Tajna Matejevačkog slučaja

Piše: Miroslav Zarić
SVAKI zločin ima žrtvu i ubicu. Ali, kao što ubica često ostane nepoznat, dogodi se čudo, pa nestane i ubijeni. Takvo suđenje i takva presuda uvek su dostojni da uđu u anale pravosuđa. Zato se i "matejevačka misterija" našla u ovoj seriji suđenja, baš kao što je njenom sudskom epilogu pravo mesto i u udžbenicima krivičnog prava.
Sve je u ovom slučaju, koji je raspetljavan pred Okružnim sudom u Nišu, bilo pravni presedan, dotle nezabeležen u našem sudstvu. Keramičar Marko Krstić Oreškov, odgovarao je zbog ubistva svog zemljaka Vlastimira Nikolića, iz Gornjeg Matejevca, iako žrtva, još od 4. oktobra 1971, nije viđena među živima, niti je do dan danas otkrivena među mrtvima. Na neobičnom procesu, održanom šest godina kasnije, treći član bračnog trougla, Dobrinka Nikolić, supruga ubijenog i ljubavnica ubice, koja je u istrazi ispitivana kao okrivljena, posmrtno je saslušana kao - svedok!
Marko Krstić uhapšen je 25. decembra 1976. i mada je osuđen i odrobijao 12 godina zatvora, nikad nije priznao zločin. Sa izdržavanja kazne Oreškov je izašao u drugoj polovini 1989. i uporno tvrdio kako je nevin proveo tolike godine u zatvoru. Do svoje smrti, godinu dana kasnije, kleo se da je ceo proces protiv njega montiran i ključ za razrešenje sudskog dosijea 60/77 odneo u grob. Verovatno za sva vremena.

LJUBAVNIK SA INICIJALIMA
MISTERIJA je počela između 3. i 4. oktobra 1971, kada je, iznenada i bez ikakve poruke, iz svoje kuće, u Gornjem Matejevcu, nestao Vlastimir Nikolić. Sumnje su kolale selom danima, nedeljama, mesecima, a kasnije i godinama, bilo ih je na pretek, ali nikakvih opipljivih dokaza o Vlastimirovoj smrti, a pogotovu o ubici, nije bilo.
Pa, ipak, oči meštana sve više bile su uprte u Dobrinku Nikolić, suprugu nestalog Vlastimira i njenog dugogodišnjeg ljubavnika, kojeg su novinari tada stidljivo pominjali samo pod inicijalima M. K. Jer, odnosi ove žene sa svojim zakonitim mužem bili su gotovo neverovatni. Dobrinka godinama nije pristajala na intimne odnose sa Vlastimirom, a pred njegovim očima vodila je pravi bračni život sa M. K.
Zgražavanje sela bilo je utoliko veće, što je ljubavnik imao zakonitu suprugu i porodicu, ali se praktično preselio u kuću Nikolića, gde se ponašao kao pravi gospodar, ne prezajući da njenom domaćinu, inače uglednom vinogradaru, izdaje radne naloge i druga naređenja. Privoleo je čak i Vlastimirovu decu, ćerku i sina, da ocu zagorčavaju život.
Nesrećni Vlastimir često se opijao, bežao od kuće i po nekoliko dana, ali se i uvek vraćao, bilo sam ili na poziv žene i njenog ljubavnika. Tada bi noćio u posebnoj sobi i brižljivo zaključavao vrata. Provalija između supružnika bila je, iz dana u dan, sve veća i sve dublje učvršćivala vezu između dvoje ljubavnika. Kad god bi Vlastimir odlazio od
kuće, Dobrinka bi potražila utehu u Markovom naručju, ozbiljno pri tom preteći mužu: "Ne mogu više s njim, ubiću ga."

Vlastimir je, inače, bio imućni domaćin i upravo je bio odlučio da rasproda imanje, kad se nenadno izgubio bez traga i glasa. O tome - kako je živeo u rođenoj kući - ispričala je njegova sestra Zagorka Pešić, domaćica iz istog sela:

