Ustupci narko-teroru

Piše: Veljko LALIĆ
OD 1985. godine u građanskim konfrontacijama u Kolumbiji poginulo je više od 200.000 ljudi. Glavni razlog je postojanje desetina terorističkih organizacija koje su u neprestanom ratu sa zvaničnim vlastima, kao i velikih narko-barona, koji su u ovom delu sveta jači i od same države.
Najveća, najstarija i najobučenija teroristička organizacija u celoj Latinskoj Americi je Kolumbijska revolucionarna oružana snaga, čuveni FARC, koja i dan-danas kontroliše veliki deo kolumbijske teritorije.
Programska načela ove terorističke grupe, koja se 1982. godine izdvojila iz Komunističke partije, i dalje su marksistička: protiv uticaja SAD i svakog oblika desničarskog ugnjetavanja.
FARC je aktivan na široj teritoriji Južne Amerike - u Venecueli, Ekvadoru i Panami. U Venecueli su 1999. godine kidnapovali trojicu američkih boraca za ljudska prava, koje su ubzo i likvidirali.

PRAZNA OBEĆANJA
CENTAR je, ipak, u Kolumbiji, gde imaju vlast po nepristupačnim šumama, i terenima idelanim za gerilsku borbu. FARC je poznat po kidnapovanjima, otmicama imućnih ljudi, iznudama, ali i velikim plantažama kokaina, kao i povezanosti s najvećim narko-bosovima.
Glavna poluga ove terorističke grpe je sedamdesetogodišnji Manuel Maruanda koji je na čelu sekretarijata. Sa još šestoricom vojnih komandanata, među kojima i Horhe Brisenom, jednim od nekada najpoznatijih vladinih oficira, Maruanda predvodi vojsku od oko 18.000 fanatika.
Ova grupa godišnje od prodaje droge, ucena i otmica zaradi dvesta miliona dolara. Svi predsednici koji u Kolumbiji dolaze na vlast obećavali su energičnu borbu protiv FARC-a, ali su na kraju uglavnom odlazili potpuno
poraženi. Predsednik Ernesto Semper bio je čak, 1997. godine, prinuđen da se povuče s ogromne teritorije (veličine Libana) kako bi gerilci oslobodili 60 zarobljenih vladinih vojnika.
Naredni predsednik Pastrana Andreas zalagao se i za pregovore s teroristima, pa im je na kraju čak i proširio zonu odgovornosti. U maju 2002. godine Alvaro Urive Velez pobedio je na izborima upravo zahvaljujući predizbornom obećanju da će potpuno izbaciti terorizam iz Kolumbije, no do
danas ta borba nije dala nikakve rezultate.
Da li iz straha, tek pred sveke izbore **farkovci** toliko zaplaše političke kandidate, da i onaj koji dođe na vlast mora da bude srećan što ga nije stigla **crna ruka**. Tokom kampanje za lokalne izbore 1997. godine FARC je
pobio 30 kandidata, dok ih je više od 200 kidnapovao.
Najpoznatija teroristička grupa u Latinskoj Americi, ipak, nije FARC, već toliko čuveni peruanski Tupak Amaru, teroristička grupa koja je dobila ime po legendarnom vođi peruanskog naroda iz 18. veka, koji se borio protiv
španskih kolonijalnih vlasti.
Pronalazeći idola u njemu, a umišljeni da se bore protiv modernog kolonijalizma, predvođenog Sjedinjenim Državama, naravno, nekoliko fanatičnih levičara organizovalo je ovaj pokret 1983. godine. Ili je tada bar zvanično krenula u akcije, pošto je poznato da su godinama ranije razvijali infrastrukturu i pridobijali simpatije za svoje levičarske ideje među siromašnim seljacima.

