Carski doček Dositeju

Piše: Svetlana Velmar-Janković
- JESTE, rekao je smrknuti Vožd hajduku u sebi, opet se veliki igraju sa malima kao mačka sa mišem. Rusija bi i njega, Karađorđa, ako zatreba, predala Turcima kao što je, pre skoro 20 godina, Austrija predala Koču Kapetana. Ta misao ga je mučila. Ali, sad su bile druge prilike - suprotstavljao joj se - još je bio na čelu srpskog Ustanka i, moguće je, nije ni imao prava na tu sumnju u velikog saveznika. Osim toga, za dalji uspeh Ustanka svakako se morala od Rusije moliti pomoć, ma kolika i ma kakva bila.
Da li je, pri tom, trebalo i dalje ostati potpuno odan ruskom Caru - nije baš bio siguran, nikako nije bio siguran. Ali o tome se moralo ćutati i do tog ćutanja lom u njemu samo se produbljivao.
Morao se, takođe, prihvatiti i taj Grk, Rodofinikin, iako je Karađorđe bio uveren da Grci odvajkada, pa i sada - zar nije mitropolit Leontije dobar primer za potvrdu tog uverenja - Srbima donose samo nesreću?
Sastao se sa Rodofinikinom u avgustu, a taj avgust će se pokazati kao značajan mesec i za ustanike i za samog Vožda. Pre susreta sa ruskim izaslanikom kojem se nije ni malo veselio - posle dogovora sa Paulučijem postao je podozriv prema svakom ruskom izaslaniku, a naročito prema ovom novom koji je bio Grk - dogodio mu se susret sa starcem Dositejem koji ga je mnogo obradovao. Početkom avgusta Dositej Obradović je, iz Karlovaca, stigao lađom u Beograd, da bude od pomoći ustanicima.
KARAĐORĐE ga je dočekao, uz svečano postrojenu vojsku, na Dunavskom pristaništu u Donjem gradu, ispod Tvrđave. Kad je video kako taj krhki stari čovek silazi sa lađe, Karađorđe mu je pritrčao i gotovo ga uzeo u naručje grleći ga, a slavni prosvetitelj je imao pune oči suza. Zatim, dok su se peli uzbrdicom prema nekadašnjem Pašinom dvoru u kojem je Vožd dao da se uredi stan za Dositeja, budući učitelj njegovog sina više je gledao u Karađorđa nego u neravan, iskošen, kamenit teren kojim je, pod avgustovskim suncem, jedva koračao. Vožd je primetio taj pogled, a onda i čuo Dositeja kako se divi njegovom lakom hodu, njegovom načinu koračanja koji odaje, rekao je Dositej i izvrsnog pešaka i velikog junaka.
- Dotičeš zemlju kao Antaj, petom - rekao mu je slavni Učitelj. - Zar tako crpiš, i ti, svoju snagu iz zemlje? A o tebi sam slušao najviše kao o novom, velikom junaku, srpskom Ahileju.
To je dakle, bio Dositej koji mu je tada pomenuo, uz tog Antaja i onog Ahileja, prisećala se sen. Možda mu je Ahileja prvi i bio spomenuo, nekada davno, Radič Petrović, ali ga Crni Đorđe, tada u godinama svoje mladosti, svakako nije umeo da čuje. Ni da razume. Sada, u početku avgusta 1807, umeo je i da čuje i da razume Dositeja.
Sen ne može da se seti da li su Karađorđe i Dositej ikada uspeli da odvoje vreme za razgovor o velikom junaku Trojanskog rata Ahileju, koji je, samo ako bi ga u petu ranili, mogao da postane smrtan i o Antaju, junaku visokom i snažnom kao div (kao Crni Đorđe?) koji je, sin Majke Zemlje, obnavljao svoju snagu kad bi, stopalima, dotakao Majku. Čini joj se da nisu. Bili su prinuđeni da razgovaraju o jednom drugom Grku koji nije dolazio iz starogrčkog mita nego iz onovremene stvarnosti, i nije bio nikakav junak nego đavolski sposoban ruski agent: o Rodofinikinu.
ON je umeo sa Karađorđem iako ga je Vožd, pri prvom susretu, dočekao vrlo hladno. Mnogo gore je bio dočekao, dan ranije, Rodofinikinovog emisara Rostija, koji je bio došao da ugovori sastanak. Taj se Rosti od Karađorđa vratio potpuno prepadnut. Ispričao je Rodofinikinu da je Vožd jako ljut zbog toga što ruska pomoć izostaje i da mu je rekao kako je srpskim ustanicima potrebna ruska vojska, a ne ruski izaslanici od kojih ionako nema nikakve hasne. I koje, sve, valja poseći.
