Mina ispod sedišta

Piše: Miroslav Zarić
KAO što su u svakoj reči optuženog iz istrage ili sa prvog suđenja sudije dotad otkrivale podudarnost sa materijalnim dokazima i zaključivale da detalje koje je iznosio Hrkač ne može znati neko ko nije bio učesnik u diverzijama, sudije Vrhovnog suda Jugoslavije pokazale su svojom presudom da sve može, iako ne mora, da bude i sasvim - drugačije.

Nepravedno bi, međutim, bilo sve zasluge za ovako postavljanje predmeta sa glave na noge pripisati samo petorici sudija VSJ. Hrkačev branilac dr Vukčević, u serijama žalbi pre toga, ozbiljno je uzdrmao uverenje prethodnih sudova - da je istina ono što je Hrkač priznao, pa porekao.

Advokat je, pre svega, zamerao zbog načina kako je Hrkač "prepoznat". On je, naime, jedini od svih osoba na prepoznavanju, imao na sebi plavu majicu, upravo onakvu kakvu su, oni koji su trebalo da ga prepoznaju, opisali da je nosio podmetač.

Braniocu je smetalo i što se Penavić javlja samo u prvoj presudi, a potom iščezava, a njegov alibi, po mišljenju advokata, nije bio ništa ubedljiviji od onoga koji ima - optuženi.

Sporno je bilo, po braniocu, kako je u Jugoslaviju dopremljen eksploziv za drugu diverziju. Hrkač je objasnio da je iz Nemačke došao kolima nekih Turaka i mine sakrio ispod sedišta, što je veštak isključio kao - nemoguće. Postojala je i velika razlika između mine koju je optužen opisao, kad je priznao da je podmetnuo u bioskopu i one, koja je, po oceni veštaka, stvarno eksplodirala. Slično je bilo i oko količine eksploziva, vremena eksplozije i podmetanja mine na železničkoj stanici.

ČVRST ALIBI
ZA branioca bilo je neubedljivo kako je Hrkač, posle ove diverzije, otišao do Bežanijske kose, gde su on i Penavić, navodno, pobacali satne mehanizme. Ponašali su se pre kao izletnici, nego kao diverzanti. A svedok Spasoje Stefanović, istakao je branilac, nije mogao da izmisli da je čuo otkucaje sata, kad je pronašao paketić sa ovim mehanizmima. Na omotu su, osim toga, bila dva otiska prstiju. Nijedan Hrkačev, niti Penavićev!

Sudije VSJ su zapazile da se mnoge okolnosti iz priznanja optuženog ne slažu sa objektivno utvrđenim stanjem, pa su čak konstatovale da je Hrkač govorio neke neistine i na svoju štetu. Glavni moto dotadašnjih presuda koje su Hrkača osuđivale na smrt ili ovu kaznu potvrđivale, bio je: zašto bi on priznao diverzije, ako stvarno u njima nije učestvovao.

Tako je, međutim, VSJ postavio daleko logičnije pitanje, na koje ni kasnije presude nisu dale odgovor: zašto bi optuženi priznao učešće u diverzijama, ako ih je stvarno i izvršio, kad protiv njega nije postojao nijedan dokaz koji mu se mogao predočiti?! Pogotovu što prema njemu nikakva prinuda nije vršena, niti je on tako nešto ikad pomenuo.

No, najslabija tačka svih dosadašnjih osuđujućih presuda, pa i onih koje će uslediti, bila je ozbiljna sumnja da Miljenko ima črst alibi za 13. juli 1968. Ispostavilo se da osuđeni za taj dan ima formalno neoboriv alibi, jer je mariborska opekarna, gde je u to vreme bio zaposlen, poslala sudu potvrdu da je tih dana radio.

Otpala je pri tom i ranija verzija - da je Hrkač ranije odradio ovaj dan, na Dan borca 4. jula, naplativši samo normalno radno vreme, ali ne i višak za praznik, kako bi mogao kasnije, na kontu toga, da koristi slobodan dan. Dvojica radnika, koji su tvrdili kako nije iskaljučeno da su ga zamenili na poslu i radili umesto njega 13. jula, pokazalo se, nisu to mogli da učine. Prvi je tada bio na godišnjem odmoru, a drugi je radio toga dana u redovnoj smeni.

I poslovođa, koji je dopuštao mogućnost zamene, priznao je kako je takvu izjavu dao pod uticajem Hrkačevog priznanja.

VSJ je, u međuvremenu, dobio dokumenta iz kojih se videlo i da je Ante Penavić čak triput hapšen i ispitivan u Nemačkoj, ali da nije moglo da mu se dokaže da je, u kritično vreme, dolazio u Jugoslaviju.