FUDŽIMORIJEV RAT
U PERUU je tada postojala i **Maova svetla staza**, kasnije samo **Svetla staza** (rajo sendero), ali je popularnost građana ubrzo prešla potpuno na **tupamarose**, pre svega jer ih je u **oslobođenju** Perua snažno podržavao Fidel Kastro.
NJihova prva ozbiljna akcija bila je zauzimanje sedam radio-stanica odkale su čitali proglase protiv vlade. Kako bi pridobili široke mase počeli su robinhudovskom bormom, otimali su od bogatih i poklanjali siromašnima.
Ovakvo stanje trajalo je sve do dolaska ozloglašenog Alberta Fudžimorija na vlast. Tupak Amaru odgovara serijom krvavih terorističkih akcija, Fudžimori uzvraća apsolutnim ratom, ne birajući metode.
Borba protiv terorizma, u neku ruku, mu je dobrodošla jer je raspustio parlament i u ime zaštite građana krenuo u političku čistku u kojoj je sve **neprijatelje države** prepustio vojnim sudovima. Smrtne kazne stigle su hiljade nevinih ljudi. Svet je naročito bio uznemiren kada je uhapšena Amerikanka Lori Berenson, koju je vojni sud osudio na doživotnu robiju, pod sumnjom da je davala logističku podršku teroristima. Posle velikog natezanja s američkih vlastima suđenje je ponovljeno, ali je Berensonova ovog puta dobila 20 godina robije, koju i danas izdržava.
Fudžimori je promenio i ustav, kako bi sebi omogućio doživotnu vladavinu, a protiv njegove diktarorske vlasti ustala je čak i njegova supruga, koja je čak najavila da će mu biti protivkandidat na izborima, ali je Fudžimori
uspeo da je izbaci iz igre.
Za to vreme Tupak Amaru uspeo je da se popne do 30.000 ubijenih ljudi. Kidnapovanja, ubistva, pljačke banaka i bogataša postali su svakodnevna pojava. Sredinom 1998. godine uspeli su da ubije vazduhoplovnog generala Garsiju, a osam godina ranije i ministra odbrane Lopeza Albuhara.

BEG IZ ZATVORA
TUPAK Amaru ipak danas je aktivan još jedino po džunglama i u regionu San Martin gde je jezgro ogranizacije. S vremena na vreme upadnu u neko selo ili grad u blizini, ali nikad ne uspeju na duže staze da ga zadrže u svojim rukama, što očigledno govori da više nemaju dovoljno snage.
Legendarni vođa ove organizacije bio je Viktor Polaja, koji je 1990. godine s još 45 zatvorenika pobegao iz najbolje čuvanog zatvora Kanto Grande, i to kroz ručno iskopani tunel od 315 metara. Policija ga je, međutim, uhvatila dve godine kasnije.
Mnogi su mislili da je to kraj Tupak Amarua, ali su se oni opet oglasili 1995. godine neuspešnim napadom na peruanski parlament. Neka **krtica** je dojavila policiji za napad, pa su ih na vratima dočekali spremni komandosi
i sve ih pobili.
Svet je za njih ponovo čuo krajem 1996. godine kada su zauzeli japansku ambasadu i sve do aprila sledeće godine držali 72 taoca, među kojima i Fudžimorijevog brata, političke predstavnike, kao i nekoliko ambasadora.
Ko zna kada bi se sve završilo da jedan od taoca nije imao pejdžer, preko kojeg je javljao šta se u svakom trenutku dešava u ambasadi. Vojska je na kraju upala u zgradu u trenutku dok su teroristi igrali fudbal. Svih 14
terorista je ubijeno.
NJihova tela nikada nisu prikazana javnosti, niti predata porodicama. Nakon ovog slučaja svi su pomislili da je Tupak Amaru završio svoju misiji, i tako je bilo sve do 2002. godine kada su se javili podmetanjem bombe ispred
američke ambasade u Limi i to baš u vreme dolaska američkog predsednika DŽordža Buša.

PODRŠKA IZ BEOGRADA
TUPAK Amaru ima i svoj zvanični sajt na kojem se može videti podrška levičara iz celog sveta. Tupak Amaru slavi Fidela Kastra i Če Gevaru kao vesnike slobode, a posebno interensantna jeste i navodna podrška iz Beograda, koju potpisuje Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ).

LEVIČARI I DESNIČARI
FARC nije jedina teroristička grupa u Kolumbiji. U zemlji narko-kartela hara i nekoliko desničarskih terorističkih grupa, od kojih su najpoznatije Ujedinjene samoodbrambene snage (AUC), kojoj podršku pruža vojni vrh i nekoliko bogataša. Neki od najkrvavijih sukoba u Kolumbiji upravo su se zbili između ovde dve terorističke gerile.
Tu je i Nacionalna oslobodilačka vojska (ELN) jedna komunistička grupa, ali ni ona nije u dobrim odnosima s ideološkim istomišljenicima iz FARC-a. Veoma često dolazi i do oružanih sukoba ove dve grupe koje žele samo svoje pravo na interpretaciju Karla Marksa.
(NASTAVLJA SE)