U samoću zbog nesloge

Piše:Svetlana Velmar - Janković
Ponekad bi ga te zemaljske struje što mogu biti jače od vodenih, samo blago ošinule po bosim stopalima - ali to nije bilo ono pravo, nekadašnje, jedva su mu doticale u krv. A zar je i on bio još onaj pravi, nekadašnji, onaj koji je poveo i vodio Ustanak, borio se i gubio, ali i pobeđivao, sa svojim starešinama i ratnicima, i na Ivankovcu, i na Mišaru, onaj koji je osvojio Beograd i uzeo šabac? Te pobede su, bio je siguran, obratile pažnju velikih sila na silu Ustanka pa su se veliki odmah stali da mešaju. Te pobede su, shvatio je u besu, pokvarile ne samo njegove vojvode koji su postali pusti i obesni i od bogatstva i od moći nego i njega samog, Vožda. Nije uživao u sticanju, ali jeste i u sopstvenoj prekosti i u velikoj moći. Kažnjavao ih je zbog nasilništva a zar nije i sam umeo da se ponaša kao silnik koji nepravedno kažnjava u ime pravde?

Možda je i zbog tih velikih prestupa njegovih, strepeo je, tle zemlje počelo da odvraća svoje sokove od njega?
Povučen u Topolu, poboljevao je, jer se lom produbljivao.
Ruski zastupnik Rodofinikin, prvi moćnik u Beogradu, obaveštavao je ruskog vojnog komandanta u Vlaškoj, Prozorovskog, da je Vožd počeo mnogo da se usamljuje i da pije i da, pri piću, postaje neumeren i u ponašanju i u delovanju. Takvo Voždovo držanje, dalje je javljao Rodofinikin, podstiče otpor sovjetnika prema Karađorđu a povećava i neslogu među njima. Nije, razume se, obaveštavao i o svom doprinosu toj neslozi.

Dok je boravio u Topoli, Karađorđe je uveravao sebe da će oterati iz Beograda tog ruskog agenta, tog lažljivog Grka koji šuruje sa jednim još lažljivijim Grkom, mitropolitom Leontijem. Ali kad bi se našao u Beogradu, Dositej je umeo da smiri odnose između Karađorđa i Rodofinikina. Svojim blagim govorom stišavao je Voždovo ogorčenje a ponekad mu je davao i neobične savete.

Kad je, početkom februara 1808. godine, umro Petar Novaković čardaklija u čijoj je kući Dositej stanovao zajedno sa svojim vaspitanikom, Voždovim sinom Aleksom, Rodofinikin je pozvao sebi u kuću i Dositeja a i mladog vaspitanika. O tom je pozivu autor ovih redova i samozvani pratilac Karađorđeve seni pisao, pre više od dvadeset godina, baveći se Dositejevom ulicom na Dorćolu. Iz tog rada o Dositejevoj ulici unosi se u ovaj rad o Karađorđevoj ulici, kao neka vrsta dopune, sledeći odlomak:

