Presuda pre suda

Piše: Miroslav ZARIĆ
DOBRINKINO priznanje - da je Vlastimir zvao u pomoć suseda povikom "Mančo, Mančo!" - potkrepio je komšija Mladen Nikolić pričom da je Dobrinka došla kod njega da se pravda kako su kod nje kući došli neki majstori i dvaput ga zvali ovim imenom, dok im ona nije pokazala gde komšija stanuje.
Marko Krstić Oreškov nije, međutim, ništa priznavao, a to što ga Dobrinka tereti, posle višegodišnjeg ćutanja, moglo je da znači i da želi da zaštiti svog sina, koji je odmah nakon njenog priznanja pušten iz pritvora. Kad je protiv njega i Dobrinke podignuta optužnica, Oreškov je angažovao dvojicu branilaca iz Beograda, advokate Veljka Guberinu i Milana Vujina.
Sve ove "čarke" uoči suđenja zasenjene su događajem pred izlazak Dobrinke i Marka pred veliko veće Okružnog suda u Nišu. Dobrinka se 17. avgusta 1977, dva dana pred početak glavnog pretresa, obesila u zatvorskoj ćeliji i ostavila Marka da sam na optuženičkoj klupi odgovara za Vlastimirovo ubistvo.
Iznenadna Dobrinkina smrt primorala je predsednika veća, sudiju Branislava Pavlovića, da 19. avgusta 1977. odloži početak procesa za mesec dana. Marko Krstić ni tada ništa nije priznavao, sem da je sa Dobrinkom, još od 1952. godine, održavao intimne odnose. Kritične noći, objasnio je, sedeo je kod kuće i sa svojom porodicom gledao televiziju.

"ISPITIVANJE" MRTVOG SVEDOKA
NA predlog branilaca, suđenje je odloženo, jer su branioci Veljko Guberina i Milan Vujin tražili da se priznanje Dobrinke Nikolić izuzme kao dokaz iz sudskih spisa, zato što u istražnom postupku nije postupljeno po zakonu: optužena je tada saslušavana bez prisustva branioca.
"Odbrana u ovom slučaju postavlja samo jedno pitanje", napisali su u žalbi advokati Guberina i Vujin, "a to je kako tretirati iskaz pokojne Dobrinke, kad je prema njoj obustavljen krivični postupak i ona sasvim sigurno nema status optužene ili okrivljene. Iskazi koji bi se mogli sada koristiti kao dokazno sredstvo u postupku prema optuženom Krstiću, ni u kom slučaju ne mogu biti tretirani kao iskazi svedoka, jer pokojna Dobrinka iste nije ni davala u svojstvu svedoka, pa samim tim nije ni upozoravana na svoja prava i obaveze kao svedok."
Veće sudije Pavlovića pozvalo se, međutim, na zakonski paragraf, po kojem sud može da odluči, iako okrivljeni to ne traži, da se koriste zapisnici koji bi morali da se izdvoje. Ova mogućnost predviđena je samo u izuzetnim slučajevima: ako se raspoloživim dokazima ne mogu razjasniti važne činjenice, a smatra se da bi korišćenje zapisnika razjasnilo stvari, kao i da je u pitanju delo za koje je propisan zatvor od 20 godina ili teža kazna.
U nastavku glavnog pretresa, 16. januara 1978, sudija Pavlović ceo dan je čitao zapisnike sa ispitivanja Dobrinke Nikolić iz istrage. Ovom neobičnom "ispitivanju" mrtvog svedoka, prethodila je odluka Vrhovnog suda Srbije, u kojoj je trebalo razrešiti dva delikatna pravna pitanja: da li se izjava pokojnice uopšte može izvoditi kao dokaz, jer je protiv nje obustavljen krivični postupak i kakva je dokazna vrednost saslušanja koje je ona dala bez branioca.
"Sud je dužan da pouči okrivljenu samo pre prvog ispitivanja, o čemu u konkretnom slučaju postoje nesumnjivi dokazi", pročitao je obrazloženje Republičkog suda sudija Pavlović. "Kako okrivljena u ostavljenom zakonskom roku nije sebi obezbedila branioca, sud je bio ovlašćen da je sasluša i bez njegovog prisustva."
Optuženi Marko Krstić Oreškov stavio je primedbu da su sva priznanja Dobrinki bila iznuđena:
- Toliko je plakala posle saslušanja da se orilo celo zatvorsko dvorište. Rekla je da će se obesiti i to je čuo ceo zatvor.

PACIJENT - NESTAO
UZ saslušanje, u kojem Dobrinka tvrdi da je Oreškov ubio njenog muža i sutradan odneo leš, pročitana je i službena beleška istražnog sudije da okrivljena nije htela da potpiše zapisnik, uplašivši se priznanja i kazne koja je čeka.
Na Oreškova kao ubicu je, osim toga, najviše sumnje bacalo svedočenje Vukice Đorđević, medicinske sestre Doma zdravlja u Svrljigu, koja mu je, upozorio je tužilac, jednog dana, u jesen 1971. godine, previla povređenu ruku. Ovo se, naime, uklapalo u izjavu pokojne Dobrinke, koja je opisala kako joj je Vlastimir, u borbi sa Markom, kritične noći, oteo makaze za sečenje vinove loze i njime povredio njenog ljubavnika po ruci. "Bio je zbunjen i izgledao mi je sumnjiv", ispričala je Vukica i sećajući se na sudu događaja i osobe kojoj je previla prst, opisala izgled i lik koji se podudarao sa optuženim.
Krstić je povredu, dok ga je previjala, po izjavi ovog svedoka, objasnio posekotinom od pivske flaše. Kad je htela da mu uzme podatke i sve zvanično zabeleži, objasnila je sestra sudu, pacijent je iznenada - nestao.
Za dvojicu branioca optuženog sve su ovo bile samo indicije, a Guberina i Vujin su posebno upozorili da sud ne bi smeo da zasniva presudu na Dobrinkinom priznanju u kojem tereti Krstića, jer ona u postupku više nema status optužene, a izjavu nije dala kao - svedok!
- Dobrinkino priznanje sada je samo izjava građanina, jer ona nije više ni optužena, a nije bila ni svedok. Leša nema, pa je moguće da je Vlastimir otišao negde, možda u inostranstvo - istakla su obojica advokata i zahtevala oslobađajuću presudu, smatrajući da sud nema dovoljno dokaza koji bi potvrdili da je Vlastimir ubijen.
Optuženi se složio u svemu sa rečima svojih branioca i izricanje presude zakazano je za 10. februar, u podne.