Rodofinikin je bio majstor u svome poslu, nije se izgleda zabrinuo ni zbog Voždove ljutine, ni zbog njegove pretnje, ni zbog njegove hladnoće. Današnja istraživanja verovatno bi pokazala da je ovaj Grk, zadužen za rad u agenturi ruskog Ministarstva spoljnih poslova, iznad svega bio dobar psiholog. Sen sluti da je Rodofinikin, već u tom prvom susretu, u Beogradu, nanjušio i lom u Karađorđu, i uzroke toga loma i njegovo očajanje što se skrivalo pod hladnoćom. Ovaj neuki poštenjačina, video je Rodofinikin, ovaj uspešni vojskovođa koji je i lud od hrabrosti i nabrekao od snage i volje za pobedom svojih ustanika, bio je sav nesrećan što više ne može da veruje ni svojim vojvodama, ni ruskom Caru, ni njemu, Rodofikinu, nikome.
U toku nekoliko sledećih susreta, Rodofinikin je već uspeo da u Voždu učvrsti poljuljanu veru u rusku iskrenu privrženost, a Vožd je, žedan i željan i dobrote i plemenitosti koju je, osećao je, ruski agent zračio uvek kad bi bivao nasamo s njim, počeo da prihvata njegove predloge. Karađorđe i Rodofinikin su se, ostalo je zabeleženo, prvi put susreli 16. avgusta 1807, a već je 20. avgusta, posle samo četiri dana, Karađorđe bio spreman da potpiše, i potpisao je, Nacrt o organizaciji državne uprave koji je Rodofinikin, završen, bio doneo iz Rusije.
NACRT se zvao "Osnovanije praviteljstva serbskago" i dopao se kako Karađorđu tako i starešinama koje je Vožd bio pozvao da ga, zajedno sa Rodofinikinom, razmatraju. Dva su dana trajala ta razmatranja i pokazalo se da Rodofinikin nikako nije sličan markizu Paulučiju: nit je navaljivao, niti se ponašao kao da on mora biti u pravu, naprotiv. Tih i smeran, blag u govoru, sklon da objasni sve što je nejasno i spreman da popusti, Rodofinikin kao da je u krvi nosio iskustva vizantijske škole diplomatskog pregovaranja, ali i predanost ruskih pravoslavnih monaha. Ništa nije padalo teško ovom učenom agentu, samo ako bi pomoglo da se postigne cilj kojem je težio. A njegov cilj je bio da od Srbije stvori pravno uređenu državu koja bi, svojom ulogom na Balkanu, pomogla Rusiji da izađe i na Jadransko i na Jonsko more i da, pri tom, rasturi, polako, već ruševnu građevinu Otomanskog carstva.
Nije on imao ništa protiv Vožda, te divne neuke ljudeskare, sjajnog vojnika sa jakim instinktom samoodržanja, koji se odlično razumevao u vojnim poslovima, a nimalo se nije razumevao u vođenju državnih poslova i, svestan tog svog nedostatka, bio lako i povrediv i povodljiv.

SRPSKI INTERESI
RODOFINIKIN nikako nije želeo da povredi Vožda, ali je nastojao da ga povede i da ga vodi. Vožd mu je to ponekad dopuštao, ponekad nikako nije. Hteo je da posluša njegove savete uvek kada je Rodofinikin bio uz njega i govorio, na svoj smireni način, ubedljivo. Posle je Vožd znao da besni i na sebe i na one oko sebe zato što je bio tako slab i spreman da posluša tog prepredenog Grka. Ravnodušan prema svemu što nije njegov posao, taj Grk je radio zdušno u korist ruskih državnih interesa, ali nije zanemarivao ni srpske; sa svoje strane, Vožd je hteo da radi samo u korist srpskih interesa, spreman da zanemari ruske. Najistaknutije vojvode, kao Mladen Milovanović, ili Miloje Petrović, ili Jakov Nenadović, htele su da rade u korist svojih sopstvenih interesa i da, pri tom, ne vode računa ni o srpskim ni o ruskim. U ovoj borbi oko prevlasti i interesa, Rodofinikin je čas držao stranu poštenom, ali surovom Voždu, čas nepoštenim, ali isto tako surovim vojvodama. Voždu je zamerao što sve manje ume da vlada prekom stranom svoje naravi, a vojvodama što ne umeju da savladaju svoju neumerenu žudnju za sticanjem: svi su već biti prebogati, a ipak im nikad nije bilo dosta ni novca, ni imanja. Ni priznanja. Uz to su bili skloni da, u svojim regijama, budu nasilni i nepravedni u istoj meri u kojoj je to bio i Vožd, na koga su se jednako žalili.
(NASTAVLJA SE)