KOJA KAZALJKA?
MANJKAVOST Hrkačevog prvog priznanja ogledala se najviše u pojedinostima koje su mu pripisane u presudi da ih je izjavio, onim koje je rekao, ali se ispostavilo da ne odgovaraju stvarno utvrđenom činjeničnom stanju i izjavama koje protivreče same sebi ili su nesaglasne, pa čak i suprotne iskazima svedoka.
U drugoj presudi, kojom je osuđen na smrt, na primer, piše da je optuženi izjavio da, na časovniku koji je upotrebljen za eksplozivnu napravu u bioskopu, velika kazaljka nije bila kraćena. Takva izjava optuženog, nigde u spisima nije dotle zabeležna iako je na suđenju, istine radi, sve vreme bilo prisutno uverenje da je mina bila tempirana na 55 minuta. Dakle, velikom kazaljkom, a ne malom.
Vrhovnom sudu se, međutim, učinio sumnjivim deo kazaljke, koji je nađen u bioskopu. Zato je zatražio da se, na novom procesu, veštak izjasni da li je to deo male ili velike kazaljke marke "kinzle"? Pri tom je VSJ primetio da je ona veoma slična delu kazaljke, pronađene posle diverzije na železničkoj stanici. Tu je Hrkač bio kategoričan da je bila mala, pa je čak napomenuo kako je ovu malu kazaljku pomerio krišom na kasnije vreme, trudeći se da Penavić to ne vidi, jer je mislio da će u poznijim satima manje ljudi stradati.
Ovaj detalj nije zabeležen u istrazi, već je pomenut tek na prvom suđenju. Hrkač je objasnio da je kazaljku pomerio da strada što manje ljudi, jer su se sklonili u staničnu zgradu zbog kiše. Kiša je 24. septembra u to vreme stvarno i padala. Ali, Miljenko je u istrazi govorio da je tada bilo lepo vreme!
Kad je priznavao zločin, on je objasnio da je mina aktivirana normalnom baterijom od 4,5 volti. Zatim se ispravio i pomenuo dve ovakve spojene baterije. Veštačenje je, međutim, pokazalo da je satni mehanizam na mini imao malu tranzistorsku bateriju od - devet volti!

PLAVA KOŠULJA
OPISUJUĆI kako je postavio minu, Hrkač je objasnio da je metnuo na sedište na kome je sedeo - iza sebe. Eksplozija se, kako je utvrđeno dogodila na sedištu broj 6. u 16. redu, a po priči svedoka, diverzant je sedeo na sedištu broj 7. Optuženi je pokazao, na rekonstrukciji, da je ušao u red sa leve strane, dok je svedok Radoslav Đorđević, koji je sedeo na svom mestu (sedište 8. u 16. redu), pre nego što je terorista ušao, bio kategoričan da je ovaj došao sa - desne strane. Hrkač je, osim toga, rekao da je desno sedište od njega bilo prazno, iako je na njemu sedeo Đorđević!
Hrkač je kazao i da je salu napustio, dok su se na platnu prikazivale reklame. Svi svedoci bili su, međutim, sigurni da je podmetač izišao oko polovine filma, a 10-15 minuta, pre nego što će, u 21.05 sati, odjeknuti eksplozija.
VSJ je primetio i da u osudi na smrt piše, kako je na rekonstrukciji u bioskopu, koja je snimljena kamerom, Hrkač pokazao da je minu postavio na sedište do sebe, iako on stvarno na traci pokazuje da je to učinio - iza svojih leđa na svom sedištu!
Još dva momenta doprinela su sumnjama da li je onaj ko je priznavao diverziju u bioskopu, zaista bio i izvršilac:
Razvodnica Katica Đorđević, jedina osoba koja je na svetlosti videla diverzanta kako, pre eksplozije, izlazi iz sale, opisala je sledeću osobu: srednjeg rasta, ne viši od 170 cm, smeđe kose, ravne, koja je delimično padala po čelu, nije imao velike zaliske, bio je suvonjav, sa borama na licu, između 30 i 35 godina. Nosio je palavkastu košulju sa kratkim rukavima i crne ili braon pantalone.
Ovakav opis sigurno znatno manje odgovara Miljenku, nego njegovom starijem bratu Boži. Katica se, međutim, uopšte nije pojavila kao svedok na prvom suđenju, a na drugom je ostala pri ovom svom iskazu.
Izveštačima sa suđenja odmah je palo u oči i ono što je primetio VSJ: jedino je Miljenko, na prepoznavanju, bio obučen prema ovom opisu, u plavu košulju, pa nije ni čudo što su svi svedoci obavezno upirali prstom u njega.
Sve ove dileme, na koje je ukazao VSJ, trebalo je da razreši treće suđenje. Okružni sud u Beoradu učinio je to na veoma jednostavan način. Novo veliko veće, pod predsedništvom Dimitrija Miloradovića, praktično je presudilo isto kao prethodno, pod predsedništvom Radomira Milovića. Ovo i nije nikakvo čudo, jer su dvojica sudija samo izmenili mesta u veću.

BRAĆA SVEDOCI
KAD se drugi put sudilo Miljenku Hrkaču u Beogradu, njegov stariji brat Božo doveden je iz Maribora kao svedok. On je iskoristio pravo da ne svedoči, obećavši da će se sa Miljenkom raspraviti na svom suđenju u Mariboru.
Tamo je, međutim, Miljenko odbio da svedoči, navodno ljut na tužioca što je ovaj minirao proces, odustajući od optužbe protiv jednog od petorice okrivljenih, neposredno pred početak suđenja.
Božo je sa celom mariborskom grupom bio oslobođen zbog nedostatka dokaza. Kasnije je nestao iz zemlje, a sudu je napisao pismo, kojim preuzima na sebe Miljenkovu krivicu.
"Mome bratu Miljenku sudite za nešto što nije učinio. Ja sam to uradio. Celu rekonstrukciju Miljenko je napravio prema mom kazivanju. Uostalom, proverite gde sam ja bio 13. jula".
(NASTAVLJA SE)