Dileme vođe ustanka

Piše: Svetlana Velmar-Janković
SA dolaskom prvog ruskog izaslanika markiza Paulučija, u leto 1807, zategnuti odnosi između Vožda i vojvoda kao da su postali još zategnutiji. Markizu se, čim je došao, nije naročito dopala ni Voždova volja za samostalnošću Srbije ni njegov silan ugled među ustanicima. Mnogo više mu je odgovarala privrženost nekih vojvoda ruskom Dvoru, naročito odanost Milenka Stojkovića, ali Karađorđe je bio prvi čovek Ustanka, a ne vojvoda Stojković i s Karađorđem se moralo pregovarati.

Dok je vršio pripreme za osvajanje Negotina, Vožd se, pamti se, čudio nekom tamnom raspoloženju koje ga je bilo obuzelo. Očekivao je dolazak markiza Paulučija, pa šta. Zar nije baš on, u toku prvih ustaničkih godina, neprekidno molio NJegovo veličanstvo ruskog Cara da mu se pošalju ljudi vični koliko pisanju zakona i uređivanju države, toliko i stručni u modernom ratovanju. I evo, najzad, jedan takav izaslanik, markiz Pauluči, tek što mu nije došao na noge, u logor kod Negotina, a Karađorđe se tom dolasku baš nije osobito radovao. Odjednom je u njemu opet postao glasan onaj hajduk i neprikidno ga je opominjao da bude oprezan. Zar ne vidi, šaputao je Karađorđu, da nameravaju da ga zaskoče sa svih strana i Rusi, i Austrijanci, i Turci? Zar je mogao da zaboravi Koču Kapetana i svoja iskustva u frajkoru? Zar nije zauvek zapamtio da ti veliki narodi i te kako umeju da iskoriste male, pa da ih, iskorišćene, odbace na đubrište? Ne treba da poveruje on, Vožd, da veliki mogu da budu pravi prijatelji malima - oni ih primećuju samo kad su im mali potrebni. Evo taj markiz: baš je našao čas kad da dođe na pregovore, dok Karađorđe nadgleda podizanje šančeva, uređuje svoju vojsku pre no što, sa Milenkom Stojkovićem, krenu na Negotin. U isti čas Vožd ima da brine i o bojištima na Drini, od kojih je daleko, a sa kojih mu stižu vesti da Turci ponovo gomilaju vojsku u nameri da iskoriste njegovo odsustvo. Hajduk je upozoravao, a Vožd je bio sve neraspoloženiji, jer je shvatao da mu i malo vremena i malo volje ostaje za razgovore sa tim markizom kojeg valja dočekati dobrodošlicom i uz velike počasti.

Vojskovođa u njemu je besneo i počeo da biva u slozi sa hajdukom: što ga ne puste da na miru radi svoj posao kad ga čeka važna bitka pa, ako je dobije, biće vremena i za te važne pregovore.

Nije vredelo, markiz Pauluči je stigao sa pismom ruskog ministra inostranih dela Budberga, upućenog lično Voždu, a u pismu je stajalo da markiz raspolaže svim potrebnim ovlašćenjima koje mu je dao ruski car. Uvereni da je stigao onaj koji im donosi spas, Karađorđeve starešine su ga dočekale i oduševljeno i predano. Hteo ne hteo, Vožd je morao da prizna da je tekst ugovora koji je predlagao Pauluči, a koji će se nazvati "Paulučijevom konvencijom", sadržavao mnogo od onih zahteva koje su Srbi u vreme Ustanka upućivali ruskom Dvoru.

Istovremeno je odmah shvatio da su, u 13 tačaka tog ugovora, srpski zahtevi bili čudno okrenuti u korist ruskih namera. Konvencijom se jamčila velika vojna pomoć Srbiji i u artiljerijskim i u inženjerijskim oficirima, i u majstorima za livenje topova a, što je bilo još važnije, bili su obećani i topovi, kao i barut i moderne puške, lekari i poljske bolnice, hrana. Dakle, sve što je bilo preko potrebno iscrpljenoj ustaničkoj Srbiji. Ali ta obećana pomoć moćnog saveznika malu je Srbiju dovodila u veliku zavisnost od ogromne Rusije dok je njegovu, Voždovu ulogu u upravi zemlje sasvim zanemarivala.

