Vojvode tuže Vožda

Piše: Svetlana Velmar-Janković
KAD je reč o atentatima, Vožd je imao sreće. U samom početku ustanka, 1804, turske vlasti su pokušale da ubiju Karađorđa, ali bez uspeha. Kao što smo videli, u oslobođenom Beogradu je 1807. trebalo da bude sproveden, prema planu francuskog ambasadora, atentat na Karađorđa koji je sprečio lažni Ivan Morbaš. U sledećoj, 1808. godini, kad je Vožd malo ratovao sa Turcima a mnogo i sa Rodofinikinim, i sa Sovjetom, i sa vojvodama, Mladen Milovanović je, kažu, bio smislio da otruje Vožda, otrovom koji mu je bio kupljen u Zemunu. Sad je Rodofinikin bio taj koji je saznao za ovu Milovanovićevu nameru i sprečio da se ona ostvari. Sen je gotovo sigurna da Crni Đorđe nije ni bio obavešten o svim tim pokušajima, a i da je bio, sen veruje da se oko toga on ne bi mnogo uznemiravao.
Druge i drukčije teškoće su brinule Vožda. Prvo to što je osećao da mu Rodofinikin, jednako ljubazan i predusretljiv, pun uvažavanja prema njemu, malo po malo izmiče vlast iz ruku. U 1808. godini nije se mnogo ratovalo sa Turcima, ali se zato mnogo radilo na uređenju države. Najviše je na tome radio sam ruski izaslanik koji je u tom poslu i bio najspremniji. Pod izgovorom da je došlo vreme da se i on, Karađorđe, odmori i da povede računa o sebi i svom imanju, a brigu o besnim vojvodama neka prepusti njemu, Rodofinikinu, ruski izaslanik ga je često uveravao da treba da ostane u svojoj kući u Topoli, i Karađorđe je ostajao.
PRIJALO mu je da bude udaljen od tih obesnih i alavih, zlih svojih vojvoda ali je na taj način ostajao udaljen i od važnih državnih poslova. Zbog toga je lom u njemu postajao sve veći i nagonio ga je da pravi velike greške: umeo je, ponekad, da pribegne nepotrebnom nasilju i da se javi kao nemilosrdni sudija i u onim slučajevima u kojima je valjalo da presude donose tek osnovani magistrati. Unutarnji vid kao da je prekrila neka mrena, a hajduk u njemu sasvim je ućutao.
Rodofinikin ga je tiho opominjao ali nije prekidao svoj posao, vojvode su sve jače vikale protiv Vožda i žalile se na njega i ruskom izaslaniku u Beogradu Rodofinikinu, i ruskom vojnom komandantu u Vlaškoj Prozorovskom. Zauzet poslom oko državnih akata i dogovora sa Sovjetom, Rodofinikin je nastojao da smiruje prekog Vožda kome je preuzimao dužnost a da podjaruje, protiv njega, i inače besne vojvode.
Ali, ako je grešio Karađorđe, pogrešio je i Rodofinikin: dozvolio je vojvodama da se iščupaju iz Voždove čvrste ruke. To je shvatio tek kad je Mladen Milovanović dopustio sebi da se pokaže nadmoćan i u odnosu na njega, ruskog izaslanika. Kad se taj vojvoda surovo poneo prema njegovoj milosnici, pokrštenoj Turkinji, Rodofinikin je počeo i sam da se ljuti i na Milovanovića i na njegovog sadruga u nedozvoljenim radnjama Miloja Petrovića, pa je odlučio: toj obesti srpskih vojvoda mora se stati na put!
Ali, možda je za takvo delovanje već bilo kasno.
Sen bi da se nekako umota u pramenje magle što još zaostaje i nad Savom i nad Dunavom pre no što sasvim iščezne pred rođajem Sunca. A rođaj se događa tamo, istočno od Beograda, iza Dunava, na horizontu ravnica dok se na zapadu, kojem je sen okrenuta, tek naslućuje po sjaju što, sve prodorniji i prozirniji, obuhvata nebo. Kada bi, zbog neodložnih poslova, na nekoliko dana dolazio u Beograd, Karađorđe bi i tada ustajao u svoje vreme, u predzorje, a zoru bi dočekivao na obali, u blizini Ušća. Obilazio je radionice za livenje pušaka, magacine, a naročito topolivnicu: stražari su se čudom čudili kad bi prepoznali Vožda, ali su mu se i radovali kao što se i on radovao kad bi, ponekad, zaticao u poslu, u topolivnici, noćnu smenu radnika. Te su radnike predvodili dobri majstori koji su, najčešće Srbi iz Austrije, prelazili u Beograd da pomažu ustanicima.
