Teško izbeglištvo

Piše: Đuro Zagorac
PISCI memoara i drugi istraživači opisali su Jelenu kao skromnu, povučenu i vrlo radnu ženu, a o njenom gostoprimstvu su i pesme ispevane. Posebno se ističe njena pokornost mužu. Svi su se slagali da je ona udovoljavala mužu dobrovoljno, iz ljubavi, dakle, bez tadašnjih grubih pravila po kojima je žena morala da čini ono **što gazda zahteva**.

Jelena se i posle svega može smatrati srećnom ženom svoga vremena; imala je veliki porod, a u porodici nije fizički zlostavljana. O porodu se dosta zna a o zlostavljanju nema dokaza niti pretpostavki.

Ona je sa majčinstvom učvrstila svoj položaj. Već posle godinu dana od udaje je rodila, i to, što je bilo jako važno - sina. Dečak je poneo ime Sima, ali nema pomena po kome je tako kršten. Šta je bilo presudno za njegov život, ne zna se, ali se zna da je Sima poživeo jedva godinu dana.

Jelena je nastavila da rađa, ali joj se nije dalo - rađala je samo ćerke. Prvo Savu, a onda Saru, pa Polu, pa Stamenku. A onda sa 19. vekom, sve se preokrenu: na svet dođe Aleksa, 1801, a pet godina kasnije i Aleksandar.

Izbeglištvo, pa makar i u Rusiju, teško je padalo Jeleni. Već posle tri godine, dok joj je muž još bio živ, Jelena je pisala ruskoj vladi i samom caru, da joj s decom dozvoli povratak u Srbiju, a da oni i dalje **zadrže** Karađorđa. Posle njegovog ubistva, njen žal se još više uvećao.

Prolazile su godine, porodica voždova, kao i mnoge pristalice, i pored toga što su materijalno bili obezbeđeni, nisu se adaptirali u novoj sredini. Naprotiv, želja za povratkom stalno se kod njih pojačavala.

Jelena je i prva shvatila da je u Srbiji došlo do promena, da je voždovo vreme prošlo i da je Miloš Obrenović neprikosnoven. Svoju šansu da se povrati sa porodicom videla je u srećnoj okolnosti da je vožd s Milošem uspostavio kumovske veze, venčao ga sa LJubicom; a kum kod Srba nije od raskida, mada će se pokazati kroz istoriju sva surovost ove svete veze.

Upornost Jelene, onemoćalost ustanika kao da je slomila i samog ruskog cara i srpskog kneza, koji su postigli dogovor da se od proleća 1831. godine, srpske izbeglice mogu vratiti svojim kućama. Već početkom te godine voždova udovica i njen sin Aleksandar, koji se već bio i oženio, dobili su ruski pasoš. Nedostajala im je još samo srpska **viza**. Uz zahvalnicu i pozdrave Jeleni je stiglo još hiljadu dukata na ime putnog troška, što je bila značajna suma.

Ovom srećnom događaju za Jelenu prethodila su i srdačna pisma, koje je ona uputila knezu Milošu i knjeginji LJubici, u kojima je izražavala svoju radost, ali i poniznost. Miloš joj je indirektno slao signale, ali joj je LJubica uzvratila pismom, u kome ona Jelenu oslovljava sa **ljubazna gospojo kumo**, izražavajući svoju veliku radost što će se uskoro videti. Potpisom na kraju pisma, kuma Jeleni jasno daje do znanja kakav će biti njihov budući odnos, potpisujući se kao **kuma LJubica M. Obrenovića, Knjaginja Serbska**.

Letela su pisma i poruke.

U LETO 1831. godine, pomenuti Jelenin izbeglički karavan stigao je na granicu, u ribnički karantin, u nahiji porečkoj. Pogranični ljudi im se nisu obradovali, baciše ih na velike muke...

Jeleni je naloženo da se povrati u Vlašku, sa celom porodicom i pratnjom: kuku, pa zar joj se nešto strašnije moglo desiti?

Da je bilo telefona... Ona bi se obratila knezu **milom kumu** i videli bi ti graničari svoga boga. Oni su joj propustili samo ćerku Stamenku sa decom... Miloš je, razume se, i bez telefona bio obavešten o svemu. A šta je mislio, tek ćemo videti u nastavku.

Sa svojima je Jelena došla u ponižavajuću situaciju: više nije primala rusku apanažu. U pismima **milom kumu** i ruskom caru ona ih je upozoravala da može da živi jedino tako što
će prositi, a zar to mogu da dozvole carevina i kneževina?

PUT

JELENA je dobila ruski pasoš kao supruga **bivšeg srpskog vrhovnog vožda Georgija Černago** sa naznakom da putuje zajedno sa sinom Aleksandrom, njegovom ženom Persidom, svojim unukom Đorđem Aleksijevićem, ćerkom Stamenkom, njenim sinom Kuzmanom i ćerkom Jelenom. Kao i poslugom iz Srbije, Avramom Popovićem, njegovom ženom Jelenom, Ivanom Jakovićem, sa četvoro kola i 16 konja i slugama, Ciganima, Gligorijem Lučerom i dvojicom dečaka, Nikolajem i Grigorijem.
(Nastavlja se)