Prema prvoj tački tog ugovora, Srbija bi imala da stupi pod pokroviteljstvo carske Rusije koja bi joj odmah postavila, kao zemljoupravitelja, nekog od svojih vrlo sposobnih visokih činovnika. Sve što bi se, od tada, preduzimalo u Srbiji imalo bi da se preduzima i u ime ruskog cara i sa njegovom dozvolom. A gde su tu, čudio se Vožd u sebi, srpski ustanici i njihove starešine, njihov Vožd? Gde je njihova volja? Zar je uloga ustanika bila da samo ginu za slobodu koju će drugi koristiti?

Tako se pitao Karađorđe ali njegove vojvode, okupljene oko otmenog markiza, i zanesene njegovim prisustvom, kao da nisu bile spremne da sebi postavljaju takva pitanja. Dobro su razumele da se tom konvencijom umnogome ograničava Voždova vlast i to im je svima, čak i Milenku Stojkoviću i Jeremiji Gagiću, odgovaralo. Vožd je video da se oni nikako ne bi protivili ako bi ga Rusi uklonili i da je tu u logoru u Negotinu, ostao sam. Potpuno.

U mnogim je istorijskim spisima zabeleženo, na osnovu kazivanja savremenika, da je Vožd, dok je pregovarao sa markizom Paulučijem, delovao nekako zbunjeno i odsutno, gotovo uplašeno. Otuda je verovatno proizašlo uverenje nekih istoričara da je Karađorđe bio izvanredno obdaren kao vojskovođa ali nedovoljno sposoban kao pregovarač, da se dobro razumeo u pitanjima vojničkim, a gotovo nikako u pitanjima upravljačkim.

Čak ako je ovo uverenje donekle tačno, pregovori sa markizom Paulučijem, prema iskustvu koje i sad čuva sen, pokazuju i neke drugačije Voždove osobine. Karađorđevu pronicljivost u čitanju namera drugog pregovarača, ali i neodlučnost pri procenjivanju kako te namere treba nazvati: prijateljskim ili neprijateljskim? Uzbuđeni hajduk u njemu gonio je Karađorđa da bude prepreden isto koliko je i ljubazan i da na svaki način nadigra visokog ruskog izaslanika koji mu laska iako ga smatra i za neukog i za naivnog. Karađorđe je znao da je neuk, a svakako je slutio i da je naivan ali, ipak, ne toliko da pristane da ga osvoji preterana markizova ljubaznost.

Izaslanik je nastojao da Karađorđe, po svaku cenu, stavi svoj potpis i pečat na ugovor, tu konvenciju, a Karađorđe je nastojao, po svaku cenu, da to izbegne. I uspeo je, ali je cena ispala vrlo visoka, mnogo je platio. Te julske noći 1807. godine, u logoru u Negotinu, počeo je lom u njemu, Voždu. Lom koji će se završiti tek njegovom smrću. Ozvezdano nebo ostajalo je nemo, nije mu se odazivalo kada mu se obratio, ali ga je noćna šuma prepoznavala kao svoga: sokovi iz tla ohrabrivali su hajduka u njemu, a hajduk je lako nadgovorio Vožda. Ponavljao mu je da ni u koga ne sme imati poverenja, ni u jednog starešinu, ni u jednog sekretara, a najmanje u tog ruskog izaslanika, naoružanog ovlašćenjima i spremnog da dade nebrojena obećanja.

Vožd se brecao na hajduka i tvrdio da mu nije stalo do izaslanika iako mu jeste stalo do ruske pomoći, ali da mu je najviše stalo do njegovih vojvoda sa kojima je toliko vremena ratovao i gledao smrti u oči, a koje su se sad listom okretale protiv njega. Kako su samo mogli da više veruju jednom nepoznatom Rusu nego svom Voždu? To pitanje ga je zasecalo kao sablja, kidalo ga je i lomilo mu snagu. Znao je da mora dalje - ali kako? Ustanici su bili uz njega, a starešine su se okretale od njega; bez ruske pomoći Ustanak nikako neće moći da opstane, a sa ruskom pomoći, ovakvom kakvu nudi markiz, Srbija će postati samo jedna od ruskih gubernija umesto što je bila jedna od turskih provincija. Vožda u toj Srbiji nigde neće biti, a možda ni vojvoda, samo što oni to još neće da znaju.

