I treća presuda - smrt!

Piše: Miroslav Zarić

SUDIJA Miloradović je, odmah na početku presude, formulisao opšti stav veća prema priznanju optuženog. On se nije upuštao mnogo u sve nerazjašnjene okolnosti, na koje je upozorio viši sud, već je, postupajući po principu "na primer", jednostavno ocenio Hrkačevo priznanje kao verodostojno. Razlog za ovakvo uverenje bio je da je ono dato bez ikakvog fizičkog pritiska i u korektnom i zakonitom postupku.
Glavni moto treće presude bio je da je optuženi, i pored priznanja, stalno bežao od svih detalja, koji su mu pogoršavali situaciju i uvek iznosio neku rezervu da bi se spasao, ostavljajući mogućnost i za ostale koje tereti da to isto učine.
Priznanje optuženog, konstatovao je sud, slaže se u dosta okolnosti sa objektivno utvrđenim stanjem. Ali, ima ih dosta sa kojima se i ne slaže. Objašnjenje suda za ovo, ponovo je bilo isto: Hrkač je naučen, ako padne našim organima u ruke, da se upravo tako brani i ne otkriva organizaciju. I da uvek, pri tom, iznova iznosi nove i nove detalje, protivrečne jedne drugima. A, sve u cilju da zavara istragu, oteža postupak i sistemski popravlja svoj položaj, u čemu je dosada i uspevao.

RAZLIKE VEŠTAKA
OVAKVO obrazloženje pojavljuje se u presudi kao objašnjenje za gotovo sve sporne momente u Hrkačevom prvom priznanju. Tamo gde bi se priznanje poklopilo sa materijalnim dokazima, sud mu je verovao. Tamo gde su bila vidna odstupanja u detaljima Hrkačeve izjave, čak suprotne objektivnom stanju, ocenjene su kao namerno laganje, jer je tako bio naučen.
Još jednostavnije, sudija Miloradović oborio je Hrkačev alibi. On je prihvatio izveštaj mariborske opekarne da je Hrkač bio na poslu 13. jula, a i da je za 4. jul primio svu pripadajuću mu zaradu. To je značilo da optuženi nije mogao, na konto neisplaćenog drugog dela rada za praznik, da kasnije uzme slobodan dan (kako je najpre tvrdio, a potom objasnio da nije tako bilo, njegov poslovođa Ciril Portir).
Najveća novina u odnosu na dosadašnja suđenja, bio je izeštaj veštaka Vojno-tehničkog instituta u Beogradu, koji se dosta razlikovao od mišljenja pukovnika Popovića i Hrkačevog prvog priznanja. Novi veštaci su, naime, konstatovali da mina u bioskopu nije bila postavljena na spuštenom sedištu stolice broj 6 u 16. redu, niti zaglavljena između polupodignutog sedišta broj 6 (kada se gleda ka platnu), već bliže ivici sedišta ka broju 7.
Količina eksploziva, utvrdili su, bila je mala (100-200 grama), mina je težila 350-400 grama, eksplozivu je bilo dodato oko 30 čeličnih konusnih valjčića radi pojačanja dejstva, uz neko zapaljivo sredstvo.
Pri tom su novi veštaci isključili benzin i naftu, koje je pominjao pukovnik Popović, jer se ova goriva ne mogu zapaliti plastičnim eksplozivom.
Satni mehanizam imao je "verovatno" skraćenu minutnu kazaljku, a mina je kompletirana i podešena pre unošenja u salu. Mišljenje novih eksperata bilo je da je to učinjeno, ne u parku, kako je Hrkač opisao, već "najverovatnije" u bioskopskom NJC.
Sa Hrkačevim novim priznanjem slagale su se uglavnom "opšte osobine" mine: imala je xepni satni mehanizam, utikač, valjčiće i bila je bez košuljice. Uostalom, ono što je u istrazi bilo predloženo optuženom, on je to i - prepoznao.

KRAJ MISTERIJE
SUD nije, međutim, mogao da "zažmuri" na njegove izjave koje su bile potpuno drugačije od nalaza veštaka: da je mehanizam imao dve baterije od po 4,5 volti (a nađeni su ostaci baterije od devet volti), da je mina težila 1,5 - 2 kg (iznosila je jedva pola kilograma) i da je bila punjena metalnim valjčićima i sitnim metalnim kuglicama.
Sudija Miloradović je, za objašnjenje, opet pozvao u pomoć diverzantsku taktiku optuženog: ako već moraš da kažeš istinu, zbog dokaza koji stoje, onda treba uvek gledati da se sve ne kaže, a da se ponešto i slaže.
Mesto koje je Hrkač naveo na rekonstrukciji i pokazao kao ono gde su on i Penavić (tužilac ga je vratio u optužnicu, jer je sumnjao u njegov alibi) pripremili minu, po nalazu eksperata iz Instituta, ne može da se isključi kao nemoguće, ali je i veoma - nepodesno. Istini nije odgovarala ni
Hrkačeva tvrdnja da su zašiljenim drvcetom bušili ćikete, povezivali žice i kontrolisali minu. I ovde je objašnjenje za sve protivurečnosti potraženo u taktici optuženog.
Pitanje - da li je, na prepoznavanju, još neko sem optuženog, iamo karakterističku "plavu košulju sa kratkim rukavima" - sud je razrešio, tako, što se zadovoljio da konstatuje kako u zapisniku piše da su "sva lica bila približne visine, izgleda i oblačenja".

