Bratska pomoć Vahabita

Piše: Dragoslav Marković
RUSIJA se odavno muči sa Čečenima - i krvari. A za sve su krivi imperijalni apetiti carske Rusije u 17. veku. Sukobi sa Rusijom, potonjim SSSR-om, pa Ruskom Federacijom, bili su većeg ili manjeg intenziteta svih proteklih vekova, ali nedavnim napadom čečenskog bombaša samoubice na moskovski metro ušlo se u potpuno novu, veoma opasnu i krvavu fazu. Preuzimanjem metoda najradikalnijih islamista, Čečeni su krenuli u **sveti rat protiv Rusije**. I prebacili sukobe, razaranja i ubijanja i na tle RF.
Čečeni se kao narod prvi put pominju u jermenskim i gruzijskim dokumentima u sedmom veku naše ere. Tada su već naselili severni deo Kavkaza i stepu, gde su se sukobljavali sa Skitima i nomadskim Sarmatima. U 13. veku, Čečeni su napali nadirući na zapad Mongoli i oni su postali deo takozvane **zlatne horde**.
U 16. i 17. veku, na teritoriju na kojoj su živeli Čečeni oko su **bacili** i Otomanska imperija i Persija i Rusija. U to vreme grade se prve ruske tvrđave i naselja Kozaka kao rezultat vojne, ali i diplomatske borbe među zainteresovanim zemljama. Tada su **obeležene** granice Čečenije, koje važe i danas.
OD Petra Velikog, Rusija Čečeniju smatra svojom kolonijom, a Čečeni se najžešće od svih kavkaskih naroda suprotstavljaju ruskim osvajanjima regiona.
Borba Čečena sa Rusijom, pa i kasnije, gotovo do naših dana, nikada nije imala karakter borbe za nezavisnost i stvaranje sopstvene države u opšte prihvaćenom smislu: oni su se borili samo za autonomiju koja bi im omogućavala da žive prema svojim običajima i pravu koji su se znatno razlikovali od običaja i prava drugih, pa i muslimanskih, naroda ovog područja.
Suprotstavljanje Čečena ruskom uticaju kulminirala je prvom pobunom koju je predvodio imam Šamil pedesetih godina 19. veka. On je tada formirao prvu teokratsku državu na teritoriji današnjih Čečenije i Dagestana i izazvao krvavu intervenciju Rusije. Čečenija je zvanično postala deo Rusije tek 1859. godine i rat za njene teritorije najduža je vojna kampanja u istoriji Rusije, koja je trajala 150 godina.
Kada su Nemci, u Drugom svetskom ratu, krenuli na SSSR, Čečeni i Ingušeti su u tome videli šansu za oslobođenje i aktivno sarađivali sa okupatorom. Staljin ih je 1944. surovo kaznio, deportovavši oko 500.000 Čečena i Ingušeta u Kazahstan i Sibir. Tek sredinom pedesetih godina prošlog veka, dozvoljen im je povratak na svoje teritorije gde je stigla svega trećina deportovanih. Autonomna republika u okviru SSSR stvorena je ponovo 1957.
Kada je 1990. SSSR počeo da se raspada, Čečeni su novembra te godine proglasili nezavisnost, a sledeće - proglasili Republiku Ičkeriju, koja je uskoro postala poznatija kao Čečenija. Rusija je ubrzo, na petini nekadašnje teritorije Republike, podarila Ingušetima sopstvenu republiku što je još više povećalo tenzije. Prvi veći oružani sukob u novije vreme između Rusije i Čečena dogodio se 1994, kada je na čelu tada već nezavisne, samoproklamovane države bio general DŽohar Dudajev.
Da bi se razumeli sadašnji događaji u Čečeniji, ali i najnovija faza čečenske borbe protiv Rusije, potrebno je vratiti se mnogo vekova unazad.
Čečeni su, više nego ijedan drugi narod Severnog Kavkaza, uspeli vekovima da sačuvaju svoju jedinstvenu etničku strukturu zahvaljujući tome što su živeli izolovani, na planinama, negovanju oblika tzv. tarikata - koncepta života i ponašanja grane islama Sufi, ali i očuvanju sistema taipa, vrste klanovskog organizovanja.
Ovaj narod se od svih iz svoje okoline razlikuje i po tome što nikada nije imao aristokratiju niti vertikalnu hijerarhiju, a klanovska organizovanost se zadržala do danas.
Život svakog taipa vode muškarci, nikada žene, ali su one oduvek učestvovale u svim oblicima društvenog života i imale velike slobode. Čečenske devojke, ali i supruge, nikada ne pokrivaju lice i ne osećaju stid pred muškarcima ili strancima. Smrtnim kaznama nikada nisu smele da prisustvuju žene, ali su one imale pravo da bacanjem svog šala zaustave sukob među pojedincima, pa čak i klanovima.