IZJAVE IZ ZATVORA
MARKO Krstić Oreškov proglašen je tog dana krivim i osuđen "samo" na 12 godina zatvora, jer sud nije prihvatio kvalifikaciju iz optužnice - da je ubistvo izvršeno po dogovoru i iz niskih pobuda. Sudija Pavlović objasnio je, ispred kolege Jagoša Kostića i troje porotnika, da dogovora za ubistvo nije moglo biti, pošto je Krstić, kritične večeri, došao u Vlastimirovu kuću bez ikakvog oružja.
Ni motiv da ga Marko i Dobrinka uklone nisu mogle da budu niske pobude, kao što je tvrdio tužilac, zato što su oboje godinama održavali intimne odnose, a pokojni Vlastimir, iako je tražio od supruge da sa ovim prestane, po mišljenju suda, ni na koji način im u tome nije smetao.
Iako nije bilo očevidaca događaja, niti je pronađen leš, sudija Pavlović bio je kategoričan da je u noći između 3. i 4. oktobra 1971. počinjeno ubistvo.
"Odbrana se pita šta i koji dokaz je prvostepeni sud izneo u pravcu utvrđivanja da li je nestali Vlastimir Nikolić živ ili ne", napisali su advokati Guberina i Vujin.
Upozoravajući u žalbi da je Dobrinka sračunato počela da tereti Krstića, kako bi otklonila sumnju sa svog sina Ninoslava, koji je takođe bio pritvoren zbog očevog ubistva, branioci su oštro zamerili što sud nije u presudi cenio Ninoslavljev iskaz iz istrage:
"On nije bio ni predložen od strane javne tužbe za saslušanje. Zašto? Zato što je čvrst i dosledan, bez ijedne promene u svojim iskazima, kad tvrdi da ga je otac 4. oktobra 1971. u jutarnjim časovima probudio da ide da melje žito."
Time je ovaj krajnje zamršeni slučaj dospeo u novu fazu, u kojoj su, samo na osnovu spisa u dosijeu 60/77, sudije Vrhovnog suda morale ozbiljno da odmere tri sasvim suprotne mogućnosti: da li je ubica zaista zasluženo kažnjen i postoji li opasnost da zločinac izmakne pravdi ili nevin čovek bude osuđen.
"Sud nalazi da je bitno ovde da li je pokojna Dobrinka govorila istinu i da li se njeni iskazi koje sud prihvata mogu potkrepiti drugim dokazima i na taj način dokazati da su verodostojni, dok je potpuno nebitna činjenica da li je to iskaz okrivljenog ili svedoka", istaknuto je u presudi Vrhovnog suda, kojom je potvrdio presudu Okružnog suda u Nišu.
Temelj osuđujuće presude, uz Dobrinkino priznanje, bile su i izjave osuđenica iz zatvora, koje su ispričale kako im je Dobrinka poverila šta je sa Markom uradila, čime su posredno potvrdile verodostojnost njenog priznanja.
Da je Dobrinka govorila istinu, smatrao je viši sud, upućuje i detaljni opis zavoja na njenom prstu 4. oktobra 1971. koji su, na suđenju, iznele dve žene iz Gornjeg Matejevca. Dobrinka je, naime, u istrazi rekla, kako je i ona, pored Krstića, zadobila posekotine, dok su se zajedno rvali sa Vlastimirom.

POBRKAO DATUME
TOKOM suđenja, vreme je, po običaju, takođe učinilo svoje, pa su se iskazi svedoka iz istrage dosta razlikovali od onog što pričaju na suđenju, pogotovu onih koji su tvrdili u istrazi kako su videli živog Vlastimira, nakon što je nestao iz sela.

U odstupanju je najviše preterao svedok Božidar Nikolić, koji je pred istražnim sudijom tvrdio, kako je nestalog Vlastimira video živog u ponedeljak 4. oktobra, dakle sutradan nakon noći, u kojoj je javna tužba tvrdila da se dogodilo isplanirano svirepo ubistvo iz niskih pobuda.
Ovaj svedok je, međutim, 28. septembra, izjavio sudiji Branislavu Pavloviću, kako je pomešao stvari i da "misli" da je Vlastimira video, na autobuskoj stanici, u nedelju 3. oktobra, kada je krenuo za Niš, odnosno uoči noći, u kojoj je, navodno, počinjen zločin.
Nikoliću je očigledno trebalo više od pet godina za ovu ispravku, koja se savršeno uklapala u optužnicu, ali je odbrana prigovorila sudu što nije proverio da nedeljom ujutru uopšte nema autobusa za Niš!
(NASTAVLJA SE)