Izdašne ponude sultana

Piše: Svetlana Velmar - Janković
KAD su se, krajem 1807, i Sovjet i sovjetnici preselili iz Smedereva u Beograd i kad je Sovjet redovno počeo da zaseda u kući blizu turskog groblja - gde je to groblje bilo sada je Studentski park sa spomenicima Dositeju, Pančiću i Cvijiću, dok se zgrada Sovjeta nalazila iza šeih Mustafinog turbeta, na uglu Višnjićeve i Jugovićeve ulice - počele su među sovjetnicima da izbijaju svađe, a između Sovjeta i Vožda ponekad i pravi okršaji rečima. Ipak je morao da prisustvuje bar onim najvažnijim od tih zasedanja, inače bi se ruski agent Rodofinikin postarao da ga sasvim zameni u vlasti.
Karađorđe je primećivao da polako ispušta dizgine upravljanja iz svojih ruku, a nije znao kako da ih zadrži. U ratu, na bojištima, bio je vičan da se izbori sa svakom teškoćom; u miru, na zasedanjima, nije bio kadar da se ponese kako treba ni sa jednom zamkom od reči. Pri tom mu je izgledalo da predsednik Sovjeta Mladen Milovanović, kojeg je on za to mesto predložio, okreće Sovjet protiv njega više nego Rodofinikin, kojeg je taj Sovjet u svemu slušao. Ruski izaslanik je raspolagao i sa mnogo novca, pa je za ustanike nabavljao ne samo municiju nego i hranu koja se zatim skladištila u magacinima, kako u Tvrđavi, tako i u Donjem gradu.
Danas se pretpostavlja, s razlogom, da je Rodofinikin umeo da, na razne načine, potkupljuje i sovjetnike i vojvode. One retke koji se nisu dali potkupiti, osvajao je svojom smirenošću i dobrom voljom. Imao se utisak da mu nikad ništa ne pada teško. Vuk Stefanović Karadžić je zabeležio svoje uverenje da je Rodofinikin bio vrlo pametan i „da je u svom poslu bio vješt čovjek, i za Srbe je velika nesreća što nijesu mogli biti s njim u ljubavi i prijateljstvu”. Da li samo s njim, ruskim izaslanikom?
KAKO i da budu u dobrim odnosima sa ruskim agentom kad su se bili sasvim zakrvili i između sebe i oko toga treba li ili ne treba biti s njim u prijateljstvu. Ustanici su, posle mira u Tilzitu i u Sloboziji, postali ogorčeni na Ruse koji su ih izneverili i ostavili ih da sami ratuju sa Turcima. A zar ih prethodno nisu odgovorili od toga da sklope sa Turcima mir, onaj Ičkov, koji je bio za Srbe tako povoljan? Karađorđe je žalio što taj mir nisu sklopili, ali je to sada bilo odocnelo žaljenje: Ustanici su, kao i njihov Vožd, imali mnogo razloga da budu i nezadovoljni i razočarani svojim velikim saveznikom koji je bio sklon da previđa, čim zaključi neki novi ugovor o miru, njihovu ulogu u ratu.
Ostale su čuvene Karađorđeve reči koje je izgovorio Rodofinikinu, u novembru 1807. godine: „Sultan mi je nudio 200.000 pijastera, s tim da ja ostavim Srbe i pređem u Austriju da živim. Ja na to nisam pristao, jer nisam hteo da ostavim svoju braću. Sultan mi je, zatim, predlagao oproštaj za sve Srbe i slobodu da biram šta da radim pod njihovom vrhovnom vlašću, ali se vi sa tim niste saglasili, što sam ja prihvatio. Sada sva delatnost Srba zavisi od našeg cara Aleksandra, što on zahteva ispuniće se. Molim se Bogu da ne sretnem Turke u svojoj zemlji, jer neće moći da prođu osim preko mog tela.”
Koliko je puta, ako bi se brojalo, od onih udaljenih D’Alvinčijevih vremena, pa do ovih Rodofinikinovih, razočaranje zagušilo u njemu nadu u to da će se, najzad, njegovo pleme dočepati slobode, zauvek? Sad je Beograd bio osvojen, bio je srpski, ali kao da to više nikog nije zadovoljavalo: ni njegove starešine, ni odomaćene strance, čak ni velike sile.