Sutradan, 10. jula 1807. po novom kalendaru, smrknut i smršao, Karađorđe je, pod izgovorom da mora hitno u boj sa Turcima, ostavio starešinama da potpišu trinaest tačaka ugovora koji je konačno bio sročio, istina uz njegovu, Voždovu saglasnost, markiz Pauluči. Zatim je otišao, u brzini, kao da beži, na drinska bojišta. Kasnije se ispostavilo da taj ugovor koji on nije bio potpisao, nije hteo da potšiše ni markiz Pauluči, a ni sam ruski car. "Paulučijeva konvencija" nikada neće postati punovažna, ali ne zato što na tom papiru nedostaju potpisi predstavnika dva naroda, srpskog i ruskog, Vođe srpskog Ustanka i NJegovog veličanstva ruskog Cara, nego zbog toga što je, u međuvremenu, a u istom julu iste godine, NJegovo veličanstvo ruski Car u Tilzitu sklopio mir s Napoleonom. Zamisao o ruskoj vojnoj zaštitnoj liniji koja bi išla od Crnog do Jadranskog mora postala je odmah nevažna, kao što je postala neznatna i uloga markiza Paulučija među srpskim ustanicima. NJegova je konvencija, oko koje su se toliko mučili i Vožd i markiz, ocenjena na ruskom Dvoru kao promašaj i zaboravljena.

Ali lom koji je u Karađorđu izazvala ta nepotpisana hartija, nije se mogao ni zaboraviti, ni popraviti. Dok se sa markizom nadmetao oko konvencije, on je među starešinama koje je smatrao svojim saborcima, video šta je video: bili su spremni da ga se odreknu, ne znajući šta čine.

Markiz je otišao svojim putem, a Karađorđe svojim i njihovi se putevi više neće ukrstiti. Ali lom u Voždu je ostao, jer se počela slamati i njegova vera u Rusiju i njegovo poverenje u vojvode. Taj lom će nastaviti da podstiče još jedan ruski izaslanik, mnogo bitniji od Paulučija, koji je takođe bio pristigao u Srbiju sa ovlašćenjima ruskog Cara: Konstantin Konstantinovič Rodofinikin.

RUSKI AGENT
KONSTANTIN Konstantinovič Rodofinikin, Grk iz Rusije, koji je sebe video kao ruskog agenta dok su ga Srbi zvali generalom, a njegovi pretpostavljeni ruskim carskim zastupnikom u Srbiji, za Karađorđa je uvek ostao "nastojnik". Stigao je u logor kod Negotina kad su iz tog logora već bili otišli i Karađorđe i Pauluči, svaki na svoju stranu. Tu, u logoru, tek je saznao da Paulučijevu konvenciju nisu potpisali ni Vožd ni Pauluči ali da su, u Tilzitu, Napoleon i Car Aleksandar Prvi potpisali ugovor o miru, pod uslovima koji baš nisu bili najpovoljniji za Ruse. Pošto nije mogao da zna koliko ova promena u spoljnoj politici može da utiče na ulogu koja mu je bila dodeljena u Srbiji, ruski zastupnik se vratio u Vlašku da sačeka nova uputstva. Ali, posle zaključenog mira sa Francuzima, priča o vojnom savezu sa srpskim ustanicima više nije bila među najvažnijim pričama na ruskom Dvoru, pa je i izaslanik Rodofinikin ostao bez novih poruka: morao je sam da odlučuje šta bi valjalo da učini, a to mu nikako nije moglo biti lako.
Leto je uveliko bilo počelo i Vožd je osetio da mora malo da se odmori i da stiša onaj jed koji je u njemu bio podigao markiz. Ipak je bio zadovoljan što je poslušao hajduka i nadlukavio lukavog Paulučija, iako ta igra među njima nije bila nimalo dostojanstvena, a ni časna. Još je zadovoljniji bio što je dok se odmarao od nasilnosti markiževe volje, dobio glas da su Turci na Drini razbijeni. Ali to je zadovoljstvo trajalo vrlo kratko: uz vest o miru u Tilzitu stiglo je i obaveštenje da se i ono malo ruske vojske, što se već nalazilo u Srbiji, povlači u Vlašku, a da o novim pošiljkama oružja, municije i lekova niko ništa ne govori. O vojnim inženjerima i lekarima koji je trebalo da dođu iz Rusije, takođe.
(NASTAVLJA SE)