Krajem 1807. godine stigao je u Srbiju, iz Rusije, i artiljerijski major Lavrov, koji je trebalo da uredi magacine sa oružjem i municijom i da pomogne u opravci beogradske Tvrđave. Lavrov je stigao sa zakašnjenjem, kao što je većinom i stizala pomoć iz Rusije. Srpskim ustanicima je bilo potrebno oružje u proleće, u leto, a i u ranu jesen 1807. godine, kad su ulazili u velike okršaje sa Turcima i na istočnom i na zapadnim bojištima, i kod Vidina i duž Drine. Kad bi odnosili pobede zadobijali bi, neretko, i bogat plen u puškama, municiji, pa i u topovima, ali sve je to bilo nedovoljno. Jednako im je nedostajalo i modernih ruskih pušaka sa bajonetima, i džebane, i topovskih đuladi. I hrane koju su, kad bi uspeli da je dobiju od srpskih trgovaca iz Austrije, i to krišom od austrijskih vojnih vlasti, skladištili u magacinima podignutim uz Savu i Dunav.
TA 1807. godina, najvećim delom provedena u bitkama, sećala se sen, bila je preteška, pogotovo kad je i ono malo ruske vojske što je stiglo u pomoć srpskoj, bilo povučeno posle mira sklopljenog u Tilzitu. Kad ih je napustio veliki saveznik, Rusija, koji se izmirio sa velikim neprijateljem Francuskom, ustanici su se borili očajnički, kao nekad, na početku Bune. U jesen 1807. došlo je do još jednog mirovnog ugovora između Francuza, Rusa i Turaka u gradu Sloboziju. Nepovoljan po Ruse, a još nepovoljniji po Srbe, ovaj ugovor je ipak omogućio da, pod pritiskom koji je Rusija izvršila na Tursku, krajem 1807. dođe do prekida u ratovanju na svim granicama ustaničke države koja se u tom ugovoru nije ni pominjala.
Uvek ista priča, uvek ista igra velikih sa malima, jadao se razočarani Vožd smirenom Dositeju koji je o igrama velikih sa malima već bio napisao mnoge basne.
Crni Đorđe bi se zaista najbolje osećao dok bi tako, u svitanje, lutao između radionica i magacina, i pored Kule Nebojše, Donjim gradom. Stao bi uz obalu da udahne dahove reka pred dolazak novog dana. Sava je pljuskala tiho i odisala sveže, na bilje i blagost, a Dunav se potmulo valjao i donosio mirise mulja i ribe. I opasnosti. Bio je uveren da su obale, i savska i dunavska, od kad su došle u ruke ustanika, postale mnogo bezbednije no u ona davna, D’Alvinčijeva vremena - bar za njegove Srbe, za ove stražare što bde čuvajući tek stečeno imanje mlade države.

IZBEGAVAO BEOGRAD
MIRISI reka su mu natapali dah i blažili jed, do sluha mu je dopirao i dubinski bruj savskih i dunavskih voda - ali ta obala do koje mu je bilo toliko stalo dok je nije osvojio, ipak nije bila njegovo tle. Stišavala ga je, smirivala mu gorčinu ali mu nije obnavljala snagu. Osećao se dobro uz to prostranstvo voda i pod tim ogromnim nebom kakvog nigde nema, u tome se slagao sa ruskim nastojnikom Rodofinikinom, koji je uobičajio da dolazi u Tvrđavu da bi posmatrao nebesa nad rekama. „Vi Srbi ne znate šta imate”, govorio je, a vojvode su ga gledale začuđeno. Zbog tih je vojvoda što su besnele po beogradskoj Varoši Vožd i izbegavao da dođe u Beograd. Kad god bi došao, uvek bi se sukobljavao sa njima i bio primoran da ih kažnjava, a oni su mu to uzimali za zlo.
(NASTAVLJA SE)