Kao argument da je Hrkač zaista priznao ono što je bilo istina, sud je potegao nalaz veštaka - lekara dr Stojiljkovića, koji je razgovarao sa optuženim i napisao da je kod ovoga "dominirao stav iskrenosti".

Opisujući kako je izvršena diverzija na železničkoj stanici, veštaci su za većinu detalja najčešće konstatovali da "nema pouzdanih dokaza", "ne može se sigurno utvrditi", "ne isključuju se mogućnosti", "nije bilo nemoguće", "izjava optuženog niti protivreči, niti je u saglasnoti sa nađenim stanjem", "ni potvrđena, ni osporena" ili "najverovatnije..."

U skladu sa ovakvim nalazom veštaka, bila je i treća presuda.

I time bi mogao da bude ispisan kraj najveće posleratne sudske misterije. Jer, ono što se kasnije događalo, bilo je sušta suprotnost ranijem zaista pažljivom ispitivanju svih nerazjašnjenih okolnosti u slučaju. Vrhovni sud Srbije ubrzo odbija žalbe optuženog i branioca 29. juna 1976. a smrtnu kaznu mu 30. decembra potvrđuje i novi Savezni sud, ustanovljen posle Ustava 1974, umesto ranijeg VSJ.

Krivičnom veću ponovo je predsedavao sudija dr Božidar Kraus, ali nova presuda nije bila ni nalik na raniju. Sada je sve bilo jasno i Savezni sud je, takođe, prihvatio stanovište da "protivrečnosti izmnu priznanja optuženog i pravog stanja stvari treba pripisati diverzantskoj taktici optuženog, koji je bio obučen kako se u pojedinim situacijama treba držati i ponašati".

Ova presuda bila je pravosnažna i Miljenko Hrkač je posle nje živeo još godinu dana, pre nego što je streljan 10. januara 1978.

OSVETNIK IZ LISOVIĆA
U SELU Lisoviću, nedaleko od Beograda, 25. avgusta 1959. godine, na jednoj njivi, ubijen je devetogodišnji učenik Vitomir Minić. Zločin je bio svirep. Dečak je ležao u kukuruzu, vezanih ruku i kolena i prerezanog grla. Za ubistvo malog Vitomira osumnjičen je 36-godišnji zemljoradnik Uroš Mihajlović, iz istog sela, jedina osoba koja je, po mišljenju oca deteta Siniše Minića, imala razlog da ubije mališana.
Proces Urošu Mihajloviću trajao je u Okružnom sudu u Beogradu duže od četiri godine. U sudnici sudije Ratka Ostojića, u ondašnjoj zgradi u Masarikovoj ulici, vladala je 28. februara 1964. potpuna tišina, kad je predsednik velikog veća tačno u 13 časova, opomenuo publiku da ne komentariše odluku suda i izgovorio ono klasično: “Ustanite !”
“Uroš Mihajlović, zemljoradnik iz sela Lisovića, rođen 23. decembra 1923. godine, oslobađa se optužbe da je 25. avgusta 1959. godine, između 5.30 i 6 časova, u Lisoviću, iz mržnje prema Siniši Miniću, a u želji da mu se osveti, podmuklo i svirepo ubio njegovog devetogodišnjeg sina Vitomira” - pročitao je sudija Ostojić.

- Neće ostati živ da ima 99 glava - zakleo se pretećim glasom dečakov otac.


Dve ulaznice
VRHOVNI sud Jugoslavije pozabavio se detaljem koji nije možda mnogo važan, ali je na njega ipak skrenuo pažnju: u presudi je pisalo da je Hrkač objasnio da je kupio dve ulaznice za predstavu, kako bi imao izgovor, ako ga neko pita zašto napušta salu (da ga ona osoba za koju je kupio kartu čeka napolju, jer je zakasnila).
Za 16. red (gde se dogodila eksplozija na sedištu 6) bile su prodate ulaznice od broja 6. do 9. Broj 8 i 9 imao je Radoslav Đorđević, koji ih je i pokazao na suđenju, a 6. i 7. Milan Stupar i nesrećna Magdalena Novkaović, koji su pogrešno seli u 17. red na sedišta 6 i 7. Bilo je jasno da je diverzant, na sedištu 7 u 16. redu, sedeo na mestu za koje nije imao ulaznicu. Zato je VSJ istakao da zaključak veštaka - da je diverzant imao dve ulaznice - nije bio ničim objektivno potkrepljen. A, na osnovu takvog zaključka veštaka, optuženi je izmenio iskaz i "prizano da je kupio dve ulaznice.