U čečenskom društvu je veoma razvijen institut krvne osvete i zbog toga stradaju i pojedinci, njihove porodice, pa čak i čitava sela. Uz to, veoma se poštuje gost, ma ko i odakle bio, i njemu se ne pruža samo krov i hrana, već mu se garantuje i život. Ubistvo gosta i pljačka, oduvek su smatrani za dva najteža prestupa. Mnogi običaji su tokom vladavine SSSR nestali, ali ostaju duboko ukorenjeni u ponašanju i, dobrim delom, utiču i na današnje ponašanje Čečena.
POZNAVAOCI kažu, da je čečensko društvo oduvek bilo društvo vojne demokratije. Nikada na njenom tlu nije postojao feudalizam, a zemljom je upravljao Savet staraca, koji su dolazili iz svih klanova. Sve odluke su se donosile konsenzusom.
U vreme mira postojali su sukobi među klanovima, čak i oružani obračuni, ali u trenutku kada bi Čečeniji zapretila opasnost spolja, neprijateljstva bi prestajala i svi klanovi bi se ujedinjavali. Tada je biran vojni lider koji, čak i nije baš svima odgovarao, ali je prevashodno morao da bude dobar vojskovođa. Upravo je to bio slučaj sa generalom Dudajevim koji je zbog opasnosti od Rusije postao predsednik i predvodnik cele nacije.
Na početku prvog većeg oružanog sukoba Rusije i Čečenije 1994, Dudajev je već imao dosta veliku grupu dobro obučenih i naoružanih sledbenika koji su predstavljali regularnu armiju Čečenije. U te snage su ušle i grupe koje su se dotada bavile kriminalnim radnjama, a vođe bandi su postali komandanti jedinica.
Rusi su krenuli u rat da povrate kontrolu u Čečeniji i sredinom 1995. zauzeli veći deo zemlje. U to vreme je ubijen Dudajev, a vlast je preuzeo mnogo manje popularan Jandarbijev. Teroristički akti u Buđonovsku i, kasnije, u Kisljaru pokazali su da predstoji dugi rat.
Rusija je 1996. odlučila da prekine vojnu intervenciju u Čečeniji, a sledeće godine Boris Jeljcin i Aslan Mashadov potpisali su sporazum o prestanku sukoba.
RUSKO-ČEČENSKI sukob ušao je u novu fazu, kada su trupe Šamila Basajeva 1997. okupirale susedni Dagestan. Sve do 1999, Čečenija je bila istinski nezavisna. Predsednik Mashadov, međutim, nije bio u stanju da kontroliše situaciju u zemlji. Različiti klanovi su se sukobili, pre svega zbog podele novca od nafte, značajnog izvora prihoda, a mnoge bande su dolazile do novca otmicama ruskih vojnika i naplatom otkupa.
U pokušaju da se zaustavi nasilje i zavede red u zemlji, raste uticaj islamskih fundamentalista - vahabita - koji su sa Bliskog istoka došli da **pomognu čečenskoj stvari**. Uvode se strogi šerijatski zakoni strani čečenskoj tradiciji, žene gube sva prava, uvodi se isključivo verska nastava. Drugim rečima, islam postaje važniji od nacionalne nezavisnosti.
U fazi koja je neposredno prethodila krvavim napadima bombaša samoubica, ruske snage su povratile uticaj u Čečeniji i to lukavo, koristeći rivalstvo tamošnjih pojedinih grupacija. U Čečeniji raste teroristička borba - prvo među njima samima, a onda, raste i broj ubistava Čečena lojalnih Rusima.
Sada smo svedoci da se čečenski separatizam i terorizam **prelio** i u druge krajeve, pre svega u Rusiju. A sve to zahvaljujući vezama koje su Čečeni uspostavili sa međunarodnim terorizmom, među kojima su očigledno najuticajniji oni iz Al kaide.

LIČNA KARTA ZEMLJE
ČEČENSKA republika prostire se na 15.800 kvadratnih kilometara. Glavni grad je Grozni.
Pre početka sukoba, imala je oko 735.000 stanovnika, a procenjuje se da ih sada ima svega oko 300.000, dok je ostatak izbegao u razne susedne države.
Najveće bogatstvo jeste nafta. Prva bušotina je otvorena u Groznom 1876, a 1992. godine je proizvedeno tri miliona tona, dok je 1970. proizvedeno, čak, 22 miliona tona. Postoje i ležišta gipsa, mnogih drugih minerala i velike podzemne rezerve toplih mineralnih voda.
(NASTAVLJA SE)