SVAKA PRIČA - NOVA!
ZAGORKA je prijavila policiji da joj nema brata, deset dana nakon Vlastimirovog nestanka. Vreme je odmicalo, a Vlastimira nije bilo ni među živima, ni među mrtvima. Svako, ko je iole bio sumnjiv, opisao je svoj alibi, ali su dvoje ljubavnika stalno bili pod prismotrom islednika. Istraga je, međutim, tekla sporo, jer je M. K. bio uticajan u selu, mnoge meštane je bio zadužio, jer je dugo bio predsednik seljačke radne zadruge.
Dobrinka se, u međuvremenu, čvrsto držala priče kako je njen Vlastimir 4. oktobra otišao u ranu zoru za Niš. Policiji zato nije preostajalo ništa drugo, nego da drži na oku i čeka neki pogrešan korak osumnjičenih ljubavnika. Tako je primećeno da Marko Krstić dotura novac Dobrinki i njenom sinu Ninoslavu "da im se nađe".
Ninoslav je, u međuvremenu, odslužio vojsku, gde su mu redovno, tokom 1975. i 1976. godine, stizale novčane uputnice. Novac je dolazio iz Poreča, a kao pošiljaoci bili su potpisani čas Jozo Šuran, čas Jože Periša. Policajci su otkrili da se iza tih imena krio niko drugi do Marko Krstić Oreškov. Ali, samo ovo otkriće nije bilo dovoljno, da se protiv Dobrinkinog ljubavnika podigne optužba zbog ubistva.
Inspektori su saznali i da je Dobrinka, još 1972. godine, poklonila jedne cipele svog nestalog muža, što je bilo prilično čudno, ako je držala da nije ubijen i da je negde otišao "onako kako je i pre znao da učini". Ali, ni ovo nije bilo dovoljno za hapšenje.
Prekretnica je nastupila kad je krajem 1976. godine istrazi stiglo jedno anonimno pismo, koje je ukazalo da govorkanja meštana mogu da se uzmu za ozbiljno. Dobrinka je pritvorena 23. decembra, a dva dana kasnije Okružno javno tužilaštvo podnelo je zahtev za istragu protiv nje i njenog sina Ninoslava. Oboje su osumnjičeni za Vlastimirovo ubistvo, u saučesništvu sa Markom Krstićem, koji je uhapšen tog istog dana.
Kad se Dobrinka našla pred istražnim sudijom, odbila je da bilo šta priča bez advokata. Udovica je 14 puta saslušavana u istrazi, svaki put pričajući nešto novo, da bi posle upornog poricanja, 24. februara 1977, priznala inspektorima SUP da joj je muž mrtav i da, u njegovom ubistvu 3. oktobra 1971, nije učestvovao sin, već - ljubavnik.
Marko Krstić ubio joj je muža, ispričala je, u njihovoj spavaćoj sobi. Ona je čula lupu i gušanje u gornjem delu kuće i stigla u trenutku kad je sve već bilo gotovo. LJubavnici su, potom, zajedno uvili telo u ćebe, odneli ga u letnju kuhinju, polili benzinom i zapalili. Ali, ovaj im posao nije išao kako treba, objasnila je, pa je Oreškov ponovo uvio ubijenog u ćebe i odneo ga u nepoznatom pravcu.

MARAMA ZA - KRAJ
DOBRINKA nije, dakle, znala gde je leš, što nije bilo poznato ni istrazi. NJen iskaz snimljen je i na magnetofonskoj traci, a zatim je događaj i rekonstruisan, što je sve zabeležila i filmska kamera.
Uprkos priznanju, javni tužilac nije bio potpuno zadovoljan Dobrinkinim iskazom, pa je osumnjičena udovica - ubica iznela novu verziju.
Događaj se zbio oko osam sati uveče, objasnila je, kada je Marko Krstić došao te večeri kod nje. Saopštila mu je da treba odmah da se udalji, jer svakog časa može da naiđe Vlastimir. Ali, upozorenje je očigledno stiglo kasno, jer je odmah potom, bar po njenoj priči, banuo nesrećni Vlastimir. Kada je na svom pragu video Oreškova, odmah se sa njim uhvatio u koštac. Obojica su pali na stepenište, a Dobrinka je zgrabila makaze za rezanje vinove loze, koje joj je iz ruku istrgao Vlastimir i njima povredio Marka po ruci.
Iako povređen, Oreškov je uspeo da ugura Vlastimira u sobu i tamo ga sruši na pod. Dobrinka je objasnila istražnom sudiji, kako je Vlastimir pao na leđa, a Marko ga je opkoračio i počeo da ga davi. Muž je tada počeo da doziva ženu u pomoć: "Bino, Bino, šta uradi ovo sa mnom ?!" Dobrinka mu je, kako je kasnije navedeno u optužnici, odgovorila rečima: "LJubinka ti pojede glavu!"
Vlastimir je tada počeo da doziva u pomoć suseda: "Mančo, Mančo, ne daj, ubiše me!" Dobrinka je potom, a to je bio detalj koji je najviše optuživao, pripomogla ranjenom Marku da ubije Vlastimira. Dodala mu je maramu, koju je ovaj ugurao Vlastimiru u usta i tako ga konačno ugušio. Po drugoj verziji, ona je to lično učinila.
Mrtvog Vlastimira su, zatim, kako je opisala supruga, zajedno uvili u ćilim, izneli iz sobe, polili benzinom i zapalili. Ali, pokojnik "nekako nije hteo dobro da gori", pa su zato ugasili vatru, a telo u ćilimu odneli u plevnju i prekrili slamom.
Oreškov je došao po Vlastimirovo telo tek iduće noći. Dobrinka je ispričala da mu je odsekao obe noge, kako bi ga lakše spakovao. Telo je Marko Krstić odneo negde, a gde - to ni njoj nije rekao.

GLAS POKOJNICE
MARKO Krstić je tvrdio da glas sa trake, zabeležen na saslušanju 14. juna 1977. uopšte nije Dobrinkin, a njegov branilac Milan Vujin dodao da ono što je snimljeno na magnetofonskoj i filmskoj traci nije sprovedeno u skladu sa zakonskim propisima.
Zbog svega ovoga, sudija Pavlović odlučio je da traku pošalje na veštačenje Odeljenju za kriminalističku tehniku republičkog SUP u Beogradu.
Ekspertiza je, međutim, obavljena u Radio-televiziji Beograd i stručnjaci su smatrali da je glas na obe trake pokojne Dobrinke Nikolić.
Razlike u glasu su nastupile, objašnjeno je u nalazu veštaka, zbog brzine snimanja, veće eksploatacije jedne od traka i zbog razlike u magnetofonima i ambijentima simanja.
(NASTAVLJA SE)