Krst Svetog Save

HOĆE li demokratski zapad priznati da je ideja o multietničkom Kosovu i Metohiji puka iluzija ili će na tom modelu iskrvariti i ono malo Srba i otići u pepeo sve ono srpsko što još odoleva pomahnitalom šiptarskom terorizmu i apokaliptičnoj piromaniji?

Jasnog odgovora moćnih političkih faktora, koji su od pamtiveka krojili sudbinu malih, zavađenih balkanskih naroda, nema, ali mediji koji su za sva zla ovog sveta stavljali na dušu "zlih Srba", posle martovskog divljanja šiptarskih terorista sve više na kosmetsko pitanje gledaju iz nešto drugačijeg ugla: Šitpari su ti što pod patronatom međunarodnih snaga terorišu Srbe, terajući ih sa vekovnih ognjišta, a sve zarad etnički očišćenog Kosova.

Po prvi put se ocene te vrste pečate u zapadnoj štampi i, po prvi put, više od deceniju satanizovani srpski živalj u južnoj srpskoj pokrajini, biva predstavljen kao istinska žrtva albanskih zlodela.

UGLEDNI pariski "Figaro magazin" ovih dana pod naslovom "Srbi na Kosovu: kofer ili kovčeg", fokusirajući tragičnu sudbinu Srba, podseća šta se sve dešavalo pre mesec dana: dvadeset osam mrtvih, 600 ranjenih, 3.200 izbeglica, 30 spaljenih crkava i manastira: pogrom Srba na Kosovu ponovo je pokrenut sa još većom žestinom. Prvi put od 1999. godine, međunarodni visoki funckioneri javno govore o etničkom čišćenju. Cilj albanskih ekstremista: osloboditi se poslednjih 100.000 Srba.

Prilikom našeg poslednjeg susreta, piše francuski reporter, Borislav Kevkić nalazio se na "uslovnoj". Ovaj pravoslavni sveštenik brinuo je o crkvi Sveti Sava, poslednjoj u južnom delu Mitrovice. Osim njega u tri kućerka tu je živelo još šestoro Srba: njegova žena, druga dva odvažna sveštenika, jedna paralizovana i paranoična starica čiji su unuci svakog jutra odlazili u školu u pratnji vojnika.

U toj poslednjoj enklavi, koju su 24 sata dnevno štitili vojnici Kfora, iz koje njeni stanovnici nisu mogli da izađu zbog opasnosti od linča, ova nesalomljiva i vanvremenska zajednica preživljavala je kako je znala i umela. Šestoro Srba među 80.000 Albanaca. Pravi "poslednji Mohikanci". Zvona crkve Sveti Sava odjekivala su svake nedelje zahvaljujući ocu Borislavu. Ali, samo forme radi, jer je crkva ostala prazna. Srbi iz severne Mitrovice nisu želeli da prelaze most i odlaze kod Šiptara. Uprkos svemu, sveštenik je služio i Božju službu. Za njega i njegove. Za Boga, i za Srbe. "Ako odem", govorio mi je, "oni će ovde podići džamiju".

Osam meseci kasnije, džamija još uvek nije izgrađena, ali crkva je porušena... Zapaljena je 18. marta, tokom pogroma Srba širom Kosova, kada ih je ubijeno 28, a ranjeno 600. Od crkve Sveti Sava ostalo je samo nekoliko ugljenisanih zidova i krovni krst (bio je na suviše velikoj visini za vandale). Unutra od ikona, statua, oltara i ostalog, ostale su samo gomile pepela. Isto se dogodilo i sa kućama u porti crkve, koje su opljačkane pre nego što su spaljene. Ni groblje u porti u kome su sahranjeni sveci nije pošteđeno. I njega su vandali oskrnavili. Nadgrobne ploče su porušene i polomljene. Francuski padobranci sada čuvaju tu gomilu ruševina sa kojih su pobegle, čak, i mačke, zgađene ljudskim bezumljem.