"U početku raspoložen da naklonost velike slovenske zemlje prema njegovoj maloj zemlji primi oduševljeno, Dositej je, sa vremenom, postao nešto umereniji u oduševljenju a u kući ruskog izaslanika se pokazivao i sasvim oprezan. Godina koja je proticala, 1808, bila je za ustanike godina predaha od vojevanja i, na izgled, godina kada je mir sa Turcima izgledao ostvariv. U Rodofinikinovom raskošnom domu, jeromonah Dositej, taj omanji, punačak starac sa bezazlenim licem ali iskusan sa ljudima, brzo je uvideo da ovaj predah neće dugo trajati jer nemiri odasvud prete. Značajni gosti dolazili su u nekadašnji dahijski konak, i odlazili, krupne tajne su se motale na sve strane a doušnici, predstavljeni kao prijatelji, ovde su skupljali obaveštenja koja će slati svojim vladama. Bilo je očigledno da se u ovoj kući, jednoj od najboljih u ondašnjem Beogradu, kako je zapazio ruski putopisac Bantiš-Kamenski, kuvaju razne kaše a Dositej, iako mažen kao nikada do tada, baš nije imao volje da okusi i od tog prepitanija*. Da je ruski izaslanik čuo savet koji je smerni jeromonah dao, tada, Voždu, on bi se bio zaprepastio kao što se, nad rečima koje je izgovarao, zaprepastio i sam Dositej. ‘Ne smuštenije’, savetovao je on tada Karađorđa, ‘većma derznovenije je sada potrebno’”.
Derznovenije jeste bilo potrebno jer su se ti stranci bili isuviše odomaćili a domaćini odviše osilili. Nedoumica koja je Karađorđa navodila da se, nesiguran u sebe, okreće čas na jednu, čas na drugu ili treću stranu, čas Rodofinikinu, čas austrijskom generalu Simbšenu, čas Sovjetu, ipak se, ni uz ovaj Dositejev savet, ni malo nije smanjivala. Prelom je u njemu nastao kada je saznao da Rodofinikin održava sastanke i sa stranim izaslanicima i sa nekim sovjetnicima u tajnosti i izvan Beograda a pri tom njega, Vožda, o tome ne obaveštava. U isto vreme su ga izvestili da su mnogi Grci doputovali u Beograd i da se jednako sastaju sa mitropolitom Leontijem i sa nastojnikom Rodofinikinom koji su, kao što se zna, obojica i sami Grci.
Na tu vest, ućutkani hajduk u Karađorđu je naglo progovorio: ti Grci sigurno spremaju neko zlo! Ne treba nikad zaboraviti da je mitropolit Leontije, u nedelji seče knezova, na prevaru dozvao čuvenog igumana, Hadži-Ruvima, u Beograd i izdao ga dahijama koji su ga prvo izmučili pa tek onda posekli. Sklon izdaji, taj Grk se zločinom i domogao, kako se priča, položaja srpskog mitropolita i još uvek mu niko ništa ne može a Srbima jednako o glavi radi. Neka se velika opasnost primakla, upozoravao je hajduk u Crnom đorđu, gde mu je oprez? Zar ne vidi da se pretnja nadvila nad Bunu? Stranci su preuzeli da mu uređuju zemlju, doušnici vršljaju gde stignu a on miruje u Topoli kao da nije Vožd, odgovoran za uspeh Ustanka.
Hodao je, kao mahnit, po brdima i šumama oko Topole: šta mu bi, pitao se, da počini tolike greške, da upadne u tolike grehove? Je li to i njega, kao i njegove saborce, đavo uzeo pod svoje pa ga goni da se od celji srpske Bune udalji, da je, ne daj Bože, izneveri? Vojvode na jedan način, svojom prevelikom moći a on, Vožd, na drugi, svojom iznenadnom nemoći - zar da ostave Srbiju u nevolji? Nije to, u njemu, ni prava nemoć, nego bojazan od sopstvenog silništva i od volje da se u velikoj vlasti pokaže. Jedna ga misao nagna da se ukopa u mestu: da se nije ono zvere ponovo javilo u njemu, da se baš ono ne pretvara u zver?
Ako je tako, neće biti ni malo milosrdniji prema sebi no što je bio prema Marinku. Ne sme se dogoditi da Buna propadne, nikako se to ne sme dogoditi. Celj Bune je iznad svega.
U dubokoj noći i u dubokoj šumi, stoletnoj i bukovoj kakvih u DŽDŽI veku nigde više nema u šumadiji, sigurna je sen a zna to i letopisac, odjeknule su te dve Voždove reči: „Ne sme!” i rasvestile su ga. Oturio je od sebe, kao blatnjavu opakliju, i nedoumicu, i nesigurnost, i bojazan pred nevidljivom opasnošću. Ono što već odavno nije uradio, sad jeste: prislonio se, sav znojav i zadihan od brzog hoda i unutarnje griže, uz prvo deblo - sva su bila i visoka i jaka - i protegnuo se, kao kad je bio dečak. Zora je još bila daleko ali su mu stopala prijanjala uz tle, sokovi zemaljski su mu se odazivali, spremni da mu povrate snagu. Uranjao je u Zemlju.
Još jednom u njegovom životu, Milost se spustila na Vožda: do kuće u Topoli stigao je lakog hoda i obnovljen. Znao je da lom koji nosi u sebi, nije i nikad neće, niti može, nestati ali je osećao da su, u ovaj čas, krupne pukotine zalepljene.

ILI RUSI ILI TURCI
Prvo na šta se odlučio bilo je da zaboravi razmirice sa vojvodom Mladenom i njegove mnoge radnje protiv njega, Vožda. Moralo se zatomiti sve što je lično, imati samo celj Bune ispred sebe. Svakako je valjalo pokušati da se smanji uticaj ruskog izaslanika, što nije bilo lako.
Strog kao nekad, pozvao je sebi u Topolu vojvodu Mladena a Mladen je, gotovo poslušan kao nekad, na samom početku Ustanka, došao. Poslednji je čas, opomenuo je Karađorđe moćnog vojvodu, da Vožd i Sovjet prestanu da se, i javno i tajno, bore između sebe, inače će im se dogoditi ono što nikako ne bi želeli: ili će sasvim potpasti pod vlast Rusa, čemu neki od vojvoda i teže, ili će ih Turci sasvim pregaziti.

(NASTAVIĆE SE)