Kolarčeva dva fonda

Piše: Jovan NIKOLIĆ
ILIJA Milosavljević Kolarac, veliki srpski dobrotvor, rođen je početkom devetnaestog veka u Kolarima, selu nadomak Beograda. Otac Milosav, po zanimanju abadžija, pošao je 1804. godine u ustanak protiv Turaka, ostavljajući supruzi Jovanki da brine o Iliji i još troje maloletne dece. Slom voždove države prinudio je porodicu da izbegne preko Dunava u Crepaju. Vratili su se u Beograd nakon turske amnestije, 1813. godine.
Naredne godine, sa nepunih 14, Ilija prvi put dolazi u Beograd tragajući za zaposlenjem. Put ga potom odvodi kod daljeg rođaka u Pančevo, a on ga prosleđuje u Vršac, na izučavanje trgovačkog zanata.
Nepune tri godine kasnije, Ilija je ponovo u Beogradu, uposlen kod Milutina Radovanovića, vodećeg beogradskog trgovca. Tu je upoznao i zavoleo gazdinu kćer Sinđeliju, isprosio je i sklopio brak. Stanovali su na Zereku, današnjem Dorćolu, gde je Ilija otvorio svoj dućan. Tada je prezimenu Milosavljević dodao Kolarac, po selu iz kojeg je potekao.
NAKON decenije uspešnog poslovanja u Beogradu, Ilija Kolarac preselio se u Pančevo i započeo trgovinu svinjama i hranom. Sa ortacima, Đorđem Jovanovićem, a kasnije i Đorđem Vajfertom, Kolarac je proširio poslove do Pešte i Beča. Četrdesetih godina stekao je austrijsko državljanstvo i postao spoljni savetnik pančevačkog Magistrata.
U međuvremenu, Sinđelija teško oboleva i umire u peštanskoj bolnici, a suprug je sahranjuje na groblju kod crkve svetog Marka u Beogradu. Ostavši sam, jer dece nisu imali, Kolarac se, 1856. godine, vraća u Beograd. Započeo je trgovanje solju i šalitrom. Posao se širio, a Ilija Kolarac okreće se kupovini nepokretnosti u blizini Varoš i Stambol kapija. Predosećao je odlazak Turaka nakon incidenta na Čukur česmi i turskog bombardovanja grada. Kada je država konfiskovala turska napuštena imanja, Kolarac je otkupio nekoliko placeva i na nasutom beogradskom šancu podigao kuću i radnje.
USKORO je sa Tomom Vučićem Perišićem, osnovao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu, u iznosu od 250 dukata. Novac je predat beogradskom mitropolitu Petru. Na poziv Svetozara Miletića, četiri godine kasnije, Ilija Kolarac priložio je 400 dukata fondu za otvaranje Pravne akademije, u okviru Matice srpske.
Već u poodmaklim godinama, Ilija M. Kolarac, povukao se iz poslova i prepustio mirnom životu rentijera. 1878. godine, neočekivano je optužen za učešće u Topolskoj pobuni. Ni kriv ni dužan, osuđen je na pet godina robijanja u požarevačkom zatvoru. Knezovim ukazom u čast proglašenja nezavisnosti Srbije, Ilija Milosavljević pomilovan je nakon nekoliko meseci tamnovanja. Osamdesetogodišnji Kolarac, poživeo je na slobodi samo nekoliko meseci. Šestog oktobra 1878. godine, umro je u svojoj kući kod Stambol kapije.
TESTAMENTOM je predvideo dva fonda. Prvi je namenio podizanju **srpskog univerziteta** koji bi se zvao **Univerzitet Ilije M. Kolarca, osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda**. Odluka o izgradnji Kolarčevog univerziteta na Studentskom trgu u Beogradu, doneta je 26. juna 1927. godine. Zgrada koju je projektovo arhitekta Petar Bajalović, završena je 1932. godine.
Drugi je bio **Književni fond Ilije M. Kolarca**, kojim su nagrađivana ćirilicom pisana književna dla Srba iz svih **predela srpskih**, i pomagano izdavanje knjiga. Najpoznatije biblioteke ovog fonda bile su **Mala biblioteka** i **Poučna biblioteka**. Među izdanjima ovog fonda našla su se dela Ive Andrića, Aleksandra Belića, Ivana Đaje...

ZAVEŠTANJE
DRUGI svetski rat i političke promene koje su usledile, gotovo su uništili finansijske izvore Zadužbine Ilije M. Kolarca. Pre 14 godina, ostavštini beogradskog dobrotvora vraćen je status zadužbine, pa Kolarčev narodni univerzitet ipak ugošćuje akademske građane glavnog grada. Tako je, donekle, ispoštovana volja darodavca: **Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi!**
(Nastavlja se)