"BILA je noć", priseća se otac Borislav koji je morao da se skloni u severni deo Mitrovice, srpsku bezbednu zonu. "Albanci su razvalili ogradu. Tražili su moju glavu. Čuo sam ih kako viču. Srećom, marokanski vojnici Kfora došli su po nas i izvukli nas iz pakla. Nismo imali vremena da se spakujemo. Svako je ubacio u kesu šta je stigao i onda, zbogom. Albanci su prvo polomili i pokrali sve što su želeli. Sutradan su sve zapalili. Četrdeset godina mog života nestalo je u pepelu i dimu!"

Da bi pobegao mučiteljima, sveštenik je uspeo da se ubaci u francuski helikopter. Trenutno živi u napuštenoj kući jednog popa, a sve što ima od stvari je jedno ćebe i nekoliko prnja u torbi. Ima oko 200 Srba (i nekoliko aškalija i Cigana muslimana koje Albanci, takođe, progone kao bivše saradnike Miloševićevog režima). U novom jeziku personala Ujedinjenih nacija, oni se označavaju kao IDP (Internal displejst persons) što bukvalno znači "interno raseljena lica".

Sudska finesa koja omogućava da se ta lica ne popisuju kao izbeglice i koja spasava obraz. "Imate pravo na povratak", obećao im je Hari Holkeri, upravnik UN za Kosovo iz Finske. A, gde to da se vrate? Sedam srpskih sela je zbrisano sa karte. Svinjare, Obilić, Kosovo Polje, Gnjilane, Čaglavica, Lipljan i Uroševac. U Prištini, glavnom gradu Pokrajine, više nema nijednog Srbina. Onih 200 koji su tu životarili u višespratnicama kao u zatvorima izgrađenim u okviru `JU programa", napustili su ih i ostavili na milost i nemilost pljačkašima, a i razbijača", navodi "Figaro", i nastavlja:

"TRENUTNO su smešteni ili u bazama KFOR, ili u još preživelim enklavama, kao što su severni deo Mitrovice ili Gračanica. U pitanju je jedna ista priča, sa manjim ili većim varijacijama. Na tom prokletom Balkanu uvek postoji utisak već viđenog. Uvek u proleće, nadolazak životnih sokova prati prolivanje krvi, kao u srednjem veku, nakon zimskog predaha. Uvek i još iste maske, tragične i umorne, obeležene sudbinom. Podno manastira Gračanica, LJubica Milković (73), koju ruka u gipsu podseća na pretrpljene batine, priča kako je videla na stotine Albanca kako stižu u njeno selo i kako su je vojnici Kfora spasili da ne izgori u požaru. U mitrovičkoj bolnici, Goroljub Janacković (64) uvijene glave i krezub, opisuje kako se zabarikadirao u toaletu kada su Albanci upali u njegovu kuću. Uspeo je da se izvuče i da pobegne u polja, ali nije izbegao udarac sekirom u glavu. Niko više ne veruje u spontanu odmazdu koja se navodno desila posle utapanja troje albanske dece u Ibar 16. marta. Prema toj tezi, koju su plasirali mediji i albanski lideri, troje dece, koje su jurili Srbi, skočilo je u Ibar da bi im pobegli. To je verzija koju je iznelo četvrto dete koje je, navodno, preživelo taj tragični događaj. NJegova izjava, koju je istog dana emitovala jedna lokalna televizija, izazvala je bes kosovskih Albanaca i bila okidač koji je pokrenuo događaje 17. i 18. marta

Stvarnost je potpuno drugačija, poverio je jedan funkcioner UN koji je želeo da ostane anoniman. Prvo hronologija događaja: između 12. i 16. marta, troje Srba su ubijeni vatrenim oružjem, a jedan je ranjen. Dakle, halali - poziv na lov - bio je već dat pre davljenja albanske dece. Zatim, stvarno je jedno dete preživelo davljenje u Ibru, ali to je bila jedna devojčica! Postavlja se pitanje onda: Ko je klinac koji je govorio pred kamerama? Ko ga je instruisa? I najzad, upada u oči istovremenost na celoj teritoriji Kosova. I to sa teškim naoružanjem: automatske puške, ručne granate, "molotovljevi kokteli". Kao da je sve bilo isplanirano i vođeno sa jednog mesta.

(NASTAVLJA SE)