina koje su važile kao nestranačke:
“Građani Srbije, trgnite se, zadržite svoj gnev i svoju partijsku strast! Pokorite se zakonu! Strpite se i sačekajte neka zakon sudi i osudi sve neprijatelje naroda i sve neprijatelje naše otadžbine!”

CRNA STATISTIKA
A AKTUELNA radikalska vlast sva politička ubistva (u sudskim dosijeima i ogledalu štampe zabeleženo je 377 nasilnih smrti za kraće od devet godina) pravda sledećim razlozima: svojim vladanjem naprednjaci su narodu naneli mnogo zla i nepravde, pa je sada narod tražio “oduška”, izlivajući na sve strane - od kralja do kmeta - mržnju i osvetu.
Kada je u zavadi sa partijama i narodom, posle dvadeset godina vladanja Srbijom, kralj Milan odstupio sa prestola i vlast preneo na svog maloletnog sina Aleksandra, u jednom pismu, bežeći iz Kraljevine, u poverenju je napisao svom prijatelju: “Posle 20 godina vladanja u Srbiji postao sam uveren da je moj narod nesposoban da razume nacionalnu ideju, jer partijske interese stavljaju iznad interesa svoje zemlje.” Namesnici su pozvali u Beograd francuskog profesora Albera Malea da kraljevića, do punoletstva, podučava istoriji diplomatije, jeziku i “vladarskoj etikeciji”. Na Dvoru je bio dve godine (1892-1894) i redovno vodio dnevnik. Brzo je ušao u sve srpske spletke i kortešenja. U Dnevniku (u Francuskoj objavljen pre jednog veka, a kod nas preveden i objavljen pod naslovom “Dnevnik sa srpskog dvora” pre nekoliko godina) kaže da su Srbi neki čudan narod.
“Žene su dva puta ženstvenije od Francuskinja... Ovde one jedva čekaju da ćaskaju”, ali ovako francuski profesor objašnjava svoje zapažanje o “velikoj srpskoj strasti”: “Sve se strasno bave politikom, jadnice!” pa beleži i ovo: “Postavite Srbinu pitanje: ’Šta si?’ Neće nikada reći ‘ja sam Srbin iz tog i tog kraja’, nego ’ja sam liberal, radikal ili naprednjak’.”
Zbog nesloge, stalnih raskola i političkih kavgi proisteklih iz “bolesnog partaizma”, srpska intelektualna elita ovog vremena padala je u depresiju i potištenost. Jovan Cvijić je smatrao da se treba kloniti sveprisutne partijske ostrašćenosti, pa je studentima 1907. godine, na jednom predavanju, rekao i ovo: “I budite uvereni da odbacivanjem partizanstva i partijskih organizacija nećete zanemariti politiku i političko vaspitanje. Naprotiv, tek ćete onda moći mirno i razumno misliti o pravoj politici, o pravim pitanjima Srbije i srpskog naroda.”

ŠKOLE I MEHANE
“...MI imamo jednu žalosnu pojavu, mi imamo ustavan režim, ali imamo nedovoljno prosvećen narod. Dali smo suverenitet ljudima čije smo vaspitanje zanemarili. Mi imamo u Srbiji 1.500 škola i 25.000 mehana. Mi našim učiteljima dajemo onoliku platu koliko dajemo jednom služitelju u Beogradu. Jedan demokratski režim ne može živeti bez jake i rodne prosvete, jer dok se narod duhovno ne podigne, ono što se zove narodno pravo biće jedna lepa reč i gorka ironija na pravo stanje stvari...”
Ove reči su za govornicom, u Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije, izgovorene 4. maja 1912. godine. Izgovorila ih je najumnija srpska glava na razmeđi dva veka - profesor, književni kritičar i istoričar - Jovan Skerlić.
(KRAJ)