KAD bi kročio među svoje starešine i saborce koji su ga se, sve smrknutijeg i ćutljivijeg, i te kako plašili, Karađorđe bi osetio zadah ljudskog očaja, pohlepe i zlobe. Sen i danas može da prizove taj zadah, nataložen u njenom pamćenju. Odmah bi ga hvatala mučnina, a jed se dizao u njemu, izgrizao ga je. Jedino bi Rodofinikin uspevao da smiri sve duhove i smanji napetost među sovjetnicima, i da uvek postigne ono čemu je težio: da uveri Srbe da su im Rusi bili i ostali, uprkos prolaznim teškoćama, najbolji pokrovitelji i najodaniji prijatelji, jednorodna i jednoverna braća.
- Zar ne dolaze ruski vojni stručnjaci da pomognu srpskim ustanicima? - pitao je. Zar ne obilaze srpska utvrđenja u gradovima i šančevima i nastoje da se ona oprave i još bolje utvrde? Zar ne nadgledaju rad u radionicama za izradu pušaka i u topolivnici? Zar nije sve više ustanika koji imaju moderne ruske puške s bajonetima, i ruske pištolje, i ruske sablje? Zar Vožd i sovjetnici to previđaju? Zar mogu da sumnjaju u rusku pomoć? Sovjetnici bi pohitali da uvere izaslanika kako ništa ne previđaju i ni u šta ne sumnjaju, a Rodofinikin bi, kao i uvek, u megdanu rečima, odnosio još jednu pobedu. Tako je, kad bi napuštao i Sovjet i Beograd, Karađorđe osećao da njegove starešine, zajedno sa vojvodom Mladenom i ruskim izaslanikom, prvo odahnu, a zatim počnu zdušno da rade u korist njegove, Voždove, štete. Kao da šteta nanesena njemu nije bila i šteta nanesena njima, ustanicima.
Istoričari procenjuju da se 1808. godina u kojoj je ugovor o primirju između Srba i Turaka, kao posledica mira sklopljenog između Francuza, Turaka i Rusa u Sloboziju, ostao na snazi, u kojoj se nije ratovalo, može smatrati kao najbolja godina za ustaničku Srbiju.
SOVJET se, zajedno sa ruskim izaslanikom, mogao baviti unutrašnjim uređivanjem države, ratnici, što su se većinom vratili kućama, mogli su se baviti uređivanjem svojih imanja. Zbegovi su nestali, trgovina oživela, a u šančevima i u utvrđenjima duž Drine i prema Vidinu stražarile su samo čete odabranih. Ustanička država je uživala u miru, ali je živela na oprezu. O tom se oprezu najviše starao Vožd koji je tu godinu, pamti sen, doživljavao kao vrlo teretnu, a ipak praznu.
Ruski izaslanik je, među zakonima i paragrafima koje je donosio Sovjet, plivao kao riba u vodi i, uvek pun poštovanja prema Voždu, sve brže mu je otimao prvenstvo. Karađorđe je shvatao da Rodofinikin nastoji da uvede red u upravljanju ustaničkom državom i u tom nastojanju je bio rad da ga podrži.

POBEDE - BLEDE!
UZ to, slutio je Vožd da je Rodofinikin pravi majstor u veštini u kojoj on nije bio ni dobar šegrt: da izaziva neslogu među ljudima, podstičući njihove najgore osobine. Pred Karađorđevim unutarnjim okom jasno se ukazivalo da, iako se ne ratuje, iako se ustanička država uređuje, osvojene pobede kao da se stalno dovode u pitanje, a svrha same Bune kao da se izokreće. Pa, nije se Ustanak dizao zato da bi Srbi pomagali Rusima u borbi protiv Napoleona i Sultana, nego zato da bi se oslobodili turske vlasti! Ali, ni vojvode kao da više nisu sasvim sigurne zašto su pošle u Ustanak i tukle se na život i smrt pune četiri godine.
Mučilo ga je još nešto: ni u Topoli, u kojoj je najduže boravio te neratne godine, ni u znanim okolnim šumama više gotovo nikako nije mogao da oseti u sebi onaj nalet snage koji mu je, doskora, dolazio iz tla, iz dubinskih zemljinih sokova.
(NASTAVLJA SE)